U odbranu liberalizma

Nema sumnje da je Slobodan Divjak najistrajniji, ali verovatno i najozbiljniji branilac političkog liberalizma na ovim prostorima. Najistrajniji zato što se nije dao pokolebati ni krizom, niti kritikama liberalizma. Najozbiljniji zato što se njegovo utemeljenje liberalizma – ako je uopšte dopušteno govoriti o temelju liberalizma, a ne o strukturi koja se, budući da počiva na negativnom određenju slobode, utemeljenju opire – sve vreme kreće na filozofskom terenu. U Divjakovim analizama, naime, napadno su odsutna ekonomistička bajanja koja su po naučnim dometima, ako je suditi po izostanku makar minimalnog konsenzusa među ekonomistima o tome šta nam se to, kog đavola, događa u poslednjih desetak godina, jednaka stručnom gledanju u pasulj. Kriza liberalnog modela čini se očiglednom: gde ćemo veće bede od ove recesijske pošasti? Nije li najveći dokaz krize političkog liberalizma upravo ono što nam se događa? Knjige Slobodana Divjaka, međutim, sugerišu nešto drugo. Niti je ovde reč o krizi političkog liberalizma – koji će veoma glasna, ali i veoma neuka leva misao da pospremi u ropotarnicu istorije pod mističnim imenom neoliberalizma – niti će Divjak i u jednom trenutku da brani neodbranjivo: sumanuto gomilanje bogatstva šačice ljudi, politiku sile bilo na unutrašnjem, bilo na spoljašnjem planu, nedemokratske oscilacije unutar demokratskih režima, ili već bilo koji oblik neslobode, dakle bilo šta od onoga što se, inače, pripisuje neoliberalizmu. Autor samo ukazuje na to da između onoga što nas užasava u savremenom svetu i političkog liberalizma ne postoji nužna veza, te da je politički liberalizam najsveobuhvatniji, najslobodniji sistem slobode koji čovek do sada nije izumeo.

Ako su prethodne dve Divjakove knjige Problem identiteta (2006) i Antej ili Ahasfer (2008) nastojale da filozofski utemelje liberalnu političku doktrinu na pojmu negativne slobode, knjiga Teror uma ili teror nad umom. Karl Šmit ikona postmodernizma pokušava da ukaže na izvore, ili inspiracije, snažnog antiliberalnog pokreta. Nemački pravnik Karl Šmit u ovoj se knjizi pojavljuje kao noseća figura antiliberalnih ideja. Ne odričući mu i više nego zapaženu ulogu u razvijanju bitnih tokova savremenosti, opirući se porivu da ga Šmitov nezanemarljiv nacistički angažman automatski odvuče u antišmitovsku teorijsku perspektivu (dočim je potpuno prirodno Šmita-nacistu držati preispoljnim idiotom), Divjak pokazuje u kojoj meri Šmitov antiliberalizam vuče korene iz jedne duge neliberalne tradicije, te u kojoj meri on tu tradiciju dovodi do krajnjih konsekvenci. Po Divjakovom mišljenju, u korenu Šmitovih zamisli nalazi se metafizički pojam razlike. Metafizički shvaćena razlika, dakle, insistira na nesvodivoj različitosti ljudskog sveta – nemački narod je, recimo, u tolikoj meri jednak sebi, da ne postoji mogućnost bilo kakve drugačije identifikacije – a ako je već tome tako, ako se ljudske zajednice među sobom razlikuju u tolikoj meri da među njima ne može da postoji drugačiji odnos do prijateljski, ili neprijateljski, onda je mogućnost bilo kakvog univerzalnog zajedničkog sadržaoca isključena. Liberalizam, pak, počiva na ideji univerzalnog, na tome da svi ljudi poseduju istu strukturu, te da je ta struktura „starija“ od bilo koje razlike među njima.

Taj problem u nastavku svoje knjige Divjak prebacuje na odnos Kanta i Hegela, dve paradigmatične figure moderne filozofije i ispisuje možda i najbolje redove na ovome jeziku o toj dvojici filozofa, o njihovom napetom i fascinantnom odnosu, pokazujući da je stariji Kant, u osnovi, moderniji mislilac od Hegela, da je Kantov jaz između onoga što treba da bude i onog što jeste, dakle između saznajnog i ontološkog momenta, upravo konstitutivan za ljudsku slobodu, dok Hegelov supstancijalistički model koji svet shvata kao proizvod uma, kao jedinstvo koje počiva na umskim strukturama, svet veoma sumnjive slobode. Ono što Divjaka izdvaja iz ovdašnje filozofske sredine jeste što njegovi „filozofski likovi“ žive, što nisu prekriveni patinom sterilne učenosti i filozofske nemoći. Zato kod njega Kant i Hegel vode bitku – započetu pre 200 godina – koja se tiče nas, ovde i sada.

Nastavak je, pak, posvećen analizi knjige Žaka Deride Sila zakona. Ta analiza ukazuje na Deridinu, možda i ne sasvim svesnu, odbranu supstancijalističkog modela slobode. Insistirajući na primatu pravde nad pravom, Derida ne može da izbegne prigovor (kao ni Džon Rols, uostalom) za svojevrsni voluntarizam po kojem ne postoji univerzalni kriterijum za određenje pravde, već da se pravda ima primenjivati u svakom pojedinačnom slučaju. U osnovi, kako Divjak ukazuje, Derida ne pravi razliku između metafizičkog i liberalnog pojma slobode. Najzad, najneuralgičniji, možda čak i nepotreban deo Divjakove knjige otpada na kritiku Ničea, koji se pojavljuje kao inspirator nacizma i raznoraznih fašizama. Teza je poznata i zavodljiva, ali isuviše je tananih analiza na tu temu u međuvremenu napisano da bi se ovako postavljen stav obrazlagao (pre)dugim citatima i (pre)kratkim tumačenjima. Šteta, međutim, nije velika, jer ne samo da je deo o Ničeu najkraći, već teško da može da pokvari filozofsku i jezičku silinu ovog gustog i jako dobrog teksta.