Tetka

Levo oko pokojne tetke je bilo svetlo kestenjaste boje, a desno ugarak crno. Mi, deca, nismo se bavili bojom njenih očiju, tetka ko tetka, ne bismo primetili ni da je imala dve leve noge. Tetkin smisao za humor je zvučao kao grdnja premda je tvrdila da se šali. Mrzela je što preturamo po njenim fiokama i nije nam davala užine van propisanih obroka. Obožavala je abere, a kad je komšinica svraćala na partiju ogovaranja, bikolorne okice su joj caklile ko sijalice, a lice bi joj postajalo nekako čudno. Znali smo da nije dobro ni za koga da je uznemirimo u toj čaroliji i da nam je bolje da se ne muvamo po kuhinji. A tek kad smo je videli da kolje petla koji se obezglavljen batrgao po zadnjoj avliji… Kuvala je na šporetu „na drva“, električni joj je služio kao ispomoć za slavu. Branila nam je da ulazimo u prostranu sobu u kojoj se nalazio dugačak slavski sto, slika sveca, kredenac i ćilim. Zahtevala je disciplinu i retko nas je tetošila, čak ni kad smo se prenemagali da nas boli stomak i tražili da nam kuva čaj od nane, ali nas nikad nije ni kaznila. Obožavali smo je takvu kakva je bila, tetka sa dvojakim pogledom koju poštujemo i nije nam svejedno.

Tetka je neka vrsta korektiva mimo glavnog toka vaspitanja dece, voljeno biće i osoba kojoj se divimo, alter ego naših roditelja, neko ko liči ili podseća na mamu ili na tatu, po definiciji bolja, lepša i pametnija najpre zato što ne misli da je smrtni greh jesti sladoled pre ručka. Kad uveče zakukamo da smo umorni, ne tera nas da peremo zube koje svejedno revnosno izribamo zato što smo dobra deca, a dobar glas se daleko čuje. Kod tetke iz Beča pokazujemo manire i lepo vaspitanje, pomažemo joj da postavi i raskloni sto posle ručka, a uveče oblačimo tetkine haljine i štikle. Kad tetka izgovori „ne treba ti još jedna Barbika“, to ima smisla. Sa tetkom se ne inatimo i ne isterujemo ćefove, ne treskamo joj vratima, idemo joj po lek i udvaramo joj se zato što nam je stalo da ona misli da smo mi predivni. I da, konačno, ispriča našoj mami kako se mi drugačije ponašamo kad ona nije tu. Želimo da se naša majka zapita zašto smo tako poslušni u tetkinom društvu i poručujemo joj da ona treba da bude bolja, a ne mi. Na tu dečju prevaru ne nasedaju ni tetka ni mama, s tim što ova druga to teže podnosi.

Kad je dobre volje, tetka nam priča zanimljve priče za laku noć. Najviše volimo istinitu priču o našoj mami u pubertetu: mršava, bubuljičava, neuredna, očajna iz matematike i nesrećno zaljubljena u Mika Džegera, a potom i u plavokosog fudbalera iz drugog odeljenja, koja je na rekreativnoj nastavi u četvrtom razredu sedela sa učiteljicama u sali za ručavanje jer su je uhvatili da hranom iz tanjira đubri fikus. Ili da je tata bio razmaženko kome je baba uvek davala najbolji komad mesa zato što je muško. Tetka je neiscrpan izvor informacija ako znaš šta treba da je pitaš.

Prvakinja u takmičenju za Najbolju tetku na svetu je na prvi rođendan svoje bratanice doletela iz Crne Gore sa velikim plastičnim ponijem na dasci. Đihala je i njištala, zubi su joj utrnuli od dragosti. Umela je da preobrati dete tako da ga roditelji ne prepoznaju. Izmislila je sistem za smirivanje dečje histerije pred spavanje, nešto što je ona nazvala „žabice“, a otprilike je nerazumljivo šaputanje direktno u uho umornog deteta. Ne pokušavajte ako niste tetka.

Ona koja tetku nije imala, nema osobu s kojom može da se poredi. Kad sam za tetku stasala, shvatila sam zašto je moja tetka zabranjivala užine i glumila Gargamela. „Zašto samo mene grdiš, je li to zato što me nisi rodila?“, pita zlato tetkino posle svađe sa sestrom od tetke. Drugo je vreme, tetka čuva sestričinu i sestrića naviknute na američke koncentrovane sokove od pomorandže i dečja prava. Tetka krišom ljubi sestričinu jer zna da joj nedostaje majka iz druge vremenske zone, a posle trči do one koju je rodila i uverava je da ne misle svi da je „ona neka grozna osoba“, briše joj suze i kaže joj da je ona najsjajnija zvezda nebeska. „Nije ti to isto kao u Americi“, objašnjava beogradska sestra američkoj koja se čudi kontinuiranom šikljanju vode iz cevi na obližnjem gradilištu. But, they are wasting water anyway, poentira dete odgajano u duhu reciklaže i očuvanja prirodnih resursa na engleskom jeziku ne znajući kako da tu pojavu prevede na srpski. Mlađi Srboamerikanac se ne upušta u učene rasprave starijih sestara, povlađuje obema i gleda svoja posla. Umešao se u sporu oko Martina Lutera Kinga – jedna sestra smatra da je M.L. King postao borac za ljudska prava zato što „kad je bio mali nije plakao kad ga je nešto bolelo“, a druga da to nema veze jedno s drugim – rekavši da Martin Luter King nije znao srpski.

Uveče jedna sestra jede palačinke sa nutelom, a druga pomfrit sa kečapom. Kikoću se u krevetu i u neko doba utihnu, smotane u klupko ko dve mačke. Mali bata je olizao sve čokoladne kremove i zaspao na podu. Tetka se ne pita da nije negde pogrešila, zaspala je mnogo pre njih.