Reagovanje
Seksizam i cena knjige
Lajkovac – Festival ženskih tajni poznatih autorki, "Vreme" br. 1430
"O jednom filozofskom samoubistvu"; Vreme 1118
Među lošim studentima postoji praksa da, kada im postavite pitanje koje ne znaju, krenu da pričaju bilo šta što ima ikakvu sličnost sa onim što ste ih pitali. Valjda misle: ako ih ne slušate pažljivo, promaći će vam ta smicalica, pa će izvući nekakvu vajdicu od toga. Time se pokušao poslužiti i Mario Kalik u svom tekstu „O jednom filozofskom samoubistvu“, no mu, avaj, ni ta ujdurma nije prošla. Vidno uzdrman mojom kritikom, on pokušava da duhovito uzvrati, sve koristeći reči poput „urnebesno“ i „smehotresno“, koje su valjda poslednji put upotrebila Sedmorica mladih u novogodišnjem kabareu osamdes’šeste; priziva i Kripkea, ni krivog ni dužnog, sve samo ne bi li odvratio pažnju od temeljnih prigovora koje sam mu uputio u tekstu „O naučnoj kritici i ideološkom kukumavčenju“ (Vreme 1117). Da li je moj prikaz Kalikovih argumenata „urnebesan“ ili ne, to sam čitalac može prosuditi. Mene sada zanimaju nove teze koje Kalik iznosi, a koje postaju sve manje kantovske a sve više nebulozne i, kako bi Kalik rekao, „smehotresne“.
Prvo, Kalik je prinuđen da se povuče na rezervnu poziciju, te sad govori o homoseksualnosti kao delanju, praksi koja određuje nekakvo „biće“ homoseksualca. No, i ova tvrdnja sadrži toliko početničkih grešaka da čovek prosto ne zna odakle da počne sa kritikom. Ja ne znam u kojem to jeziku imenica „homoseksualnost“ (kao i sve njoj slične imenice) označava delanje, a ne svojstvo. U srpskom svakako ne, kao ni u engleskom ni francuskom. Možda bi Kalik bio ljubazan da nam pokaže kako se „homoseksualnost“ menja po licima i vremenima. Ono što je potrebno da bi ovaj njegov stav funkcionisao je postojanje neke glagolske imenice poput „homoseksualisanje“, no sama komičnost takvog izraza (kao i njegovo nepostojanje u jeziku) pokazuje koliko je nakaradna ova koncepcija koju Kalik želi da poturi kao samorazumljivu. Zamislite samo razgovor: „Šta radiš?“ „Evo, homoseksuališem“.
Druga falinka tog stava je njegov očigledno antikantovski karakter. Kant nikada ne bi rekao da delanje određuje biće, verovatno je Kalik ovde mislio na Fihtea („Jaaaao profesore, pa meni se sve pomešalo“, vajkaju se oni loši studenti. Kalik je kanda toliki „stručnjak“ za moderne mislioce da mu uopšte nije jasno šta ko od njih tu tvrdi.) Za Kanta, čovek je umno biće, sposobno da dela prema predstavi moralnog zakona, i ukoliko poštuje taj moralni zakon, zadržava dostojanstvo svoje ličnosti. I toliko. Nema nikakvog „bića homoseksualca“, kao što nema nikakvog bića filmofila ili bića čitaoca „Vremena“. Može se stvoriti empirijski pojam homoseksualca, no to nema nikakve veze sa kalikovskim „bićem“. Ova diletantska ontologizacija se danas može naći samo u manifestima totalitarnih ideologija koje pomoću nje žele da jedan način života predstave kao prirodan, normalan i jedino vredan. No, kako smo već bili razotkrili Kalika kao ideologa, ovaj njegov postupak je bio očekivan.
Zatim, Kalik tek usputno odbacuje maksimu koju sam predložio, „ponašaću se u skladu sa svojom seksualnom orijentacijom“ (što je srž mog prvog temeljnog prigovora) sa jako sumnjivim argumentom: da se iz te maksime ne vidi o kojoj orijentaciji je reč. Hajmo proveriti da li njegov argument važi. Zamislite maksimu „poštovaću svoje roditelje“. Kalik bi rekao, ne može se iz nje videti o kojim roditeljima je reč, te se ona ne može univerzalizovati. Valjda bi se tom univerzalizacijom ljudi zbunili, pa ne bi znali koje roditelje zapravo treba da poštuju, da li moje, da li Kalikove, da li neke treće; otkud ljudi znaju šta znači reč „svoj/a“? No, da je Kalik čitao Kanta, video bi da je maksima subjektivni princip htenja, te da je na subjektu da je snabde sadržinom, i to se i dešava: kao što uglavnom znamo ko su nam roditelji, tako uglavnom znamo i koja nam je seksualna orijentacija (možda je u ovome problem, možda Kalik ne zna koja mu je seksualna orijentacija, no to nije problem maksime, već problem samog Kalika, i želim mu da taj svoj problem reši).
Sledi najveći Kalikov biser u celom tekstu: homoseksualci ne dobijaju decu kao homoseksualci (za razliku od heteroseksualaca). Kakva besmislica! Deca se dobijaju činom usvajanja ili činom porođaja, a ti činovi nisu ni homo- ni heteroseksualni, niti nužno proizilaze iz heteroseksualnih odnosa, što Kalik konstantno podmeće. Njegovo pozivanje na mali broj dece dobijene veštačkom oplodnjom je jalovo, jer je ovde pitanje samo da li su seks i začeće nužno povezani ili ne. U budućnosti će možda najveći broj dece biti dobijan veštačkom oplodnjom, a to ni tada neće promeniti kontingentni status obe vrste razmnožavanja.
Najinteresantnije je da Kalik moj drugi temeljni prigovor, da je seksualnost jako složen fenomen, koji se ne može svesti na koitus (što Kalik i dalje čini) vidi kao „brkanje seksualnosti i ljubavi“ i „banalnu pitalicu“. Na njegovu žalost, to „brkanje“ i niz „banalnosti“ nisu produkti mog mudrog uma, već standardna koncepcija seksualnosti od Šopenhaurove „Metafizike polne ljubavi“, preko Skrutona i Solomona do Igora Primorca, koji u svojoj knjizi Etika i seks razmatra između ostalog i pojmove ljubavi, braka, prevare i ljubomore. Kalik je kanda bio prezauzet čitanjem Brdarevog odgovora, pa nije stigao da pročita ove autore (pitanje je da li je i čuo za ikoga od njih), kao uostalom ni Kanta. Umesto toga, poslužio se oprobanom metodom „metni prs’ na čelo pa dumaj“, te se boljim rezultatima nije mogao ni nadati.
No, bitniji je deo teksta u kojem razotkrivam njega i njegovu bratiju sa NSPM-a kao ideologe. Kalik na to odgovara u stilu sedmogodišnjaka: „E, nisam ja, nego si ti!“ i to je zapravo njegov najbolji argument u čitavom tekstu – jedino tu on ostaje na razini svojih kapaciteta. No, to, nažalost, ne traje dugo i Kalik se opet vraća svojim „argumentima“. Navodno postoji kontroverza u naučnim krugovima oko toga da li je homoseksualnost bolest. Kalik očigledno ne shvata šta znači reč „naučno“. Ako npr. SZO kaže da homoseksualnost nije bolest, a moj komšija Pera kaže da jeste, to jeste neslaganje, ali ne i naučno neslaganje. Od suštinskog značaja za nauku je razlikovati relevantna mišljenja od šarlatanskih. Nauka dopušta mogućnost da njeni trenutno važeći stavovi budu opovrgnuti, ali tu moramo razlikovati načelni nivo argumentacije od pojedinačnog. Naime, nauka svakodnevno doživljava napade od armije šarlatana koji smatraju da su baš oni bogom dani da potpuno izmene shvatanje svega postojećeg. Stoga, ako želite da izvedete revoluciju u nekoj naučnoj oblasti, morate pre svega jako dobro poznavati tu naučnu oblast (a kao što smo videli, Kalik se ne razume ni u Kanta ni u teoriju seksualnosti) i zatim izneti vraški dobre argumente kojim biste dokazali da se baš vaša teza razlikuje od mora šarlatanskih (nasuprot tome, argumenti navedeni u tom nesrećnom tematu NSPM-a su ili davno pobijeni ili se pozivaju upravo na te šarlatanske izvore koje uzimaju za ozbiljno još samo po američkim biblijskim koledžima i Antonićevim člancima). Strategija kojoj Kalik i Antonić zatim pribegavaju je poznata kao „Galileo gambit“ i sastoji se, kako rekoh, u kukumavčenju da su žrtve nekakvog progona koji nad njima sprovode, kako Kalik piše, „Država“ i nauka (rezonovanje je jednostavno: Galileo je bio progonjen, a bio je u pravu; mi smo progonjeni, ergo, i mi smo u pravu. Nije slučajno što Kalik koristi baš metafore srednjeg veka i Inkvizicije u svom tekstu), e da bi neko prolio suzicu nad njima i iz sažaljenja im priznao status naučnika. O kakvom je stravičnom progonu reč dovoljno govori činjenica da je izdavanje časopisa NSPM redovno pomagala država, koja mu je pritom, ni krivom ni dužnom, pridala i kategoriju M51. Je l’ to taj progon?
Vratimo se na kraju na one loše studente sa početka teksta. Najgori među njima nisu oni koji se navedenom metodom služe s namerom da obmanu profesora, već naprotiv, oni koji ne primećuju razliku između dve teme, koji su tvrdokorno ubeđeni da znaju ono o čemu pričaju. Jednom kada to njihovo „znanje“ dobije zasluženi tretman, oni kreću da nipodaštavaju svaki autoritet, svaku instancu koja im ne povlađuje: ne valjaju ni profesori, ni asistenti, ni fakulteti ni instituti, pa ni sama „Država“. Siroti mali hrčki…
Lajkovac – Festival ženskih tajni poznatih autorki, "Vreme" br. 1430
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve