Vešanje na Terazijama: Politika i usud
U ponedeljak 21. oktobra Aleksandar Vučić će da ugasi pet svećica na rođendanskoj torti Srpske napredne stranke. Toliko je, naime, prošlo od formiranja ove partije i za tih pola decenije narasli su u silu koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar.
Ovih dana Mlađan Dinkić je izjavio da bi bio obešen na Terazijama da je on predložio ekonomske mere koje predlaže ova vlada, a nešto pre toga svi su se složili da bi ista sudbina dočekala Borisa Tadića da je kojim slučajem on potpisao i odobrio Briselski sporazum kojim je, suštinski, Kosovo ispisano sa srpske državne i geopolitičke karte i iz svakog drugog relevantnog aranžmana, osim onog u ustavnoj preambuli koje se, kao pijan plota, drži jedino još Koštuničin DSS.
Vučić potvrđuje da ništa ne uspeva kao uspeh i on je tesnu pobedu na izborima pretvorio u ubedljiv trijumf. Podigao je stranački i lični rejting do visina koje je imao DOS kada je suštinski uličnim protestima došao do vlasti. Ta stranka je od radikalskih zgubidana narasla do uzdanice srpske reforme, a nije više pitanje da li će da pobedi na izborima, već je pitanje s koliko razlike će da pobedi. Eto vam primera Vrbasa o čemu možete naći opširniji tekst na stranicama koje slede u ovom broju „Vremena.“
Ima li neke posebne tajne u uspehu ovog petogodišnjaka? Nema, rekao bih. Oni su produkt vremena u kome je narodu dogorelo do nokata i tu okolnost koriste na gotovo brutalan način. U iole mirnijim vremenima bili bi negde oko cenzusa, ako bi ga i prešli. Ali, pošto su narod prešli svi koji su do sada upravljali, autsajderima se ukazala šansa koju su maestralno iskoristili.
Oni dokazuju, neprestano, da je svaki oblik vlasti koji nije direktno u njihovim rukama (Beograd, Vojvodina…) neligitiman u smislu novostečene narodne volje i da ga treba menjati uz sve manju pomoć koalicionih prijatelja. Srpska napredna stranka je postala toliko dominantna da bih ja, da sam kojim slučajem tamo, bio dobrano uplašen od pominjanih Terazija, jednog dana kad se izduva ovolika halabuka oko Vučića, jedinog realno prepoznatljivog lika u toj stranci. Osim onog Cvijana, poslednjih dana.
S druge strane, njihov legitimitet je najsporniji. Ako uporedite njihovu predizbornu retoriku i politiku s onim što sada rade, videćete ogromnu razliku i zaokret koji gotovo ošamućuje.
Čovek sa misijom: Pre mene pustoš
U predvečerje proslave petog rođendana Aleksandar Vučić je u Informatoru SNS-a napisao:
„Svedoci ste svakodnevnih napada opozicije, koja je, dok je bila na vlasti, opustošila zemlju i zbog koje danas i moramo da donosimo ove teške mere, kao i besmislenih anketa o tome da li su građani ‘za’ ili ‘protiv’ mera Vlade, kritike ‘stručnjaka’, koji su, u TV emisijama, odbacili mere i pre nego što su donete, pre nego što su uopšte saznali koje su. Već sam vam govorio o negativističkom pristupu, cinizmu, sarkazmu, o tome da su neki ljudi uvek protiv svega, makar i ne znali protiv čega. Ali su protiv. Velika je neverica u promene i u želju da se nešto napravi.
Veoma smo pazili da nove mere ne dodiruju privatni sektor, koji je najzdraviji deo društva, već da budu usmerene na nedozvoljeni deo potrošnje. Penzioneri će, takođe, ostati netaknuti, kao i ljudi koji primaju manje od 60.000 dinara. Nove mere neće biti ni udar na srednju klasu, kako to zlonamernici kažu, jer će neko ko prima 70.000 dinara minimalno izdvajati od svoje plate. S druge strane, ne može se reći da onaj ko prima 120.000 dinara mesečno pripada srednjoj klasi.
Trudili smo se da mere najviše pogode političare, ljude postavljene na različite visoke funkcije, direktore javnih preduzeća, pomoćnike ministara, koji svakako nisu srednja klasa. Srednja klasa su privatnici koji vuku zemlju napred.
U Srbiji mora da se stvori logika zdravog biznisa, da ljudi razumeju da smo završili sa samoupravljanjem, i da moramo da trošimo samo onoliko koliko smo zaradili. Setimo se samo kako je prethodna vlast upropaštavala i svesno žrtvovala zdrave firme, da bi održavala u životu one bolesne, a sve to marketinški prikazivala kao brigu za privredu. Vreme je da dokažemo da može drugačije i bolje da se upravlja zemljom, da se vrednije radi, kako bi se sutra bolje živelo. Naša misija je da nastavimo dalje.“
Ne znam koliko je ovaj Informator SNS-a čitan među kao kvasac naraslom članstvu stranke, ali ako ovaj partijski materijal dobro prorade po odborima, shvate da su u misiji protiv cinične opozicije i ostalih sila koje ometaju ispravni put nije nemoguće da sledeći put ne glasaju za Vučića.
Sudije pišu javnosti: Tužiću te Vučiću!
Nije danas, pisao sam već pre neki dan, lako biti sudija. Ne mislim, pritom, na sudije Ustavnog suda Srbije koji su ovih dana mogli da osete ljutnju Aleksandra Vučića, mada on, kao zakleti legalista, neće navodno da se meša u rad sudova, osim kad u njihovim postupcima otkrije spregu tajkuna i Demokratske stranke.
Ne, u ovom tekstu je reč o „ljudima u crnom“ kako sportski novinari ponekad opisuju fudbalske sudije. Elem ovi su seli, presavili tabak i uputili pismo javnosti. Ukazali su na ljude koji im prete imenima predsednika Vlade Srbije Ivice Dačića i potpredsednika Aleksandra Vučića sa tvrdnjama da ti čelnici Srbije stoje iza njih.
U pismu se nabrajaju uvrede, poniženja i sve ostalo što ide uz taj poziv. Uostalom zar im i s tribina oduvek ne psuju oca i majku i uzvikuju da sudija nema pišu.
Drugi deo je „društveno zanimljiviji“. Uostalom, evo tog drugog dela saopštenja:
„Želimo da vam skrenemo pažnju na još jedan detalj, koji najviše zabrinjava naše kolege. Pojedinci iz klubova prilikom pretnji i pritisaka koje smo pomenuli često se pozivaju na predsednika i prvog potpredsednika Vlade Republike Srbije, tvrdeći da imaju njihovu podršku i da će njih obavestiti ukoliko, po njihovom mišljenju, suđenje ne bude zadovoljavajuće.“
Sudije su još naglasile da u slučaju da se takav vid pritiska nastavi, neće obavljati dužnost u nekom narednom kolu, kao i da Fudbalski savez Srbije onda pronađe arbitre iz inostranstva.
To mu nekako dođe kao kad građani nezadovoljni suđenjem i presudom potraže pomoć u Strazburu. Nek nam stranci dele pravdu kad ovi naši nemaju pišu.
Verujem da je ova sudijska ispovest autentična i da u Srbiji zbilja mešetare ljudi koji iz stvarne ili navodne bliskosti sa dva pomenuta funkcionera veruju da mogu da isteraju ono što im se prohte. Eh, lako bi bilo da je samo fudbal u pitanju.
Nema mnogo svrhe politička rasprava da li zemlja ulazi u fazu diktature oličene u kultu ličnosti. O takvim opasnim trendovima ovo pismo bolje svedoči od bilo kakve naučne rasprave. Ljudi veruju da su Vučić i Dačić sposobni da svojim autoritetom utiču na svaku stvar u Srbiji, pa i na fudbalsko suđenje.
Možete zamisliti šta tek misle o drugim suđenjima.
