foto: v.anđić
Iz tranzicionog iskustva drugih zemalja može se zaključiti da boljke srpske privrede nipošto nisu jedinstvene. Ipak, razlozi njihove dugotrajnosti mogli bi se naći u jedinstvenom spoju srpske političke i ekonomske elite
Nije bilo idealnog puta u privatizaciji, mogao bi da bude jedan od zaključaka dvodnevne međunarodne radionice „Ekonomske elite u tranzicionim zemljama“, koja je održana u Beogradu, u organizaciji Fondacije Fridrih Ebert. „Haotično“, „bez pune kontrole“, neki su od epiteta kojima je tranziciju u Mađarskoj opisao Bela Galgoci sa Evropskog sindikalnog instituta u Briselu. Ovaj proces je stvorio nove ekonomske elite (tri vrste, kako se moglo čuti u uvodu Mihaela Erkea iz Fondacije Fridrih Ebert – ruski „oligarsi“, nekadašnja komunistička administracija u centralnoj Evropi, i tzv. „tajkuni“ u bivšoj Jugoslaviji), a jedan od podataka koji je izazvao najveću pažnju izneo je Vladimir Vuletić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, o razlici između Srbije i drugih tranzicionih zemalja kada je reč o učestvovanju u političkom životu najuspešnijih poslovnih ljudi.
„Privatizacija i restitucija su oblikovale i stvorile novu ekonomsku elitu“, reči su Jože Mencingera sa Pravnog fakulteta u Ljubljana. „Međutim, nakon mnogo godina, privatizacija se pokazala kao pogrešna, jer je preko noći stvorila dva miliona kapitalista u zemlji, a glavni interes ovih novih kapitalista je bio kako da zamene osnovna sredstva za automobile. Tako da su stvoreni vlasnici sredstava i imovine, a ne vlasnici kompanija. Ovo se pokazalo veoma važno kada je Slovenija ušla u tzv. „kockarski period“ – od 2005, kada je strani dug Slovenije bio na nuli, do 2008. i početka krize, kada je dug bio 10 milijardi evra – i mi sada plaćamo cenu za to. U tom periodu su rasli depoziti, ali su krediti rasli mnogo brže – priključili smo se EU, i odjednom je bilo dostupno mnogo novca sa veoma niskim kamatama. Stvoreno je virtuelno bogatstvo, a o tome najbolje govori indeks Ljubljanske berze, koji se uvećao sa 4000 na 12.000 samo za godinu i po dana – to je bio ogroman balon, mnogi ljudi su izgubili novac kada je taj mehur pukao, a taj novac je preko banaka otišao u druge zemlje“, rekao je Mencinger.
Za Belu Galgocija Istočna Nemačka je pravi primer da nije bilo moguće isplanirati tranzicioni period – uz dobar dizajn i sve potrebne institucije, ishod je bio potpuno različit od nameravanog. „U Mađarskoj je, ukupno gledajući, tranzicija bila uspešan proces, sa stranim kapitalom kao osnovom za promenu. Međutim, problem sa Mađarskom, a mislim da je tako i u drugim zemljama, jeste to što je reč o dualnoj ekonomiji – jednu čine strana preduzeća, drugu domaća. Ova druga ekonomija je veoma slabo kapitalizovana, zavisi od države, puna je korupcije, ima veoma nisku efikasnost i javni novac se baca u slivnik. To se najbolje vidi u izgradnji puteva – u poslednjoj deceniji, cena puta u Mađarskoj je bila otprilike dvostruko viša nego u Nemačkoj. Jasno je da je iza toga korupcija. Ako se posmatra ponašanje multinacionalnih firmi, može se videti da se one ne ponašaju na isti način u Mađarskoj ili Češkoj i u Nemačkoj – adaptirale su se na lokalne prilike. Ali čak i takve, mnogo su bolje od domaćih firmi“, kaže Galgoci.
Govoreći o Srbiji, Vladimir Vuletić je na osnovu podataka istraživanja iz 2007. u tesnu vezu doveo najuspešnije poslovne ljude i političke partije. Prema Vuletiću, čak 17,5 odsto njih su bili poslanici ili partijski lideri, 32,5 odsto su članovi partija, a vrtoglave dve trećine nekada su bili članovi neke od partija. Ove brojke upadljivo odudaraju od stanja u drugim zemljama – u Poljskoj, na primer, svega 2,4 odsto najuspešnijih biznismena su članovi partije, a jedna trećina je nekada bila u partijskom članstvu; u Mađarskoj su ovi procenti 9,5 i 38,1, takođe daleko ispod srpskog uzorka.
Najzad, Kori Udovički iz Centra za napredne ekonomske studije podsetila je da je najveći deo privatizacije završen još 2002, kada su privatizovane najbolje firme. „Nakon toga, privatizacija više nije bila insajderska, već je tekla kroz tendere i aukcije. Većina onih koje su danas u procesu restrukturiranja trebalo je da proglase bankrot, ali njima nije bilo dozvoljeno da se privatizuju insajderski jer su smatrane strateškim, bile su ogromne i smatrane su industrijskom kičmom Srbije, a danas su ogroman teret na budžetu.“ Udovički je istakla da, osim izvoza robe, Srbija u izvozu usluga igra mnogo veću ulogu nego što je prepoznato. „Reč je o domaćoj eliti. To su talentovani, kreativni, obrazovani ljudi, o kojima se malo zna, oni su važna ali rasuta, difuzna elita u Srbiji“, rekla je Udovički.
Vilijam Bartlet, Londonska škola ekonomije i političkih nauka
„Hrvatska država je godinama davala milijarde kuna, najviše u brodogradilišta, kao subvencije da bi zadržala radna mesta i to se završilo tek ove godine, ulaskom Hrvatske u EU. Evropska komisija je insistirala da se prestane sa subvencijama, brodogradilišta su morala da budu ili privatizovana ili zatvorena. Samo nedelju dana pre 1. jula i ulaska Hrvatske u EU zatvoreno je poslednje brodogradilište, što je značilo otpuštanje 3500 radnika. Moglo bi da se kaže – dobro došla, Hrvatska, u EU, zbogom radnim mestima.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
