Statistika je kao bikini, često je govorio doajen sportskog novinarstva sa Televizije Beograd Zvonko Mihajlovski, jer otkriva sve, a ne pokazuje ništa.
Ovo ne važi za ser Aleksandera Čepmena Fergusona (rođenog u Glazgovu, u Škotskoj, 1941. godine), koji je proteklog vikenda po hiljaditi put vodio ekipu Mančester junajteda u fudbalskom prvenstvu Engleske, koje se uzima za najbolje i najznačajnije fudbalsko takmičenje tog tipa u svetu. U njegovom slučaju, statistika je sve jer je on u svojoj karijeri uspeo da obori više rekorda nego nekadašnji šampion u skoku s motkom Sergej Bubka, ali je najfascinantnija stvar da je na čelu kluba ostao čitavih 26 godina (stigao je na mesto trenera u novembru 1986. godine), čime je nadmašio, na primer, Džerija Slouna, trenera Jute džez, košarkaškog tima iz Solt Lejk Sitija, koji je 22 sezone vodio klub, ili Ota Rehagela, koji je proveo 14 sezona na mestu prvog trenera Verdera iz Bremena.
Iako je vest dana bio trostruki strelac za Mančester u utakmici protiv Sauthemptona Robin van Persi, novi Fergusonov miljenik, činjenica da je prvi menadžer kluba po hiljaditi put izveo svoj tim u utakmicama prvenstva Engleske bila je informacija od svetskog značaja.
POČETAK IZ KALJUGE: Ferguson je davno proslavio hiljaditu utakmicu na klupi tima „crvenih đavola“, ali je ovo bio trenutak da se svi opet prisete i stave dodatno svetlo na karijeru trenera za koga se sada govori da je najveći u istoriji igre, a jedna od stvari koje dokazuju tu tvrdnju jeste činjenica da je ovako dugo ostao na tom mestu. U svetu ima trenera koji su osvajali različite trofeje u različitim državama i prvenstvima, ima trenera koji su kao igrači i fudbaleri pobeđivali na najvećim takmičenjima, ali će se svi oni složiti verovatno da je ser Aleks možda najveće ime u trenerskom svetu.
Naravno, u danima kada je dolazio na mesto menadžera Junajteda to je malo ko mogao da pretpostavi, jer je posle briljantne karijere u škotskom Aberdinu (koji nije klub u rangu Seltika i Rendžersa, ali je pod njegovom upravom za osam sezona osvojio deset trofeja od kojih su dva internacionalna) došao u klub slavne tradicije, ali daleko ispod Liverpula i nekih drugih klubova koji su u sedamdesetim i osamdesetim obeležili fudbal u Engleskoj (Notingem forest, Aston vila, Arsenal). Takođe, došao je u ligu i fudbalski sistem koji je sezonu pre toga isključen na pet godina iz međunarodnih takmičenja zbog divljanja huligana koje se završilo tragedijom na stadionu Hejsel u Briselu 1985. godine.
Slika koja danas dolazi sa stadiona Junajteda, koji ima najveći kapacitet od svih ligaških stadiona u Engleskoj, nije nalik onoj koju je zatekao Ferguson kada je stigao u klub koji kao da nije mogao da se oporavi od tragičnog gubitka generacije fudbalera s kraja šezdesetih koji su nastradali u avionskoj nesreći vraćajući se iz Beograda sa utakmice sa Crvenom zvezdom. Ferguson je došao u klub sa slavnom tradicijom, koja ništa nije značila jer nije mogao do trofeja godinama. Kada danas pogledate snimke sa utakmica engleske lige iz tog perioda, izgleda vam kao da igraju u Borči, samo što ima mnogo više publike: tereni su kaljuge u kojima se rita lopta koja je više u vazduhu nego na zemlji, a na drvenim tribinama se tiskaju desetine hiljada ljudi i izgleda vam da će se u svakom času ta masa samo izliti na teren. Nije bilo velikog novca, nije bilo velikih igrača, nije bilo mogućnosti da neko van ostrva vidi šta se dešava u „kolevci fudbala“.
Iz takvog ambijenta iznikle su dve stvari: engleska Premijer liga, koja je startovala početkom devedesetih zajedno sa povratkom Engleza u Uefina takmičenja i novi Junajted, koji će vremenom postati amblem tog takmičenja i najveći fudbalski klub na svetu.
Ferguson je imao sreću da su oni koji su vodili klub od trenutka kada je on došao na čelo tima imali strpljenja za njegovu viziju: kada pogledate rezultate kluba videćete da je prvih nekoliko sezona bio pravi pakao za Fergusona, jer uprkos izmenama koje je uneo u igrački pogon nije uspevao ništa da osvoji. Bio je na udaru i navijača i medija i ništa nije govorilo da ćemo danas na ovaj način govoriti o njemu. Međutim, devedesete su donele preokret: u sezoni 1990/91. osvojio je Kup pobednika kupova, danas zaboravljeno evropsko takmičenje, i u predsezoni Super kup Evrope, pobedom nad evropskim prvakom Crvenom zvezdom u neregularnim uslovima, jer se igrala samo jedna utakmica i to u Mančesteru. Ovo kao da je dalo krila Fergusonovoj ekipi koja od te jeseni započinje dvadesetogodišnju dominaciju u Engleskoj, a svoju prevlast potvrđuje i sa osvojene dve lige šampiona Evrope.
FERGUSONOVI STUBOVI: U ovom uspešnom delu karijere Aleksa Fergusona bilo je više igrača koji su obeležili njegovu eru: u devedesetim je „izmislio“ Erika Kantonu, kontroverznu ličnost, koji je za nekoliko sezona postao legenda kluba što zbog golova, što zbog agresivnog ponašanja na terenu i van njega. Posle je klub predvodio Dejvid Bekam, danas sinonim za fudbal kao industrijsku granu, koga je prodao Real Madridu kada je ovaj bio na vrhuncu karijere. Bekama je nasledio Kristijano Ronaldo, koji će docnije otići u Španiju. Postronaldovsku eru obojio je Vejn Runi, a sad vidimo da je Ferguson za najveću zvezdu izabrao Robina van Persija, koga je ovog leta doveo iz Arsenala. Svi pobrojani su bili i jesu velike zvezde svetskog fudbala, napravili su velike karijere u Junajtedu, ali nisu mogli da budu veći od Fergusona. Upravo se to uzima za njegovu glavnu karakteristiku: uspevao je da uvek „izvuče“ novog najboljeg fudbalera i da ga se lako odrekne u trenutku kada izgleda da klub bez njega ne može. Ispostavilo se da se samo bez Fergusona ne može.
Pored ovoga i pored ogromne sreće koja ga je pratila, Ferguson je imao na svojoj strani i okolnost da su neki igrači koji nisu bili broj jedan bitno uticali na uspehe ovog kluba: to su prvenstveno Pol Skols i Rajan Gigs, za koje se vezuju svi uspesi kluba u poslednje dve decenije, ali su to i Ole Gunar Solskjer, Fil Nevil, Rio Ferdinad, Patris Evra i Nemanja Vidić, kao i dvojica neverovatnih golmana: Piter Šmajhel i Edvin van der Sar. Izgleda kao da je Ferguson strateški imao „zvezde“ kojima su se bavili mediji i navijači koji su širom sveta kupovali dresove, ali je u svlačionici gazda, pored Fergusona, bio uvek neki igrač koji nije imao veliku medijsku pažnju. Ko god je iskakao iz tog sistema brzo je bio zamenjen, bez obzira na početnu nevericu medija i navijača. Najviše je profitirao od igrača koje je doveo u klub dok su bili daleko od vrhunca, a na neke je bukvalno bacio gomilu novca, a da nije dobio željeni rezultat.
Za ljude u Srbiji velika je stvar da je poslednju deceniju u klubu obeležio Nemanja Vidić, doveden iz moskovskog Spartaka pre šest sezona i ubrzo, posle perioda adaptacije, postao bukvalno stub ekipe. Kapiten u najvećem klubu na svetu velika je privilegija koju je možda imao samo još Velibor Vasović početkom sedamdesetih, kada je igrao za Ajaks iz najslavnijeg perioda tog kluba.
Privatno, Ferguson je „miran čovek“ koji živi sa svojom ženom i podržava laburiste na lokalu. Postoje inicijative da dobije mesto u Domu lordova engleskog parlamenta.
