Omča oko vrata: Kasno je za platforme
Čuli ste, čitali ili barem videli priču o čoveku s nekakvim inicijalima D. M. koji je ukrao čelični most preko reke Rače i prodao ga za 300 evra. A znate li ko je kupio taj most? To se, verovatno, krije u interesu istrage. Bilo je tu gvožđa preko dve tone. Nije taj kupovao mačku u džaku. Ali, pretpostavljam da je on neki lokalni hadžija i nije mu se zameriti.
To vam je kao ovo s Kosovom. Most je nestao i Srbija luta u magli iluzija da bi mogla da povrati ono što je već odneto, isečeno i pretopljeno u nekakvoj istorijskoj topionici. Svađamo se oko toga ko je više prodao Kosovo, a kupca, iz interesa istrage, slabo identifikujemo.
Ulični protest u prestonom gradu od pre neki dan, koji je okupio, po policijskim procenama, oko 700 do hiljadu ljudi, nije odgovor ni na jedno pitanje o Kosovu.
Dragan Đilas, ovaj put u funkciji predsednika Demokratske stranke, sa sednice Glavnog odbora DS-a, postavio je pitanje Tomislavu Nikoliću, predsedniku Srbije, gde mu je platforma oko Kosova i šta misli da radi.
Mislim da pitanje nije bilo fer. Za platforme je kasno. Odnosno, ona može biti i „zlatom upisana“. Može čak da u njoj bude i sledeći citat iz rodoljubivog lamenta Milorada Vučelića u „Pečatu“:
„Ništavilo briselskog Zapada omamljuje ne bi li se Srbija prevarila i sama sebi stavila omču oko vrata i napravila granicu sa Kosovom… Zna Srbija da se na muci poznaju junaci. I to je ovaj trenutak. Sada ili nikad Srbija bi trebalo da podigne svoju slavnu glavu i da odbaci granicu sa Kosovom. Kada se na Zapadu već unapred raduju da su konačno slomili kičmu Srbiji i da je ona zdrobljena, kao munja mora da nas osvetli istina da nema granice sa Kosovom. Vreme će se kod Srba nadalje računati od kada je Srbija odbacila granicu ili od kada je sebe toliko ponizila da je napravila granicu sa Kosovom.“
Moglo bi u toj platformi da bude i pismo, opširno, neredigovano, ili zvanično, redigovano, Sinoda, vlade „Svete matere Crkve“, pa opet – ništa.
Moglo bi, ama neće, tu da se nađe i ponešto iz predvladalačkog ciklusa Tomislava Nikolića. Ima tu patosa, benzina i šibica, koliko vam volja, ali, opet, ne bi ni to pomoglo.
Sve da uvrste sabrana dela Vojislava Koštunice i njegove stranke, platforma bi bila mrtvo slovo na papiru, podložna brzom zaboravu kao i okolnost da su Srbi u Mitrovici Koštunicu gađali jajima dok nije došao na vlast.
Moglo bi se u platformu uneti, kao poseban deo, i niz rodoljubivih parola s raznih mitinga, saopštenja „Njihovih“ i drugih koji misle da su više naši nego što smo mi svoji. Pa, opet ništa.
Teranje Nikolića da izađe s nekim programom, platformom, mada je to sam obećavao, nizak je politički udarac. Šta da kaže u njoj a de ne bude svima kriv – Vučeliću, crkvi, Koštunici, našima i vašima, dobrom delu onih koji su glasali za njega – ali, zbilja, šta može da kaže a da bude i prihvatljivo i ostvarivo?
Najbliža odgovoru na to pitanje jeste molba Aleksandra Vučića upućena Leonu Paneti, državnom sekretaru odbrane SAD, da u Bondstilu, jednom od simbola okupacije Kosova, zadrži 780 američkih vojnika jer Vučić veruje da bi to doprinelo „boljoj zaštiti srpskog stanovništva“.
Dobro, rekao je u stvari Vučić, jeb’o vas most, ali Rača se mora prelaziti.
Radnici i sirotinja: Ima li vlada neki plan?
U ovom trenutku, ako nije već pre najmanje dva meseca to učinila, vlada mora da uspostavi jasnu komunikaciju s najširom javnošću i da je mobiliše oko nekog paketa mera koje treba preduzeti, a da to ne budu pozivanja na informativne razgovore.
Kad sam u nekim godinama počeo da sumnjam u zvanične verzije stvarnosti, pitao sam babu da mi kaže, ali pošteno, kako se živelo pre rata, a ona je rekla: „Radnici dobro, a sirotinja teško!“ Propitivali smo se o životu pre Drugog svetskog rata, a ovih dana, u jeku globalne zabrinutosti zbog globalne krize, setio sam se babine opaske, jer inače ovde decenijski tanka granica između radnika i sirotinje preti sasvim da se istopi, ali je malo onih koji su spremni to da kažu.
Recimo čak da su ekonomski i finansijski aspekti krize, kako-tako, u ovom društvu i javnom govoru rasvetljeni, rekao bih s polovičnim učinkom, još nema adekvatnog javnog govora o socijalnim i političkim aspektima krize koji mogu slomiti institucionalnu organizaciju društva, čak i onog koje je manje rovito i ranjivo nego što je naše, rastrgnuto višedecenijskom krizom.
Javni govor delatne političke elite, one kojoj je zapao komad vlasti u loše vreme, liči na pokušaj da se visoka temperatura obori oblogom od vinskog sirćeta na nogama pacijenta, dok oni koji iz opozicionih klupa gledaju ovo nadrilekarstvo vlasti pokazuju sličan manjak ideja i sirov napor da uzdrmaju vlast po svaku cenu ili, bolje reći, ne pitajući za cenu.
Građani nemaju jasnu sliku o tome šta vlada može da uradi. Ne zna se ko je „spiker“ za kriznu situaciju ili će i to da se prepusti Aleksandru Vučiću, koji ne odbija da sve veću količinu vrućeg krompira pretura po sopstvenim šakama.
U ovom trenutku, ako nije već pre najmanje dva meseca to učinila, vlada mora da uspostavi jasnu komunikaciju s najširom javnošću i da je mobiliše oko nekog paketa mera koje treba preduzeti. Pretpostavljam da je taj paket već uvezan i da je sazrela politička volja da se odustane od nerealnog.
Decembarska budžetska projekcija i dalje je preoptimistička. Planirana stopa rasta već u januaru izgledaće nerealno. Mastilo na potpisu ispod budžeta nije se ni osušilo, a u opticaj je ušla reč stagflacija s čim je povezano pesimističko predviđanje da bi ove godine bez posla moglo da ostane još oko stotinak hiljada zaposlenih radnika koji bi se pridružili sirotinjskom društvenom korpusu.
Ako se ta prognoza ostvari, to će bitno promeniti socijalnu i političku sliku Srbije. Najbanalnija od svih opaski je ona da to otvara prolaz svakom obliku radikalizma. Od onog koji će se zalagati protiv globalističkih tendencija, kao izvorišta uvezenog zla, i koji će platformu graditi na srpskom tradicionalizmu i lumpenproleterskom oduševljenju jednakošću u siromaštvu. Javiće se više kandidata za „oca nacije“ nego što bi mogla da podnese i neka ozbiljnija država. Demokratske institucije i procedure biće potcenjene, a tragaće se za „čvrstom rukom“. Jačaće i drugi oblici radikalizma. Autonomaški, recimo, koji će nužne elemente društvene solidarnosti iščitavati i predstavljati kao pljačku onih koji nešto imaju u korist onih koji to nemaju. U traganju za „kišobranom“ jedni će se odricati Kosova kako bi se hitno uklopili u zaštitne mehanizme EU, a drugi će u ruskim mišićima tražiti osnov srpske snage.
Zbog svega toga vlada mora neprestano da komunicira s javnošću i da obezbedi najširu podršku za program mera. Ukoliko ga ima.
Imamo li mi delatnu javnost? A pre toga, imamo li – paket?
Talenti i škola: Mlađani Marković
Lazar Marković, mlađani fudbaler Partizana, već je prodat londonskom Čelsiju. To govori o siromaštvu ovdašnjih fudbalskih klubova. Ali, neće ići pravo u London. Prvo će otići negde da se kali. To govori o kvalitetu ovdašnjeg fudbala u kome se upropaste i najveći talenti.
Lako bi bilo da je samo o fudbalu reč.
