REALNOST I VIZIJA: Beograd 2013…
Prvi vicepremijer Aleksandar Vučić nije čestito ni izrekao da je nameran da sa gradonačelnikom Beograda Draganom Đilasom razgovara o projektu "Beograd na vodi", a stigla je uzvratna izjava: "Kao što smo postigli taj konsenzus po pitanju Kosova – Briselskog sporazuma, očekujem da ga postignemo i po pitanju načina izlaska Srba na lokalne izbore na Kosovu i Metohiji, ali i na nekim drugim temama, kao što je projekat ‘Beograd na vodi’, koje su, po mom mišljenju, mnogo iznad partijskih priča"
Saglasje dvojice najmoćnijih ličnosti na srpskoj političkoj sceni, ujedno i političkih arhiprotivnika, u medijima je propraćeno gromoglasnim aplauzom, ovacijama čak, uz sva preterivanja tipa „prestonica, čini se, nikada nije bila bliža realizaciji ambicioznog projekta ‘Beograd na vodi’, koji bi podrazumevao potpuno preuređenje priobalja Save.“
Bliža jeste, ali je ipak još vrlo, vrlo daleko, što opet ne znači da na tome ne treba da se radi: na osamdesetak hektara sa urbanističkog gledišta najkvalitetnijeg zemljišta, duboko su isprepletane nadležnosti Republike Srbije i Beograda: najveća površina na kojoj bi „grad na vodi“ trebalo da se izgradi u vlasništvu je Železnice, koja je opet javno preduzeće čiji je osnivač Republika pa je tako, u stvari, republička vlada ta koja zemljištem raspolaže, ali opet ništa sa tim zemljištem ne može da učini bez urbanističkih i građevinskih dozvola za koje je nadležan Grad.
Od kako je definitivno donesena odluka da se železnička stanica premesti na Prokop, da se kamionski saobraćaj iz Karađorđeve preusmeri na dva nova mosta preko Dunava, skladišta oko Savskog pristaništa presele što na Viline vode, što na levu obalu Dunava naspram Ade Huje preko koje je i predviđena izgradnja jednog od dva nova dunavska mosta, presele obe autobuske stanice na Novi Beograd i Marinkovu Baru, jedino je most Zemun-Borča izvestan, jer gradi ga kineska državna građevinska kompanija, a gradnja se finansira kineskim državnim kreditom. Još je, dakle, samo ostalo da se završi onaj „Skadar na Prokopu“, da se odnekud iskopa stotinak miliona evra kolika je predračunska vrednost mosta preko Ade Huje, potom da se most i izgradi, da se (najzad) odrede lokacije za nove autobuske stanice i da se i one izgrade i sve tako redom.
Međutim, sve i da se „braća slože“, jedna tanka linija u planovima, ujedno i najveća prepreka „silasku grada“ na desnu obalu Save – pruga koja tik uz obalu vodi od Pančevačkog mosta do ranžirne stanice „Makiš“ do daljeg ostaje tu gde jeste. Pruga je vojna, namenjena prevozu opasnih materija i mada se ne koristi, niti je ikome jasno čemu zaista (treba) da služi, uključujući tu i samog Aleksandra Vučića koji je do rekonstrukcije vlade bio ministar vojni, biće uklonjena tek kad se izgradi druga, koja, samo u planovima doduše, postoji: trasa joj je duž obilaznice oko Beograda koja se, eto, gradi već četvrt veka i još ni do pola nije stigla, a most preko Dunava kod Vinče, preko koga treba i ta „vojna“ pruga da prođe, poslednji je objekat koji će biti izgrađen. Takva je, naime, planirana dinamika izgradnje.
ZAŠTO DA NE: S druge strane, ne mora baš sve nabrojano da se uradi da bi se započelo sa uređenjem Savskog amfiteatra: za početak dovoljno je da se poskidaju šine i poruše skladišta koja se (ne) koriste za robni transport i pronađe nova, makar privremena lokacija za ono malo stovarišta uglja, građevinskog materijala i uopšte tako toga.
Za svega nešto više od godinu dana most Zemun-Borča biće pušten u saobraćaj i preko njega će se odvijati gro teretnog saobraćaja, te će tako Karađorđeva ulica najzad da bude oslobođena kamiona. „Taj most omogućava da projekat koji smo započeli, a to je izmeštanje autobuske stanice iz centra grada na Novi Beograd, takođe bude realizovan i kada to uradimo ostaje samo železnička stanica, i to ne putnička, već deo koji je važan za robni saobraćaj. Njeno izmeštanje omogućilo bi da to zemljište sutra postane stambeno-poslovni kompleks“, kaže gradonačelnik Dragan Đilas i dodaje da je neophodno da se izgrade novi infrastrukturni kapaciteti van centra grada, za šta je potrebno određeno vreme. Ideja je da se teretni železnički saobraćaj izmesti u Batajnicu: projekat postoji, jedino još da ga republička vlada aminuje i kvit posla, naravno ako bude para.
Tada već može da se pristupi uređenju zemljišta, izgradnji infrastrukture, može i da se gradi, jer iako još odvojen od reke onim vojnim kolosekom, parcelama će moći lako da se priđe sa gradske strane. To je, međutim, tek prva faza, kaže Đilas. Druga je izmeštanje već pomenutog koloseka, a da bi se to uradilo, mora da se napravi novi most u Vinči, a da se realizuje ceo projekat, da se svih 80 hektara privede nameni, mora da se završi Prokop, pa još jedna železnička stanica na Novom Beogradu odmah pored autobuske, ali i obilaznica. Reč je o stotinama i stotinama miliona evra, a sve pobrojano je u nadležnosti republičke vlade.
BOŽE ZDRAVLJA: Od ranih sedamdesetih, kad se činilo da Beograd „samo što nije“ dotakao desnu obalu Save, raspisano je više konkursa za izradu idejnog rešenja, bilo je i predloga van konkursa i svaki je polazio od pretpostavke da će to biti novi centar Beograda – kulturni, poslovni, turistički i svi su bili, kao što dolikuje takvim projektima, manje ili više megalomanski.
Jedan od njih, iz sredine osamdesetih, u veličini je iskoračio najdalje: „Varoš na vodi“ – tako je projekat nazvan – prostirala bi se na 170 hektara, obuhvatala bi obe obale Save koja bi između Gazele i Tramvajskog mosta bila proširena, a na sredini bi bilo napravljeno veštačko ostrvo ispresecano kanalima, sa sve soliterima-kulama, e da liči na Menhetn, nezvanično „Menhetn u Beogradu“. Pored toga što bi oba Beograda – kako stari tako i Novi – na ovaj način sišli na reku, Sava bi se takođe uvukla u gradsko tkivo. „Prostor između Beogradske tvrđave i Bežanijske kose bila je velika močvara, koju su presecali Sava i mnoštvo kanala. Oni su nasuti za izgradnju Novog Beograda i autobuske stanice. Zamislili smo da putnici iz Savske ulice rečnim autobusima stižu u Novi Beograd i Zemun“, objasnio je arhitekta Dragoljub Manojlović na ponovnom predstavljanju tog projekta početkom ovog veka.
Projekat koji je Vučić u svojstvu kandidata za gradonačelnika Beograda na prošlogodišnjim izborima plasirao pod nazivom „Beograd na vodi“ i koji je na sva usta nahvalio bivši gradonačelnik Njujorka Rudolf Đulijani tokom svoje zagonetne posete Beogradu uoči izbora, neodoljivo liči na polovinu pomenute „Varoši na vodi“: nedostaju ostrvo po sredini reke i novobeogradska strana, ali Bože zdravlja i investitorskih para…
„Nećemo se uopšte zaduživati. Investitori će da plate da Beograd izgleda tako. Srbija će da zaradi, a ne da mi dajemo pare i da država uzima nove kredite. To je suštinska razlika od onoga što radi ova vlast. Problem se rešava tako da osmislite projekat i nađete nekog ko će da ga finansira. Dakle, mi ćemo da obavimo naš posao što se tiče građevinskog zemljišta, komunalnog uređenja, a sve ostalo je na investitoru“, rekao je tada Vučić. „To će biti jedan velelepno, moderno uređen grad, potpuno novi grad u ovom delu Beograda. Imao bi posebnu vezu sa Novim Beogradom preko Starog železničkog mosta, koji ćemo pretvoriti u zeleni pešački most, na kojem će biti dodatnih sadržaja. Predviđen je i hotelski kompleks, kao i izgradnja zgrade koja bi postala novi zaštitni simbol grada.“
Koliko god da sve ovo lepo zvuči i koliko god prija sama pomisao da politički oponenti u nečemu mogu da se saglase, ipak se tu provlači i ono „ali“, koje voli sreću da pokvari: na crtežu koji je Vučić pokazivao zgrade Železničke stanice nema, a moralo bi da je bude budući da je zaštićena kao spomenik kulture. Takođe, ni u jednoj Vučićevoj izjavi ne pominje se „Treći savski most“, a u planu ga ima.
Čudno, zar ne?
(planovi u foto galeriji)
Generalni plan o uređenju i proširenju Beograda iz 1923. godine Grigorija Pavloviča Kovaljevskog bio je prvi koji je obuhvatio i ceo prostor današnjeg Novog Beograda do kojeg je trebalo da vodi most, zajedno sa Velikim ratnim ostrvom do kojeg je takođe trebalo da se izgrade mostovi sa beogradske i zemunske strane, kao i prevlaka do (današnjeg) Ušća. Planom je predviđeno „spuštanje grada na reku“, otprilike gde se sad (opet) najavljuje, doduše bez izmeštanja železničke stanice, ali sa izmeštanjem savskog pristaništa i gradnjom luke na Dunavu sa sve ranžirnom i Dunav stanicom i Pančevačkim mostom, tamo gde se i danas nalaze, a gde će (možda) da se gradi još jedan „grad na vodi“ kad bude izgrađena nova luka na levoj obali Dunava.
Idejni urbanistički plan Beograda izrađen 1948. godine, koji je potpisao Nikola Dobrović, takođe je predlagao mostove ka Velikom ratnom ostrvu iz smerova Dorćola i Novog Beograda, zatim premošćenje Save u zoni donje prevlake uz Adu Ciganliju i na mestu gde danas stoji Gazela, pa most preko Dunava na istom mestu gde se danas uveliko gradi i koji bi sa postojećim Pančevačkim mostom odredilo osnovu urbanističke matrice „prekodunavskog“ Beograda. Na tom planu Železnička stanica je ucrtana kod Autokomande.
Dve godine kasnije arhitekta Miloš Somborski predlaže povezivanje Velikog ratnog ostrva sa novobeogradskom obalom dvema prevlakama, onako kako je Ada Ciganlija povezana sa desnom obalom Save, most na Dunavu i izgradnju novog-novog Beograda na levoj obali Dunava, most preko Save u osi današnjeg Bulevara Zorana Đinđića, kao i most na poziciji donje, nizvodne prevlake ka Adi Ciganliji, otprilike tamo gde je sad i izgrađen i još jedan most preko Save na gornjem špicu Ade Ciganlije.
Generalni urbanistički plan Beograda iz 1972. godine, izrađen pod rukovodstvom Aleksandra Dornevića i Milutina Glavičkog, gotovo je potpuno zanemario izgradnju prekodunavskog Beograda, sem velikog sportskog centra u zoni bare Veliko blato. Isti plan predlagao je i nove dunavske mostove u nizvodnom delu ostrva Forkontumac ka Pančevu i još jednog kod Vinče.
U izmenama i dopunama ovog plana koje je izradio Konstantin Kostić 1984. godine nema više ni naznake „prekodunavskog“ Beograda, most preko donjeg špica Ade Huje je zadržan, onaj preko Forkontumca je izbrisan, a Savski amfiteatar je predviđen za „delatnosti i stanovanje“.
Po planu koji je (još) na snazi, Savski amfiteatar je predviđen za „komercijalne zone“ i „gradske centre“, ucrtan je i novi most preko Save u osi Bulevara Zorana Đinđića, Luka Beograd je „privredna zona“, a na potezu između dva dunavska mosta – „Kineskog“ i „Pančevačkog“, ucrtane su „poljoprivredne površine“, ali je, fakat, ucrtana i nova luka na levoj obali Dunava, nizvodno od Pančevačkog mosta. Ove jeseni sledi još jedna dopuna/izmena Generalnog urbanističkog plana u koji će biti ucrtano sve ovo što Aleksandar Vučić najavljuje, ono za šta Dragan Đilas kaže da je „konsenzus već postignut“.
Izgradnjom mosta Zemun-Borča otvara se mogućnost za izgradnju potpuno novog grada na levoj obali Dunava, kao što je to već učinjeno bilo pre 60 godina na levoj obali Save. Reč je o „Trećem Beogradu“, koji bi „nikao“ na potezu između „Kineskog“ i Pančevačkog mosta, na površini upola većoj od one koju zaprema Novi Beograd. Bog i duša, Treći Beograd će prvi da zakorači u realizaciju: cene placeva u Borči i Ovči, a u blizini saobraćajnica koje se uveliko grade, u poslednjih godinu dana udvostručene su.
Pre nego što je „Varoš na vodi“ reinkarnirala pod nazivom „Beograd na vodi“, za „novi centar“ Beograda promovisan je „Grad na vodi“, koji bi bio izgrađen na 96 hektara zemljišta na koje Luka ima pravo korišćenja, od Toplane „Dunav“ na Dorćolu do Pančevačkog mosta, a prema „master planu“ arhitekata Danijela Libeskinda i Jana Gehla. I taj projekat, poput „Varoši na vodi“, predviđa izgradnju nekolicine „kula“, od kojih bi „Beogradski neboder“ bio visine (čak) 250 metara – „novi simbol Beograda“.
Poput „Beograda na vodi“, i ovaj projekat insistira na „penetraciji“ reke u tkivo tog „novog centra“: postojeće pristanište za teretne brodove bilo bi unapređeno u pristanište za turističke brodove i jahte, bilo bi dodatno povezano sa Dunavom novoprokopanim kanalom, a opšiveno šetalištem sa svim pratećim sadržajima – kafeima, galerijama, poslovnicama banaka…
Izgradnju ovog „novog centra Beograda“ omela je jedna takoreći sitnica: osnovana sumnja u regularnost privatizacije, prava na korišćenje građevinskog zemljišta, a pokrenut je i predstečajni postupak, što ne znači da Luka neće biti izmeštena i da na njenom mestu neće nići to što je planirano, pitanje je samo kada će to da bude, kao i ko će da bude nosilac projekta. Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda još 2006. godine objavila je javni poziv za izradu Prethodne studije opravdanosti sa generalnim projektom za novo mehanizovano teretno pristanište u Beogradu, sve u skladu sa Generalnim urbanističkin planovima od 1984. godine naovamo.
…i po planu iz sedamdesetih…
NEREALIZOVANI PLANOVI: Iz 1923,…
…1948,…
…1972…
…i 1984. godine
LIČI ILI NE LIČI: Planovi iz dvehiljaditih…
…i osamdesetih godina…
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
