Odlazak pravnika, stoika i gospodina advokata

Advokat, moralista u najboljem krležijanskom smislu – nervozan, osetljiv, beskompromisan, intransigentan, nesklon bilo kakvom kompromisu kada su pitanja poštenja i elementarnog morala u igri, do kraja odbijajući izbor između dva zla, jer su oba zla zlo – stoički filozof, dakle, bio je pritom i gospodin od glave do pete, briljantan pravnik (osim što je bio i advokat, što nije isto), logičar od čije su se pameti tresli sudovi i tužilaštva do pre nekih mesec dana, do kraja posvećen pravdi i vladavini prava, Srđa Popović ostavio je od 1967. do danas trag komete na našem mračnom pravosudnom, ali neizbežno i političkom nebu. Godinama su mlađi advokati pred ogledalom uvežbavali Srđinu koreografiju: ustaje u sudnici sa lukavim osmehom i usput zakopčava sako od tvida; sledi cirkus.

Upoznao sam ga 1968. u jesen kada nam je, klincima „šesetosmašima“, objašnjavao da postoji Amnesty International i zašto je to važno. Taj mladi, zgodni i nadasve šarmantni advokat ubrzo je opevan: „Zidovi, zidovi, zaključana vrata, zovite mi zovite, Srđu advokata“. Njegova trotomna zbirka političkih odbrana i slučajeva Poslednja instanca (Helsinški odbor Srbije, Beograd 2003) pokriva period od 1968. pa do 1989. i prava je enciklopedija političkih progona, udbaških intriga i pravosudnih izmotancija i prenemaganja, ponekad tragikomičnih. Braneći sve moguće optuženike, ali i novinske redakcije pod pretnjom zabrane, Srđa Popović uvek je ostajao advokat: Vlada Mijanović, Voja Šešelj, Franjo Tuđman, Andrija Artuković, Mihajlo Marković, Vlado Šeks, Brigite Monhaupt (nemačka Frakcija Crvene armije, RAF) – svejedno. Srđa Popović nastupao je s tačke gledišta advokata u datom pravnom sistemu, iznutra – na užas pravosuđa. Njegova je kritika, dakle, imanentna, iznutra, s tačke gledišta proklamovanog i uspostavljenog pravnog sistema, što je bolelo jako: on je njih suočavao sa njihovim zakonima i pitao zašto ih ne sprovode kako su napisani.

Sedeo sam na nekoliko suđenja gde je Srđa bio branilac. Bio je to spektakl. Za razliku od kojekakvih čaršijskih advokatskih zvezda, tu nije bilo latinskih citata, izmotavanja i cirkusa. Ne: Srđa Popović govorio je smireno, logično, tiho i – razorno. Naravno da nije odoleo izazovu da brani Andriju Artukovića 1986, kada je ministar unutrašnjih poslova NDH konačno izručen Jugoslaviji. Do kraja su mu to zamerali, ali je tokom suđenja celo hrvatsko (i ne samo hrvatsko) pravosuđe sedelo kao đačići u klupama i hvatalo beleške. Kad je neko advokat, onda je advokat; to mu je posao, pa bila reč o Artukoviću, o Šešelju, o Paragi, o Đogu ili o Šeksu. Ono što je važno, to je da li se poštuje pravo.

Srđa Popović sin je Miodraga Popovića, čuvenog beogradskog advokata koji je 1933. otvorio kancelariju i koji je takođe branio sve moguće političke optuženike, uključujući i komuniste. Posle oslobođenja našao se iz nekog razloga na mestu predsednika Društva jugoslovensko-sovjetskog prijateljstva, pa je 1948. dopao kratkotrajnog pritvora, ali je neko bio dovoljno pametan da ga pusti; nastavio je advokatsku karijeru. Srđa diplomira pravo 1961, polaže pravosudni ispit i pridružuje se porodičnoj kancelariji kao mlađi partner. Uskoro se posvetio krivičarskoj karijeri, jer je kancelarija donosila dovoljne prihode na planu privrednog prava, zaštite patenata i robnih marki, zastupajući pritom i izvestan broj ambasada velikih sila.

Mogao je Srđa Popović veoma udobno i bez štrapaciranja da živi od pomenutih lukrativnih poslova, ali je bio drugačiji čovek. Rekao sam: stoički filozof, duboko uznemiravan do kraja života nepravdom, nepoštenjem, nemoralom. Ako sam već advokat, rezonovao je, onda ću to biti do kraja. I posle se neki čude i zameraju mu da se petlja u politiku. Pa naravno da se petljao u politiku jer su iz politike sva ta nepravda, nemoral, nepoštenje i kriminal izvirali prirodno, uzročno-posledično i logično.

U predgovoru Srđinoj monumentalnoj zbirci članaka i ostalih spisa One gorke suze posle (Peščanik, 2010; peščanik.net), Dubravka Stojanović postavila je inteligentnu paralelu između poziva istoričarskog i poziva krivičarskog: Srđa, kaže ona, ide kriminalistički unazad, od posledica ka uzrocima i tako do kraja, do prauzroka od kojega je sve počelo i dalje se logično i neizbežno razvijalo sve do – eto, da kažemo – sloma, atentata na Đinđića i stanja sadašnjeg. Istoričari bi trebalo da rade isto, veli Dubravka; itd., razumete poruku. U toj istoj knjizi Srđa će reći i sledeće, krajem januara 2008, devet meseci pre formiranja Srpske napredne stranke: pod podnaslovom „Ako Toma dođe na vlast…“, on piše da „ako se u Srbiji već vodi radikalska politika, zar nije bolje da oni za nju postanu i saodgovorni? Kratkoročno, to bi svakako bilo vrlo neprijatno, ali dugoročno bi moglo biti vrlo korisno da se Toma Nikolić istera iz dubokog opozicionog zaklona“.

Nepogrešivim krivičarskim čulom Srđa je Popović odmah nanjušio da nešto oko Đinđićevog ubistva smrdi – i odakle. Kao zastupnik oštećenih, porodice Đinđić, to jest, on će od samog početka procesa u Ustaničkoj uporno, tvrdoglavo, pakosno i povremeno veoma duhovito insistirati na nerazjašnjenim detaljima i na onome što se zove „politička pozadina“. Postao je noćna mora sudijama i tužiocima, sve tražeći da se proveri ovo i ono, da se saslušaju ovi i oni koji bi se, po prirodi predmeta, morali saslušati. Sve je to lepo sabrano u knjizi Nedovršeni proces iz 2007, kao i u pomenutom zborniku One gorke suze…. Srđa je na sudu lepo pitao, tražio, zahtevao da se neke stvari provere, ali njima je to bilo neprijatno iz raznih razloga u koje sada nećemo ulaziti, inače bi se ta nesrećna politička pozadina mogla opet pojaviti kao bolna i delikatna priča koju je, konsenzualno, najbolje zaboraviti. Nata Mesarović zabranjivala mu je serije pitanja; valjda zato što su bila politički neprijatna. Uspeo je čak da čuvenog „legalistu“ Koštunicu dovede dotle da unapred odbije svako pojavljivanje na sudu u svojstvu svedoka i da u tome dobije plebiscitarnu podršku svoje „legalističke“ stranke i čitave jedne galerije „nacionalno odgovornih“ likova sa nacionalističke desnice i iz beogradske slavsko-reakcionarne čaršije.

Srđino nervozno i osetljivo krležijansko moraliziranje umelo je da ga dovede u sukobe sa ljudima inače njemu bliskima, ali je njegovo moralno čulo bilo previše izoštreno za naše uobičajene pragmatične nijanse. Polemisao je, teške ruke kao i inače, sa svojim bliskim prijateljem Miroslavom Isakovićem, čovekom smirenim i pametnim, oko „manjeg zla“ (izaći na izbore ili ne); polemisao je s nama iz „Vremena“ oko raznih stvari, poslednji put odbijajući da prihvati moju ličnu procenu da u politici ne treba rasterivati svoje prirodne saveznike. Mi, kao ljudi-taktičari, bili smo skloniji kompromisu; on nije, ni po koju cenu i nikako; do dana današnjeg ne znam ko je tu bio u pravu.

E, sad: negde u februaru 1990. mene je u „NIN-u“ već bila marginalizavala ekipa Miloševićevih janičara i svela me na platu čistačice, ne dajući mi da radim. Odem kod Srđe, mog venčanog kuma između ostalog, sa idejom da „Politiku“ tužimo, barem zabave radi; ionako su gubili sve radne procese stalno. Srđa me sasluša i kaže mi sledeću rečenicu: „Ma pusti ‘Politiku’, imam ja bolju ideju: da mi napravimo naše novine.“ Opa, kažem ja, na šta misliš? Onda mi Srđa objasni da je već u razgovorima sa Stojanom Cerovićem, Zoranom Jeličićem i Lazom Stojanovićem; da bi oni pokrenuli jedan tako nedeljnik. Ja pristanem glavačke, kao i još neki drugi ljudi vrlo uskoro, pa smo tako na zalet i oduševljenje skrpili do septembra 1990. nedeljnik koji će tajnim glasanjem biti nazvan „Vreme“. Prvi broj izašao je 29. oktobra 1990. – tačno 23 godine pre Srđine smrti, u dan. Ostalo znate.

Ovaj tekst nastao je, dakle, 23 godine posle prvog broja „Vremena“, ispisan u tuzi i očajanju. Takvog gospodina, advokata i moralistu, plašim se, nećemo više imati. Ili hoćemo?

DRUGI S LEVA: Početak »Vremena«, oktobar 1990.foto: goranka matić