Pouke jednog bankrotstva

Mada je još krajem prošle godine, kada je Narodna banka Srbije uvela prinudnu upravu u Agrobanci ad u Beogradu, zbog gubitaka u poslovanju od 290 miliona evra, i šira javnost upozorena da se ova kuća nalazi u velikoj krizi, tek posle njenog stečaja pre mesec dana i osnivanja Nove Agrobanke ad, ova afera dospela je pod pune reflektore. Jer, reč je o banci u kojoj je i država imala značajni vlasnički udeo (20,4 odsto), ali i strani investitori (21 odsto) – a u Upravnom odboru Agrobanke sedele su mnoge ličnosti veoma dobro poznate u javnom životu Srbije, kako po svojim vezama u Vladi Srbije tako i u najvišim stručnim krugovima.

foto: vesna anđić

Rečju, propala je jedna banka sa značajnim udelom javnih sredstava, a na njen rad su mogli imati uticaja neki od vodećih predstavnika establišmenta – pa je i „spasavanje“ depozitara kod ove banke (da se kredibilnost bankarskog sistema ne bi urušila), putem osnivanja nove banke na zgarištu stare, bilo „bez alternative“ i poreske obveznike Srbije zasad košta oko 25 miliona evra „živog novca“ i 85 miliona evra u državnim obveznicama koje će dospeti na naplatu 2015. godine.

ŠAKOM I KAPOM: Raširenu tezu da je Agrobanka dobro poslovala sve do 2011. godine teško može prihvatiti svako ko nešto zna o bankarskom poslovanju. Pre će biti da su temelji ove ekonomske katastrofe udareni još 2008. godine, kada je ova kuća posle krize i zavođenja privremenih mera 2007. godine, dokapitalizovana sa oko 100 miliona evra uglavnom inostranog kapitala iz Slovenije, sa Kipra i iz Švedske. Dobro obavešteni smatraju da je Dušan Antonić, predsednik Izvršnog odbora Agrobanke, samo nekoliko meseci izdržao pritiske da se te pare podele „i šakom, i kapom“. Na takav zaključak navodi činjenica da su veliki krediti „koncentrisani“ na nekoliko poslova, a bolje bi bilo reći na nekoliko familija ili „političkih familija“. Da je moguće reč o pritiscima ili još nečemu gorem, moglo bi se pretpostaviti po tome što su ponekad krediti odobravani sa krajnje sumnjivim pokrićem, a negde izgleda i „na časnu reč“. Ti krediti su zatim „revolvirani“, to jest obnavljani, da bi se prikrila činjenica da se ne vraćaju i da bi se odgodilo suočavanje sa realnim gubicima banke. Naime, gotovo je neverovatno da su neke od pet firmi familije Radoslava Sekulića, nekadašnjeg šefa Miloševićeve uprave carina SRJ, dobile kredite, a da se posle njihovog bankrotstva (sve su otišle u stečaj) u stečajnoj masi nije našao nijedan dinar imovine. A krediti su obnavljani ne samo grupacijama pod stečajem nego i firmama pod dugom blokadom (Vujić Valjevo, na primer).

I kako se moglo dogoditi da menadžer banke Dušan Antonić čak odobri kredit od pet miliona evra firmi u kojoj je suvlasnik njegov rođeni sin, koji je takođe bio zaposlen u Agrobanci?

Da li su te okolnosti mogle promaći kontrolorima NBS-a ili revizorima beogradske filijale KPMG-a? Reklo bi se teško, s obzirom na to da je davanje kredita bez praktično ikakvog ili loše ocenjenog obezbeđenja protivzakonito svuda u svetu, pa i kod nas u Srbiji, i imajući u vidu iskustvo i ugled ne samo kontrole NBS-a nego i revizora KPGM-a. Na primer, da li se posle sloma svetskog tržišta nekretnina i velikog pada cena i na našem tržištu, za obezbeđenje kredita mogao na kraju 2010. godine hotel „Park“ u Ivanjici proceniti na 15 miliona evra, a već na kraju 2011, tri puta niže, tek pet miliona evra. A revizori KPGM-a su izveštaj o poslovanju Agrobanke za 2010. godinu ocenili pozitivno.

Kad je reč o odgovornosti supervizora Narodne banke Srbije zbog sloma Agrobanke, sada se najviše proziva Mira Erić-Jović, viceguvernerka NBS-a nadležna za kontrolu banaka. Ona se sigurno mnogo puta „zamerila“ našim bankarima i investitorima u banke, pa u toj prozivci možda ima i izvesnog likovanja. Uostalom, iz samog NBS-a je nedavno procurilo da je došlo do izvesne „preraspodele“ poslova među viceguvernerima, što je možda u vezi i sa ovom brukom oko Agrobanke.

ULOGA POHLEPE: No, pri svemu tome ne treba zaboraviti da banke imaju teške promašaje svuda u svetu čak i kada rade po svim svojim protokolima, jer se tržišna očekivanja, dakako, ne ostvaruju onako kako su projektovana u biznis planovima i zahtevima za kredit. Na primer, gore spomenuti Sekulić „izgoreo“ je i kao vlasnik Habitfarma, kao što su bankrotirali i neki drugi naši veletrgovci lekovima – praktično svi koji su se našli između uvoza, Galenike, Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i nelikvidnih bolnica. Da li je to razlog da se Agrobanka proglasi punktom za distribuciju novca za pojedine punktove SPS-a, kako se priča – to se teško može dokazati, jer farmaceutska trgovina nije bila strana ni drugim političkim strankama.

Ipak, da je Agrobanka imala ulogu i u novčanom „namirivanju“ političkih potreba vodeće koalicije u proteklom razdoblju, moguće je. Na primer, malo je neobično da je čak 20 miliona evra odobreno subotičkom Azohemu čiji je vlasnik bio Peđa Mališanović (šogor nekadašnjeg Koštuničinog ministra privrede Predraga Bubala), a u toj firmi je predsednik Upravnog odbora bio nekadašnji lider SVM Jožef Kasa, koji je uz to jedno vreme bio i šef filijale Agrobanke u Subotici. No, kako je reč o političarima koji nisu bili u centru zbivanja ni kada su ti krediti odobravani, ni ta okolnost ne deluje u prilog tezi da je politika u Agrobanci zamenjivala ulogu pohlepe, starih poznanstava i nečeg drugog.

U tom kontekstu valja primetiti da insistiranje naše štampe da je Zvonko Nikezić, predstavnik državnog udela u Upravnom odboru Agrobanke, bio ta „fatalna veza“ između Vlade Srbije i Agrobanke – deluje nategnuto. Aludira se na činjenicu da su kroz Nikezićev CES Mekon prošli i premijer Vlade Srbije Mirko Cvetković i Dijana Dragutinović (ex ministarka finansija) i Pavle Petrović (predsednik Fiskalnog saveta), a da je njegov sin, Dušan Nikezić, dogurao do funkcije državnog sekretara u Ministarstvu finansija. To doista govori o mogućem uticaju Nikezića na poslovnu politiku banke, ali zapisnici sa sednica Upravnog odbora Agrobanke ne dokazuju ništa u tom pravcu. Uostalom, zar nije državni sekretar baš u Ministarstvu finansija, Goran Radosavljević, izneo praktično najviše informacija o katastrofi Agrobanke, a i njemu je neposredni šef bio premijer Cvetković. Rečju, neće biti da je slučaj Agrobanke izabran za neki skorašnji ili budući poligon za vežbanje „borbe protiv korupcije“ u nekoj novoj vladajućoj koaliciji.

NAČIN SPASAVANJA: Kad je reč o odgovornosti članova Upravnog odbora Agrobanke za njenu propast (a imali su doista zamamnu novčanu naknadu od 1,5 miliona dinara per capita mesečno) postavlja se nekoliko načelnih pitanja. Prvo je, da li odgovornost treba da snose i oni članovi tog odbora koji su uglavnom glasali protiv – i to je problem sa odgovornošću svakog kolektivnog tela. Drugo načelno pitanje je u vezi sa takozvanim „nezavisnim članovima“ upravnog odbora, koji u njemu nisu predstavljali nikakav kapital. Sistemski, ti „nezavisni“ članovi izmišljeni su da bi harmonizovali odnose među ulagačima u banku, koji vrlo često imaju protivrečne interese i različite poglede. U ovom slučaju Agrobanke ti „nezavisni“ članovi bili su listom profesori: prof. dr Marko Backović sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, poznati ekonomista Novak Šuković, istovremeno i član Saveta za borbu protiv korupcije i Mirko Vasiljević sa Pravnog fakulteta u Beogradu, čuven kao pisac Zakona o privrednim društvima Srbije, ali i autor niza drugih propisa iz našeg privrednog prava. Iako nisam sklon da prihvatim onu tezu da biznis nije za profesore, ostaje utisak da su oni u slučaju Agrobanke stalno bili na strani Dušana Antonića i njegovog menadžmenta – valjda po inerciji one floskule da treba biti uz onoga ko te plaća.

Na kraju, ali ne i najmanje važno je to – da li je Narodna banka Srbije izabrala dobar način za spasavanje Agrobanke, tako što je na njenim ruševinama podigla Novu agrobanku ad. U zvaničnom saopštenju NBS-a se kaže da je „osnivanjem Nove agrobanke sa državnim kapitalom od 10.417.990.000 dinara zaštićena ušteđevina od 165.367 građana i očuvana stabilnost 4872 preduzeća“. No, to nije problem, već je problem što su praktično eksproprisani strani ulagači koji sada tvrde da su izgubili 70 miliona evra u stečaju Agrobanke, najavljuju arbitražu, traže nagodbu (a neki stručnjaci procenjuju da bi se nagodili i za deset puta manji iznos). NBS je još u prvom saopštenju o stvaranju Nove agrobanke spomenuo da su sličnu operaciju izvršili i Slovenci nakon sticanja nezavisnosti (Nova ljubljanska banka, Nova mariborska banka). No, razlika je u tome što je kapital starih tadašnjih banaka u Sloveniji bio u društvenoj svojini odakle god da je dolazio, dok je on u ovom slučaju privatan, a njihovi rezidenti su pretežno iz država sa kojima Srbija ima sporazume o zaštiti stranih ulagača (Slovenija i Kipar).

Iz ove okolnosti nameće se pitanje nije li bilo bolje samo „dokapitalizovati“ Agrobanku i smeniti njeno rukovodstvo, ali to je već suviše stručno pitanje na koje se ne može davati amaterski odgovor. Uostalom, tada verovatno na površinu ne bi izbila sva prljavština koja prati ovu aferu.