Ima nečega očekivanog i poznatog u skandalu oko prisluškivanja američke službe NSA (National Security Authority) s kojim su nas upoznala otkrovenja Edvarda Snoudena. Svako novo tehnološko otkriće i svaki novi civilizacijski pomak su uvek prvo upotrebljavani za nadgledanje i kontrolu građana, odnosno za pribavljanje neograničene političke moći. Ideju o apsolutnoj moći kroz potpuno sveznanje možemo pratiti još u kolektivnoj mašti prvih naroda čije su priče sačuvane pa do savremene fikcije; od sumerskih bogova i panteona grčkih božanstava koji sede na Olimpu i nemaju pametnija posla nego da posmatraju i mešaju se u ljudske odnose, preko Bentamovog panoptičkog zatvora i prstenova i svevidećih Palantira iz Tolkinovog Gospodara prstenova pa do programa za prisluškivanje Prism.
Ima, s druge strane, kada shvatimo dalekosežnost invazivnosti i čist kvantitet prikupljenih informacija, nečega što je jednako zastrašujuće, ali, istovremeno, i pomalo blesavo u ovim otkrićima. Za ilustraciju: novinari su izračunali da je samo u Nemačkoj prethodne godine presretnuto i snimljeno 20 telefonskih poziva u sekundi. Zamislite onda koliko je poziva snimljeno u zemljama koje nisu američki saveznici. Sve snimljene poruke digitalne komunikacije čuvaju se u NSA hangarima koji se protežu hiljadama kvadratnih kilometara negde u pustinji savezne države Juta. Čitajući o ovome čovek ne može da se ne zapita: šta će im sve to? Prosto je nemoguće da ta količina dokumentarne građe može da bude korisna za bezbednost, antiterorističke aktivnosti ili američke poslovne ili bilo kakve druge interese. Šta inspiriše ovu, nesumnjivo iracionalnu, potrebu za skladištenjem, velikom većinom očigledno trivijalnih informacija? Možda prave kulturne reference treba tražiti u pričama o sličnim projektima akumulacije i koncentracije znanja: u biblijskoj priči o Vavilonskoj kuli, Aleksandrijskoj ili Bagdadskoj biblioteci, Borhesovoj priči Vavilonska biblioteka i, za domaćeg čitaoca, u neverovatnoj sličnosti Prism programa i Kišove pripovetke Enciklopedija mrtvih iz istoimene knjige.
ZASTRAŠUJUĆE
Dobro, reći će neko, ali ako širenje političke moći u svaki pravni vakuum nastao tehnološkim napretkom nije novost, onda ni ova poslednja zloupotreba, koliko god da je velikih razmera, nije ništa posebno. Za njom sledi odgovor civilnog društva. Štaviše, Snoudenov disidentizam je prvi korak tog odgovora. Zatim sledi globalna kampanja, lobiranje, pritisak da se zaštiti privatnost građana i dovođenje do sledećeg ekvalibrijuma između političkih moći i građanskih prava.
Privatne kompanije kao što su Fejsbuk, Gugl, Epl, Majkrosoft, Skajp, Jahu slobodno tržište kazniće zbog saradnje sa NSA. Izveštaj koji je ove nedelje izdala Fondacija za tehnologiju i inovacije (Technology and Innovation Foundation) prognozira da će američka IT industrija zbog svojih veza sa NSA izgubiti između 21 i 25 milijardi dolara. Njihov osnovni proizvod je zadovoljstvo njihovih korisnika. Mnogi od njih se osećaju iznevereno zbog ustupanja njihovih privatnih informacija američkoj vladi. Pre nekoliko dana kompanija Lavabit, koja je pružala kriptovane imejl usluge, sama sebe je ugasila da bi izbegla sudski nalog prema kome su morali da predaju sve podatke o svojih 400.000 korisnika. Priča je zanimljivija utoliko što je i Edvard Snouden bio korisnik ovih usluga i traženi podaci sadrže i njegovu privatnu korespondenciju. Ministar spoljnih poslova Nemačke Hans-Peter Fridrih je javno pozvao sve Nemce koji se plaše da će njihova komunikacija biti presretnuta da ne koriste usluge kompanija čiji se serveri nalaze u SAD. Dakle, demokratske institucije civilne kontrole i ekonomski mehanizmi slobodnog tržišta će reagovati i napraviti neki balans.
Međutim, ono što je u ovoj instanci drugačije jeste sama priroda interneta. Ne samo da je postao osnovo sredstvo komunikacije, informisanja, trgovine, državne uprave, već je i samim tim internet postao osnovni medij realnosti. Ranije je sredstvo porobljavanja bilo izvan nas, u tzv. objektivnom svetu i oruđima njegovog obrađivanja. Sa internetom porobljavanje je u nama, odnosno u percepciji kojom posmatramo i tumačimo sebe i okolinu. Govoreći o Bentamovoj viziji panoptičkog zatvora u kome čuvari mogu da vide sve zatvorenike, a koji nikada nisu sigurni da li su nadgledani ili ne, Mišel Fuko u knjizi Nadzirati i kažnjavati detaljno opisuje srednjovekovnu praksu pogubljenja rastrgnućem konjima i zaključuje da je kazna kakvu predlaže Bentam daleko gora. Ovde subjekt samog sebe počinje da posmatra kao nadzirani objekt. Život u novoj vrsti informatičkog panoptikuma, zato, može dovesti do šizofrenizacije i podvajanja u samom pojmu ljudske ličnosti.
BLESAVO
Za moju generaciju arhiviranje je bilo dominantna forma recepcije. Svi smo skupljali nešto. Ploče, kasete, filmove, postere, knjige. Postojala je posebna naslada samo u činu arhiviranja, a ona se razlikovala od naslade slušanja tih ploča ili gledanja filmova. Danas je poneki put lakše skinuti nešto što ti se trenutno sluša sa interneta nego isto to potražiti kroz neku arhivu sve prašnjavijih diskova. Danas recepcija nije ograničena dostupnošću – danas je izazov prevelika dostupnost. Sve što možete pa poželite da slušate, gledate i pročitate, nekih je pet klikova i deset minuta daleko od vašeg hard-diska. Danas je pitanje šta je od tog preobilja vredno naše pažnje. Rečeno nam je da postoje neki algoritmi koji procenjuju koje će poruke NSA zadržati i arhivirati na osnovu nekih ključnih reči. Ako, recimo, pozovete nekog svog prijatelja u Nemačkoj (Srbija se ne nadgleda, što govori o našoj relevantnosti), i počnete svoj razgovor sa rečju „Alah“, a onda nastavite da razmatrate proizvodnju malina, ovaj razgovor će verovatno biti sačuvan na nekom hard-disku za vjeki vjekova. Američka kablovska mreža Foks njuz je iznela procenu da u pomenutom kompleksu u Juti NSA ima kapacitete za čuvanje pet zetabajta informacija. Jedan zetabajt ima milijardu terabajta i na njemu se može sačuvati jedna godina čitavog svetskog digitalnog saobraćaja.
Verujem da se količina korisnih informacija tu meri u promilima. To je čitavo jedno skladište beznačajne svakodnevice, ljudske drame, ali i dosade, more privatnih naklapanja o vremenu, deci, unucima, ogovaranja školskih drugarica, tajnih afekcija i surevnjivosti. Čitava jedna enciklopedija živih. Neverovatna je sličnost sa Kišovom pripovetkom Enciklopedija mrtvih, samo sa drugom motivacijom, svrhom i pripadajućom metafizikom:
„Jer – a to je mislim osnovna poruka sastavljača Enciklopedije – nikad se ništa ne ponavlja u istoriji ljudskih bića, sve što se na prvi pogled čini da je isto jedva da je slično; svaki je čovek zvezda za sebe, sve se događa uvek i nikad, sve se ponavlja beskrajno i neponovljivo. (Stoga sastavljači Enciklopedije mrtvih, tog veličanstvenog spomenika različitosti, insistiraju na pojedinačnom, zato im je svako ljudsko stvorenje svetinja.)“
Ovako Kiš govori o sastavljačima Enciklopedije mrtvih. Sastavljači Enciklopedije živih, naprotiv, ne pridaju nikakvu vrednost ljudskom biću i različitosti već traže paterne u moru nebitnih života. Metod, a čini se i učinak, potpuno je isti – jedan projekat koji se po svojoj megalomaniji i minucioznosti može opisati samo biblijskim rečnikom, a za račun obične i neinteresantne privatnosti.
Iz ove paralele vidimo da tehnologija nije ni dobra ni loša po sebi, da ista metoda služi i za proslavu ljudske posebnosti i za njeno najgrublje ignorisanje. Internet olakšava život svima, približava nas prijateljima i strancima, stare ljude ranije osuđene na izolaciju stavlja u kontakt sa porodicom, lekarima i prijateljima, omogućava političku mobilizaciju u prošlogodišnjem Arapskom proleću, olakšava kupovinu knjiga i mnogo toga drugog. Isti taj internet postaje mesto gde će sve naše tajne biti ustupljene nekoj državi ili prodate korporacijama. Ljudska priroda se nije mnogo promenila od početka civilizacije. Možda je ovo prvi pravi povod za sledeći korak evolucije. Šta će za sto godina biti ljudsko biće? Možda ćemo imati nekoliko ravnopravno postojećih profila koje ćemo moći da biramo po potrebi ili raspoloženju. A možda je jedini način da sačuvamo svoje tajne – da tajni više nemamo.
