Goran Vejvoda je rođen 1956. u Londonu. Od pete do petnaeste godine je živeo u Rimu i Londonu, a u Beogradu je završio muzičke studije. Osamdesetih je sarađivao sa Bebi Dol, Idolima, Šarlom Akrobatom, Rambom Amadeusom, Električnim orgazmom, Borisom Miljkovićem, Branislavom Dimitrijevićem… a onda je otišao u Pariz gde se bavio eksperimentalnom muzikom i fotografijom. Komponovao je muziku za filmove Enkija Bilala Tiko Mun (1996) i Besmrtna (2004), kao i za baletske predstave Angelina Preljocaja u Pariskoj operi, bio je gitarista nekoliko rok sastava, a imao je i sopstveni bend Background, izlagao je u Pariskom muzeju moderne umetnosti, priprema treći film sa Enkijem Bilalom….
Ovog ponedeljka u Francuskom institutu u Beogradu otvorena je izložba Gorana Vejvode „Kroz uši sveta“ i trajaće do 9. juna. Svojim nekadašnjim sugrađanima pokazao je petnaestak fotografija velikog formata iz knjige Kvadrat tišine, koju je objavila milanska izdavačka kuća „A-M“, svoje zvučne instalacije i video-rad pod nazivom Distorzija.
„VREME„: U pres materijalu o vama i vašoj izložbi piše da se „20 godina zanimate za umetnost zvuka: kao praktičar, teoretičar i arhivar„. U svetlu te tri aktivnosti, kako biste definisali zvuk?
GORAN VEJVODA: Zvuk je pipljiva stvar isto kao što je i svetlost pipljiva, ma kako to neobično zvuči. Kad se pomisli na zvuk, pomisli se da nešto treba da se čuje, a vrlo često zvuk je prisutan iako ga nema. Tako je i na fotografijama ove moje izložbe. Biće ga samo u video radovima. Zvuk postepeno postaje deo istorije umetnosti. Jedan moj rad priča baš o tome. Ljudi su odskora shvatili da zvuk postoji kao medij i da ne služi samo da bi njim na kraju zašećerio neki drugi medij: u filmu se sve uradi pa se na kraju zove kompozitor da ubaci muziku…
… Upotrebili ste reč „muzika„, a ne „zvuk„, da li to znači da izjednačavate ta dva pojma?
Ne, zvuk je glavna matrica i u njoj su podstanja. Jedno od najvećih je muzika. Muzika je organizacija zvukova, čovek pokušava da savlada zvuk i da ga kontroliše dotle dok ne postane muzika. Interesuje me i muzika, ali me više interesuje zvuk zato što dozvoljava eksperimentisanje. Kad zvuku priđete kao mediju, možete da se igrate njim, da ga obrađujete kao skulpturu, možete sve šta hoćete.
Objasnite to na primeru izloženih fotografija.
Džon Kejdž je fotografije na kojima je prisutan zvuk nazvao „tihi komadi“. Na primer, na mojim fotografijama žene imaju zvučnik u ustima, taj ciklus se zove „Body speaker“. Pošao sam od činjenice da su usta naš zvučnik, i zato sam na fotografiji izjednačio usta i zvučnik. Ta ideja mi se zatim i estetski dopala. Često se vraćam zvučnicima. Ja to zovem „ekologijom u umetnosti“: neću da uvodim novi element dok ne iscrpim prethodni, dok ne vidim da su iz njega nestali sva energija i srž. Dakle, zbog tog zvučnika, zvuk je tu, prisutan na fotografiji, a ne čuje se. S obzirom na to da je zvuk apstraktan pa ne mogu da ga uhvatim, mogu ovako da ga materijalizujem. Eto, to sam uradio na ovim fotografijama: materijalizovao sam nematerijalno. Ali, čak i kad na fotografiji nije fotografisan zvuk, ja branim njenu muzikalnost – ona je komponovana, ima jasnu kompoziciju. I zato, iako ne čujem zvuk, gledajući je vidim da njeni elementi plešu: „belo“ u fotografiji je u skladu sa „crnim“, oni su u kontrapunktu.
U jednom vašem tekstu se pitate gde je poreklo zvuka. Pa – gde je?
Zvuk je od vazduha, i zato mi se sviđa. Počinje negde na nekom XY mestu, rodi se i iste sekunde umre. Zvuk je jedna od retkih stvari koja se rađa i umire pred vama. Ljudi to ne shvataju. Zvuk dolazi ni od kud i odlazi nigde. Od nigde do nigde. Moj glas koji vi čujete postoji samo taj trenutak dok ja pričam. Ili: vrata su se upravo otvorila, neki čovek je prošao kroz njih, mi smo čuli škripu vrata i zvuk njegovog koraka, i ta dva zvuka su živela jedan tren dok se vrata nisu zatvorila i dok čovek nije otišao. Moja izložba se zove „Kroz uši sveta“. Zvuk je energija, on prodire svuda i kroz sve. S obzirom na to da u ljudskoj kulturi dominira čulo vida, vama je vizuelno poimanje važnije od zvučnog, a ja sam hteo ovim naslovom izložbe da izdignem uši, da im dam mesto koje im pripada.
Kako se stvara „Kvadrat tišine“ i kako se iz njega razvija zvučni krug – da parafraziram vašu omiljenu paradigmu?
To vam je metamorfoza, iz kvadrata prelazimo u krug i obrnuto. Kao alhemija. A krug se pojavio u toj rečenici kao reakcija na kvadrat. Sviđalo mi se zvučanje te rečenice. A „Kvadrat tišine“ je nastao ovako: jednog dana sam se šetao Parizom sa Mirom Furlan, glumicom. I usput sam kupio neke dve šipke. Došli smo u blizinu Notr Dama, i Mira je htela da me fotografiše: ja i Notr Dam u pozadini. Stao sam da me fotografiše, i napravio prav ugao od te dve šipke. U momentu kad sam ih spojio, u glavi mi se dogradilo ono što je nedostajalo da se od tih šipki dobije slika kvadrata. I samo sam osetio da sam mentalno uhvatio „Kvadrat tišine“. Iz dubine samog sebe mi je to došlo. Eto, tako je nastao „Kvadrat tišine“.
Da li je moguće čuti tišinu?
U svemiru je totalna tišina i svako može da vas čuje kako urlate. Znam da tačna rečenica glasi „u svemiru vas niko ne čuje kako urlate“ zato što tamo gore nema vazduha koji bi preneo zvuk. Ali ja mislim da nas u svemiru svi čuju. Mi svi urlamo, i živimo u globalnoj kakofoniji. Ja tišinu čujem u svojim radovima često. I to mi prija. Volim svemir, i često se „izbacujem“ iz sistema. Mi smo svi zatvoreni u formate, mi smo monoformati – kako to kaže Piter Votkins pišući o formi u medijima. Format novinske strane, televizijskog ekrana… sve mora da uđe u neki format. Kaže se da su umetnici slobodni, ali i oni žive u formatu, u formatu galerije, kupca, estetike.
Da li sebe smatrate originalnim i inovativnim umetnikom?
Ja sam – deo. Gde god da se živi, kojom god vrstom umetnosti da se bavite, u kojoj god tradiciji da živite, vi ste danas – deo. Mislio sam da imam mogućnost da se apstrahujem u nekom XY prostoru, u nekom vakuumu, ali nemam. Ja sam, hteo ne hteo, proizvod zapadne civilizacije. U tom smislu mogu da objasnim originalnost, na primer, mog kvadrata tišine. Kvadrat je, kao što znamo, u umetnosti izmislio Maljevič. I ja, čak i da mogu, ne bih mogao da ga izmislim kad ga je već Maljevič definisao. Ja sam hteo ne hteo deo tog procesa. Uspeo sam da na nekom mom malom nivou poguram tu ideju koja je krenula od Maljeviča, da napravim „Kvadrat tišine“ i da joj tako dam malo svežine. A da li sam inovativan? Danas je to teško zato što zavisi od para. Eksperimentisati zvukom dosta košta. Ako hoćete da budete uvek novi, da se ne ponavljate, to nećete postići štapom i kanapom. Ovo vreme traži da koristite mnogo više od toga.
Kako je bilo u osamdesetim u Beogradu, kako se ovde radilo u vreme kad ste otišli za Pariz?
Ja sam loša osoba da pričam o sećanju. S vremenom mi se i imena i mesta sve više i više brišu iz glave što me raduje, zato što to osvežava moj hard-disk. Moja predstava o sećanju je sledeća: podaci koji ulaze u moj mozak potisnu one koji su već unutra, i zato oni ispadaju iz mog mozga u ponor. Nisu te osamdesete u ponoru, neću to da kažem, još su prisutne u meni, ali manje. Ono čega se sećam i što mi je najinteresantnije, jeste da sam u tim godinama shvatio da sam polivalentan. Još sam živeo sa roditeljima, i to sa roditeljima koji su otvoreni prema svetu i prema umetnosti – što mi je i omogućilo da se bavim umetnošću, i to ne jednom određenom. I tu je nastao mali problem zbog obaveznog pitanja koje je poticalo iz potrebe drugih da vas stave u neki format: šta si ti, je l’ si muzičar, je l’ si fotograf? A ja sam bio mlad i bolelo me je dupe da li sam ovo ili ono. Međutim, ljudi koji su stariji i sa kojima živite osećaju neku odgovornost hteli bi da ste nešto što je definisano. Sad je to vreme prošlo. I od svega iz osamdesetih sećam se neke svežine i prave želje za eksperimentisanjem. Putovali smo, Ljubljana, Zagreb, gledali smo jedni druge, ovaj je bio ovo onaj ono… Bilo je to vrlo interaktivno i slobodno vreme, i bilo je otvoreno prema svim dobrim i lošim stranama života.
A sad?
Ovaj trenutak je vrlo konfuzan, toliko se sve pomešalo, oslobodilo se. Vi možete da prdnete, da to bude umetničko delo. Ranije je, ja to tako vidim, postojala jedna česma iz koje je isticala kultura, pa vi sa nje uzmete nov film, novu knjigu i na miru sve pogledate. A sad je kultura Nijagara i ne može se obuhvatiti! Plus, svi ti ljudi koji su postali umetnici i koji o sebi ne misle da su poznati samo 15 minuta kao što je Vorhol govorio, već svi misle da su stalno poznati! Ja verujem da niko ne može da bude objektivan prema tolikoj količini informacija, nemoguće ih je sve primiti i imati objektivan odnos prema jednoj stvari. Zato kad kritičara pitaju da oceni neko delo, on ne može da bude objektivan zato što ne poznaje sve što je urađeno, već može da procenjuje samo u okviru svoje bašte. U osamdesetim toga nije bilo. Ali, ne idealizujem ja to vreme uopšte, niti mislim da je sada sve grozno. Onda je bilo kako je bilo, sada je tako kako je, i svaki dan je takav kakav je. Onda nije bilo ni ‘Y generacije’ – tako ja zovem mlade koji se šetaju i slušaju muziku tako što između sebe podele dve slušalice istog telefona pa gajtani tih slušalica naprave slovo Y. Ta muzika ih zatvara od okoline, obeležava njihov teren koji postaje nedostupan za druge. To je grozno, ljudi po celom svetu hodaju sa čepovima u ušima! Šalju gomilu podataka jedni drugima, ali ne komuniciraju! Napišu SMS: sad sam u klozetu, sad sam u busu! To su samo podaci, tu nema ljudi! Ne kažem da čitav život treba da bude intelektualan, ali ovo što se sada događa je totalna površina. Mora da postoji neka sredina. Unazadili smo se, umesto da nas tehnologija približi – ne kažem da treba da se držimo za ruke na ulici, ali kad bismo se makar malo bolje čuli… Ne znam, možda zvučim kao utopista… Nije mi jasno, svi se mrze na planeti, svi bi da se pobiju, a svi koriste istu tehnologiju, i svi koriste istu struju, a nisu naučili kako se živi zajedno i kako se deli zajedno.
