Subverzivnost i(li) »politikin zabavnik«

Odrednicu „časopis“ moguće je shvatiti, a onda se i poigravati s njenom (para)etimologijom na mnogo načina, no čini se da je ovde najrasprostranjenije ono tehničko-bukvalističko: to je publikacija koja izlazi s vremena na vreme, u načelno pravilnim razmacima, občasno, rekli bi lepo Slovenci. To jeste tako, ali o samom časopisu i njegovoj svrsi na ovom svetu ne govori baš ništa. Zato je produktivnije shvatiti ga kao čas–opis, tj. kao opis časa, odnosno vremena. Dakako, „opis“ ne u nekom total(itar)no sveobuhvatnom smislu, ionako nedohvatljivom, nego kao pokušaj opisa, nužno nesavršen i fragmentaran, kao sinhronijski & dijahronijski presek izvesnih stanja i tendencija. Časopis koji bi u tome zadovoljavajuće i u razumnom kontinuitetu uspevao, imao bi vrlo ubedljiv odgovor na to prokleto pitanje smisla…

Uredništvo beogradskog časopisa za pozorišnu umetnost Teatron (izdavač Muzej pozorišne umetnosti Srbije, glavna i odgovorna urednica Ksenija Radulović, uredništvo Aleksandra Jovićević, Anja Suša, Ivan Medenica i Slobodan Obradović) čini se da svoj posao baš tako shvata: Teatron je godinama unazad pouzdan i ozbiljan – mada, avaj, odviše se retko pojavljujuć, baš kao i sestrinsko-„konkurentska“ novosadska Scena – analitički opservator ne samo pozorišne scene u Srbiji i okruženju, nego se uglavnom ne libi da skine samozaštitne rukavice „čiste umetnosti“ (kao idealnog malograđanskog zabrana i dežurnog izgovora za svaki kukavičluk) i postavi važna pitanja vremena – a u pozorišnom kontekstu, dakako. Čak, ako hoćete, i da zatraži od domaćeg pozorišta da u svom primećivanju epohe bude mnogo smelije i otvorenije nego što obično jeste. Ne, dakako, „na uštrb estetskog“, ali svakako sa svim pripadajućim rizicima, uključujući i one estetske; koji se na kraju ipak pokažu opravdanim, onako kako se otvorenost i smelost uvek pokažu, baš kao što se i jalovo kalkulisanje na koncu nikada „ne isplati“ u bilo kojem kreativnom smislu.

TRAUMA RASPADA: Uvodni tematski blokovi poslednjih dvaju dvobroja Teatrona (154-155 i 156-157) posvećeni su „Novom političkom pozorištu“ danas i ovde, i zapravo su dobra ilustracija, ili pak provera tačnosti gornjih navoda… U na izvestan način „programskom“ tekstu kojim se temat otvara, Ivan Medenica podseća da je Teatron pre tačno jedne decenije napravio temat kojim je problematizovao ovdašnje pozorište u ratnim, miloševićevskim devedesetim godinama prošlog veka; to će reći da je, dekadu kasnije, vreme za novu rekapitulaciju, u izmenjenim lokalnim i regionalnim, pa i globalnim okolnostima – hja, gdegde nedovoljno izmenjenim, ali mnogo gde i vrlo drastično drugačijim.

Osim funkcije „uvođenja u temat“, u svom je drugom delu Medeničin tekst i temeljita problematizacija onoga što autoru izgleda kao možda najvažniji recentniji pozorišni trend: preispitivanje „jugoslovenskog iskustva“ sa solidnije istorijsko-emotivne distance, i to kako njene nostalgično-idealizovane komponente, tako i neizbežne traume raspada, kao čvorišne tačke bezbrojnih života, uključujući, gle, na mnoge načine čak i živote onih koji se tada nisu još ni rodili. U fokusu Medeničine pažnje su predstave poput Rođeni u YU i Hipermnezija, ali i režije Olivera Frljića, čije će ime i inače na neki način dominirati ovim tematom: jedva da ima teksta koji njegovu autorsko-rediteljsku praksu ne razmatra i ne vrednuje je kao možda i ključan momenat ove faze ozbiljno i radikalno političkog u pozorištu (a takve ozbiljne radikalnosti – neophodno je insistirati na tome! – nema i ne može biti bez neke vrste samoironijske svesti o paradoksu sopstvene institucionalno „radikalne“ pozicije u liberalno-demokratskom društvu na čiju se „represivnu toleranciju“ kao na nerešivu enigmu za sve wannabe radikale žalio i vajkao još neutešni Herbert Markuze, „neprijatelj poretka“ koga je demokratija u kojoj je živeo sadistički lišavala martirstva…) na širem prostoru jugoslovenskih zemalja. Otuda je, uzgred, sasvim logično da je Teatron objavio i jedan Frljićev autorski pokušaj da definiše sopstvenu poetiku i odnos prema (ne)dramskoj-postdramskoj građi i političko-društvenom kontekstu sopstvenog delovanja.

TRIBALIZAM I KAPITALIZAM: Tekstovi triju Ana (Vujanović, Tasić i Isaković; onaj policajac iz vica, a zalutao u pozorište, pitao bi ih: je li bre, je ‘l ste vi to one tri sestre?), a naročito dveju potonjih, takođe su nastojanja da se, svako iz svog kritičarskog ugla, naznače i proanaliziraju osnovni pravci političkog u savremenom srpskom („a i šire“) pozorištu, gde se pored (post)ratne i (post)YU tematike kao sve dominantnija nameće prvo ona „tranziciona“, a sada već i klasično (anti)kapitalistička kritička paradigma. To je na razne načine novi momenat – ne samo u pozorištu, dakako – i tu će mnoge kritičke mašine biti prepuštene nekoj vrsti preispitivanja i reinstaliranja, a već je vidljivo da će u tom reinterpretativnom naporu biti izobilje fejka i treša. Ana je Vujanović precizno naznačila taj novi momenat razmatranjem onoga što je Miško Šuvaković nazvao „Soros-realizam“, kao „fondacijsku“ paradigmu umetnosti koja je kritički naoštrena prema praksama lokalnih vlasti (najčešće „ratno-pljačkaškim“, „tribalnim“, „autoritarnim“…), ali ne i prema liberalno-demokratskoj i kapitalističkoj paradigmi kao novo-starom globalnom hegemonu. Pa dobro, ima li tome leka? Naravno da ima: to je neobrehtovski nadahnuti „antikapitalistički“ teatar koji ovde u zamecima već postoji, a cenim da će se žestoko tek zahuktati za godinu-dve. Ali to, nemajte iluzija, ni u ludilu ne znači da će tu bilo ko izaći iz zadatog poretka stvari: ma kakvi, tek ćemo se nagledati žestokog bunta protiv kapitalizma, a sponzorisanog što od „imperijalističkih“ država i vlada (uključujući i srpsku), što od banaka i kojekakvog drugog krupnog kapitala… To je ionako već uveliko slučaj sa, recimo, fensi-šmenski levofilozofskim simpozijumčićima po svetu, ili Ekstremno Subverzivnim Filmskim Festivalima etc. Antikapitalistički bunt i inače je jedna od najboljih žurki epohe kapitalizma, pa nema razloga da tako ne bude i u pozorištu, čak i srpskom… Uz samo malo cinizma, može se reći da nas tek čeka pravi politikin zabavnik…

Nego, šta još ima u tematu? Nataša Govedić, Primož Jesenko i Andrea Tompa pišu o hrvatskoj, slovenačkoj odnosno mađarskoj situaciji glede političkog pozorišta, Atila Antal razmatra rediteljski rad Andraša Urbana, Jovan Ljuštanović i Ljiljana Pešikan Ljuštanović pišu kratke, ali inspirativne (i inspirisane) portrete Biljane Srbljanović odnosno Milene Marković, ključnih autora savremene srpske dramaturgije, tu je i razgovor sa mlađim, ali već uveliko afirmisanim trojcem Minja Bogavac, Maja Pelević i Filip Vujošević… A ima na kraju i neki tekst Bojana Đorđeva, nije baš jasno o čemu, ali je bolno dugačak i ubitačno dosadan. Srećom, utoliko je i atipičan…

Ovaj čitalac bi voleo kada se na ovome ne bi stalo; već zamišljam treći nastavak temata (avaj, neće ga biti) koji bi se više okrenuo, recimo, produkcijskim uslovima: repertoarskoj politici ovdašnjih pozorišta – a nema politike bez repertoarske politike! – ili pak politici postavljanja upravnika u ovdašnjim pozorištima. Da i ne govorimo o aktuelnoj politici tihog davljenja srpskog pozorišta kroz gotovo pa ukidanje njegovog subvencionisanja, osim onog za „hladni pogon“, što je možda i najveći u nizu kulturnih zločina koje sekta japi varvara na vlasti (naročito na „beogradskom“ nivou u poslednje vreme) dosledno sprovodi. Mogućih tema je, dakle, još na pretek, ali kako god, Teatron je stvari zakotrljao u dobrom pravcu.

Predstava »Kukavičluk«