Kutija

Slučajno znam da lične stvari starije ženske osobe staju u sto četrdeset kartonskih kutija, ne računajući kofere, torbe i ruksake. Pre selidbe, ona je popunila onlajn upitnik agencije za selidbu i procenila da joj je za lične stvari potrebno najviše pedeset kutija. Dodatne kutije su pristizale, upakovane su sitne uspomene i veliki emajlirani lonci, sve je preneto u drugi stan. Kutije su na kraju raspakovane, složene i odnete u podrum, neka ih, zatrebaće.

Mada nemam nameru da se selim, broj kutija i kutijica u mom stanu veći je od pedeset, ako računam šupu i tavan: petnaest na vrhu polica u radnoj sobi, šest u nekadašnjoj ostavi pretvorenoj u garderobnu sobicu, tri sa neotpakovanim servisima na kuhinjskim elementima, desetak u dečjoj sobi, dve dekorativne za šminku i šnale za kosu u kupatilu, gore na tavanu ima ih još, čekam lepo vreme da vidim šta ima u njima, tu su negde moje crne kožne čizme koje sam pre tri godine sakrila od dece jer me je nerviralo što u igri stalno marširaju u njima, a i plašila sam se da ne padnu sa visokih potpetica. Nije da do sada nisam primećivala kutije pa sam se iznenadila, viđam ih svaki dan, sama sam ih napunila. Bodu mi oči.

Kako je došlo toga da se tolike kutije vuku po kući i šta je uopšte u njima? U jednoj povećoj, oblepljenoj selotejpom da se ne bi raspala, su školske knjige iz trećeg i četvrtog razreda, u drugoj iz prva dva. U četiri manje, cvetnog dezena, spakovani su ukrasi za jelku, a pored njih su dve duguljaste krcate svetlećim stvarčicama za kićenje kuće. U tufnastoj su lampa u obliku medvedića koji spava i pčelica-luster. Kutija sa požutelim dokumentima takođe čeka da joj se posveti pažnja. Ne možeš to tek tako da baciš, je l’? Brine me šta je u ostalima, uverena sam da redovno bacam nepotrebne stvari, pa opet ih je mnogo. U kutiji ispod radnog stola su CD-ovi, neki nisu za bacanje (slike sa putovanja), neki su ko zna od kad i nemaju oznaku. Sitne igračke iz kinder jaja spremno čekaju ispod kreveta na godišnju garage sale radionicu u školi engleskog jezika. Dve kartonske otišle su u đubre bez detaljnog pogleda na unutrašnjost, mačka ih je skoro pojela. Valjda nisam bacila nešto važno. Crno-bele fotografije (pokojni otac kao klinac na Savi u donjem vešu sa balavanderima iz kraja, kao student na stolici ispred Ajfelove kule), poispadale su iz foto-albuma sa samolepljivim čoškićima i dospele u kutiju za zanimljive trenutke iz porodične istorije. Mnoštvo kutija za nakit, a retko se kitim. Kutija za šešire, kutija za igle i konce, kutija za kompjuterske igrice i crtane filmove, srce-kutija za lakove za nokte, detinje ručno napravljene i ukrašene za olovke i flomastere, kutija sa garderobom za maskenbal (čaršaf sa nacrtanom „damom herc“, kostim Zvončice, trbušne plesačice), kutija sa Malim zabavnicima od prvog broja, kutije sa metalnim vrhovima na poklopcu iz Ikee za kape i šalove, kutije za pisma.

Konzerviramo trenutke, prošlost, sreću. Od protoka vremena i rutine branimo se iluzijama o farmerkama iz studentskih dana koje možemo da zakopčamo. U kutiju ubacujemo i svoju budućnost, glasačka kutija liči na kasicu-prasicu – novčić po novčić, glasić po glasić, ne otvara se dok se ne napuni. Razočaranje na licu deteta kad shvati da za ušteđeni novac može da kupi samo dva sladoleda slično je osećaju prevarenosti građanina posle izbora.

Ne sećam se kada sam i zašto zapatila kolekciju kutija, verovatno u napadu životne organizovanosti, uviđajući da pristup „nesklad radi sklada“ ne funkcioniše u zajednici i da „stvari treba držati na svom mestu da bismo ih našli kad nam zatrebaju“. Bilo bi divno imati sobu za odlaganje kutija, levo uspomene, desno ono što se povremeno koristi (uskršnja i rođendanska dekoracija), sve bi kutije bile kvalitetne, raznih oblika i od različitog materijala: satenske, pletene sa pamučnom vrećicom unutra, drvene izrezbarene, nijedna od plastike. Ne, ne treba mi magacin, upravo suprotno, objaviću rat kutijama. Pustiću da život poteče iz njih, kupiću nove šešire, ovi na lageru ionako nisu više u modi. Bojim se da će biti teško u odbrani, one stalno napadaju. (Kutije od cipela ne bacam jer u njih odlažem obuću kad prođe sezona. I obeležim ih nalepnicom ili ispišem na bočnoj užoj strani: „braon-bele cipele na šnir“, „lakovane ljubičaste sa štiklom“, „baletanke crne bez mašne“.) Skeniraću sve kutije i svešću ih na racionalan broj. Koji je to broj? Dvadeset? Šupa će biti problem, tamo ima više kesa nego kutija, treba ih pregledati i smestiti u kutije. Drugo rešenje je da sve to bacim. Ali, šta ću onda držati u šupi?

Kutija je najčešće kvadar, geometrijsko telo omeđeno sa šest međusobno normalnih pravougaonih površina. Kvadar sa šest jednakih kvadrata je kocka, pravilna četvorostrana prizma. „Skockan“ je onaj koji se lepo obuče, „kockast“ je uskogrud čovek. Kaže se i „ograničen ko kutija šibica“. Da je kutija dobra, ne bi bogovi u nju spakovali sva zla ovog sveta u paketu sa nadom i poklonili je Pandori u miraz. Spasavaj se ko može.