Ovako i onako, igy is, ugy is!

Svejedno u kojoj ulozi dozvoljavate da ovde nastupim, verujem da niko ne očekuje da za 15 minuta može nešto zaista produbljeno da se kaže o srpsko-mađarskim odnosima. Mogu samo da pokušam da sa svog subjektivnog stanovišta ukažem na neke značajne trenutke isprepletenih odnosa dva naroda. Trudiću se da to budu momenti na koje ne mislimo „na prvu loptu“ ili koji se oslanjaju na moja sopstvena iskustva i istraživanja.

Ja mislim da Kosovski boj za Srbe znači isto što za Mađare predstavlja bitka kod Mohača 137 godina kasnije. I na jednoj i na drugoj strani legende i mitovi su u nacionalnoj svesti postali važniji od istorijske istine. Paralelno o ulozi Mađara na Kosovu, Srba na Mohaču, mogla bi da se napiše podebela knjiga, ali koliko ja znam ta tema tek čeka svog autora. Nabacujem primer: da li Kraljevića Marka – heroja srpske mitologije – ali u istoriji vazala Otomanske imperije – smem da uporedim sa Janošom Zapoljom, koji kod Mohača ljubi ruku Sulejmanu Veličanstvenom? A serija o tom Sulejmanu na moje veliko iznenađenje upravo svake večeri zabavlja srpsku televizijsku populaciju. Sulejman je u pravcu Mohača krenuo iz Beograda. Valja, doduše, takođe podsetiti da je u to vreme današnji glavni grad Srbije bio pod vlašću Mađara, koji su ga zvali Nandorfehervar.

Bolje je da ne potegnem pitanje kom narodu pripada junak koji je Beograd odbranio od Turaka, Srbi ga poštuju kao Janka Sibinjanina, Mađari kao Hunjadi Janoša. Ja mislim da je bio Rumun, ali nema nikakve sumnje da je bio otac velikog mađarskog kralja Matije Korvina.

MATICA SRPSKA: Koliko je komplikovano odrediti nacionalnost velikana mađarske i srpske istorije možemo da proučimo na primeru najvećeg mađarskog pesnika svih vremena, ličnosti koja je delom, pesmom i nastupom ostvarila preokret istorije svoje zemlje, a bio je Srbin, dok mu je maternji jezik, sa kojim je kao dete odrastao, bio slovački. Svi znate da mislim na Aleksandra Petrovića, koji je izabrao ime po kome ga pamtimo: Petefi Šandor. Bitno nije šta je on bio po nekakvoj rasnoj ili nacionalnoj osnovi, nego da se osećao kao Mađar, da je živeo, borio se i poginuo za Mađarsku. Međutim, za razliku od čoveka koji se u istoriji beleži kao njegov najveći saveznik, a zapravo je postao njegov ljuti protivnik, Lajoša Košuta, nije bio nacionalista, nego je zahvaljujući svom poreklu shvatao značaj manjina, koje su se u Titovoj Jugoslaviji zvale „narodnostima“, što se ne može prevesti ni na jedan drugi jezik na svetu, osim na mađarski, gde se kaže nemzetiség (nemzetišeg).

Nemamo vremena da razmotrimo razvoj srpsko-mađarskih odnosa u XIX. veku, samo ću napomenuti gde je već 1826. godine osnovana tada najvažnija i do dana današnjeg veoma značajna kulturna ustanova Srba. Ne u Srbiji, već u Budimpešti, 1826. godine. Matica srpska se rodila u glavnom gradu Mađarske.

Mađarska je na osnovu ugovora sklopljenog u Trianonu posle Prvog svetskog rata izgubila 71 procenat svoje teritorije i 59 procenata svog stanovništva. Iako je car Franc Jozef nosio i titulu mađarskog kralja, a lepa i tajanstvena Elizabeta, Sisi, bila i mađarska kraljica, Mađarska je rat izgubila kao deo carske Austro-Ugarske. Srbi su smatrali da je Austro-Ugarska bila „tamnica naroda“.

Ne možemo direktno da uporedimo Rezoluciju Saveta bezbednosti 1244 iz juna 1999. godine sa ugovorom u Trianonu juna 1920. godine, ali mogli bismo da uporedimo trenutna osećanja u Srbiji zbog gubitka Kosova sa žalom Mađara za teritorijama izgubljenim pre više od devet decenija.

PAKT O VEČNOM PRIJATELJSTVU: Povodom Drugog svetskog rata – i opet nemajući vremena da analiziram detalje – podsećam da je 12. decembra 1940. godine između Jugoslavije i Mađarske potpisan „pakt o večnom prijateljstvu“. Ni četiri meseci posle toga, zbog puča 27. marta 1941. Hitler je odlučio da napadne Jugoslaviju, ponudio Mađarskoj neke njene delove za učešće u napadu bez objave rata, mađarski predsednik vlade, grof Pal Teleki, koji se tome opirao, preglasan je na ratnom savetu, i u zoru, 4. aprila, izvršio je samoubistvo. U oproštajnom pismu šefu države Hortiju, napisao je pored ostalog: „Kršimo zadatu reč iz kukavičluka… Izgubili smo čast… Postali smo pljačkaši leševa… Najbednija nacija…“ Zaista valja reći da je inače konzervativni političar, pa čak i deklarisani antisemita, aristokrata Teleki, svojim životom i svojom odlukom da ga prekrati sopstvenom rukom bar u mojim očima spasao čast Mađara.

Sličan lik je za mene mađarski političar Endre Bajči Žilinski, koji je posle novosadske racije januara 1942. godine u mađarskom parlamentu pokrenuo debatu rekavši da je to bio zločin, zbog čega su ga fašistički njilaši – pošto su preuzeli vlast u Mađarskoj – obesili 24. decembra 1944.

Stigli smo do datuma koji su neki najstariji među nama doživeli. Ja sam imajući polulažni-polustvarni dokument da sam Mađar, kao učenik trećeg razreda Mađarske gimnazije u Novom Sadu, ujutro 21. januara 1942. krenuo u školu, zapazio objavu da je svako kretanje zabranjeno i sav srećan što mogu da izbegnem nastavu se vratio kući. U delu grada u kome sam stanovao ništa se strašno nije dogodilo, osim što su mađarski policajci dva puta zakucali na vrata i legitimisali prisutne. Na sto pedeset metara dalje se ubijalo. Da sam stanovao drugde, ne bih vam danas referisao. Tog 24. januara mi je bio trinaesti rođendan, znači, po jevrejskom verovanju postao sam punoletan. Mađarski policajci će me tek dve godine kasnije uhapsiti, predati esesovcima, koji će me uputiti u Aušvic, ali to je druga priča. Ovde to pominjem samo jer se usuđujem da kažem da me uopšte nije zanimalo da li će nekakav bedni žandarmerijski kapetan sa prelepim prezimenom Kepiro star devedeset i kusur godina umreti na slobodi ili u zatvoru.

Kao što sam bio ravnodušan prema njegovoj sudbini, iako me, da kažem figurativno, zamalo nije ubio, meni je takođe svejedno i da li će neko moj rodni kraj, Vojvodinu, nazivati délvidék – južna pokrajina – kao što većina srpskih političara danas Kosovo i Metohiju naziva „srpskom južnom pokrajinom“. Mislim na poslovicu: „Nazovi me i loncem, samo me nemoj razbiti.“

NAŠI MAĐARI: U poslednje vreme dosta se govori o mađarskim žrtvama u Jugoslaviji posle oslobođenja Vojvodine. Ja sam proučavao sudbinu vojvođanskih Nemaca, o tome napisao fičer za nemačku radio-stanicu WDR u Kelnu, objavio kratku seriju na tu temu u nedeljniku „NIN“, najzad kao nepopravivi beletrista napisao i roman.

Toma Granfil, pre Drugog svetskog rata advokat u Kikindi, za vreme rata neprekidno na visokim, naravno ilegalnim partijskim funkcijama u okupiranoj Vojvodini, dao mi je 1989. godine izjavu, citiram:

„Posle oslobođenja, kad Bačka još nije cela bila ni oslobođena, Ivan Milutinović nam je dolazio u ime Vrhovnog štaba i Politbiroa CK… Tada je organizovana vojna uprava za Banat, Bačku i Baranju, i ja sam postao zamenik komandanta vojnog regiona Banat. Ivan Milutinović nam je na jednoj sednici preneo u ime Vrhovnog štaba i Politbiroa sledeće: U Banatu i Bačkoj sve Nemce staviti u logore, u Bačkoj takođe i Mađare. Ta direktiva promenjena je već posle nedelju dana: Nemce logorisati, ali ne i Mađare u Bačkoj, samo iz Žablja i Čuroga Mađare preseliti na neka druga mesta…“

Nikakav dokument ni zapisnik o takvoj odluci nisam uspeo da nađem, možda je zaturen u nekoj arhivi, možda je još uvek tajna, ali ja verujem da su se čak i vrlo važne odluke te jeseni 1944. godine donosile na brzinu usmeno, a na terenu izvršavale na osnovu lokalne volje ili samovolje.

Naišao sam na ubijanje nevinih Nemaca u Banatu pod užasnim okolnostima i već sam osamdesetih godina o tome pisao, jer sam smatrao da je to zadatak nekoga baš sa mojom prošlošću. Na ubijanje Mađara samo zbog toga što su Mađari u Banatu ja naišao nisam, ali ne mogu da tvrdim da ono što ja ne znam nije postojalo. Ne znam ni šta bih ja radio, da li bih se nekome svetio, da tada nisam bio u koncentracionom logoru u Nemačkoj, mogu samo da se nadam da se danas ne bih kajao za ono što sam u besu neposredno posle rata učinio.

Nešto više pažnje bih posvetio Mađarskoj revoluciji 1956. godine. Sticajem okolnosti leta te godine bio sam u Mađarskoj na poziv omladinskog lista, a oktobra kao specijalni dopisnik našeg tadašnjeg nedeljnika „Mladost“. O toj temi napisao sam dve knjige, jedan roman i knjigu-nonfikšn, koja je izašla 2007. godine, u kojoj se nisam oslanjao na lična iskustva, nego proučavao relevantna dokumenta, radio u arhivima i bibliotekama, razgovarao sa involviranim ličnostima i pročitao na desetine knjiga koje su dotle izašle.

ZARAZNA „GREŠKA„: Na jednom primeru ovde želim da dokažem kako greška, koja čak nije ni nenamerna, nego očigledno izgrađena na svesnoj laži, posle prelazi u druge tekstove, tako da mnogi poveruju da je istina.

Američki profesor Čarls Gati – rođeni Mađar kao Gati Karolj – za svoju knjigu „Izgubljene iluzije“ kaže da je pisana i na osnovu uvida u arhive američkih tajnih službi, koje su njemu prvi put bile otvorene. On u vezi sa tajnim sastankom Tita sa Hruščovim na Brionima tvrdi: „Tito nije samo odobravao odluke Kremlja, nego je ponudio da se Imre Nađ namami u zgradu jugoslovenske ambasade, a zatim dozvoli da ga KGB kidnapuje i odvuče u Rumuniju.“ Gati se poziva na knjigu Veljka Mićunovića Moskovske godine, ali u toj knjizi o tome nema ni reči.

Na sastanku održanom na predlog Hruščova na Brionima usred Mađarske revolucije, 2. i 3. novembra, prisutni su bili sa sovjetske strane Hruščov i Maljenkov, a sa jugoslovenske Tito, Kardelj, Ranković i Veljko Mićunović, tada ambasador u Moskvi. Razgovor se vodio na ruskom jeziku bez prevodioca, nije snimljen, zapisnik je posle završetka napisao Mićunović. Imao sam uvid u taj dokument, koji je, naravno, mnogo opširniji od onog što je izneo u knjizi. O tome da bi Jugoslavija „namamila“ Nađa ni ovde nema govora. U izveštaju Hruščova u Moskvi, koji je Jelcin ustupio mađarskoj strani zajedno sa drugim dokumentima, takođe o tako nečem nema ni slova. Naprotiv! Jugoslovenska strana bila je očajna što je Nađ zatražio azil baš u njenoj ambasadi i kolebala se da li da mu ga pruži. To se vidi na osnovu depeša, koje je Ambasada razmenjivala sa Beogradom, ali potvrdili su i moji razgovori sa Miklošem Vašarheljijem, a od Jugoslovena pre svega sa Osmanom Đikićem, tada ministrom savetnikom u jugoslovenskoj ambasadi i Dobrivojem Vidićem, podsekretarom u Ministarstvu inostranih poslova, koji je došao u Budimpeštu da bi u direktnom kontaktu sa Janošom Kadarom tražio rešenje problema Imrea Nađa u Ambasadi. Na drugom spratu Ambasade je od paljbe ruskog tenka poginuo ataše za kulturu Milenko Milovanov u vreme kad je Nađ bio u njoj.

Rekoh, imao sam uvid u neka jugoslovenska dokumenta, ali ne u sva koja sam tražio. Dobrivoje Vidić mi je ispričao da su Nađ i Lošonci u jugoslovensku ambasadu doneli jedan kofer sa dokumentima, koje je on posle lično odneo u Beograd. Nigde nisam našao trag o njemu.

PROPAST SOCIJALIZMA: Davno sam objavio da smo nas četvorica novinara 29. oktobra imali razgovor sa Janošom Kadarom, koji nismo objavili, jer nam je pored ostalog, ovde to iznosim skraćeno, rekao: „Ako nastavim kao Nađ, kod nas će biti neofašizam, a ako pozovem Ruse da se vrate, ući ću u istoriju kao dželat mađarskog naroda. Kažite drugovima u Jugoslaviji da je stvar socijalizma u Mađarskoj propala i ovako i onako!“ Na mađarskom: igy is, ugy is! Mi to nismo preneli ni našem tadašnjem poslaniku Daliboru Soldatiću, nego smo Đuka Julius i ja smesta krenuli na granicu i Đuka je napisao izveštaj, koji je za CK preuzeo Geza Tikvicki. Ni taj dokument posle pola veka nisam našao. U svojoj knjizi sam nabrojao tačke koje bi po mom mišljenju na našoj strani na osnovu još uvek tajnih ili nepronađenih dokumenata trebalo rasvetljavati, ima ih dosta. U Mađarskoj se o tome brine poseban Institut koji sam u dva navrata posetio, čija sam izdanja pročitao.

Izložio sam ovaj slučaj opširnije da bih, nadam se, kod svih vas izazvao sumnju u nonfikšn a la Gati, (koji, kako čitam u internetu, sada grmi protiv Orbana). Neophodno je da ukrstimo različite tvrdnje, a ne da prepisujemo jedni od drugih.

Mene je tog oktobra u Budimpešti zbunio masakr na Trgu Republike, kome sam prisustvovao kao gledalac, čovek obešen o drvo na bulevaru, kao i parole: „Vešajte komuniste i Jevreje.“ Ali to je već možda isuviše subjektivno… Da li je?

Voleo bih da naše unuke i unuci žive u vremenu kada će različitost folklora biti sve što ljude razdvaja po nacionalnoj osnovi. Zašto da ne? Folklor ume da bude lep. To, naravno, daleko nadvisuje problem odnosa dva susedna i često međusobno namrgođena naroda, ali njegovo rešavanje bi mogao da bude i te kako dobar prilog takvom razvoju.