Bivši kancelar Nemačke Helmut Šmit izjavio je nedavno da „dobro razume“ ruskog predsednika Vladimira Putina u vezi sa Ukrajinom i Krimom, a da su sankcije Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država protiv Rusije „čista glupost“. Nadalje je tvrdio da je situacija u Ukrajini opasna zbog toga, što se „Zapad strahovito uzbuđuje…“
Kad je nešto ranije Gerhard Šreder, baš kao i Šmit bivši kancelar i socijaldemokrata, davao izjave u korist ruske politike prema Ukrajini, pa se čak samokritički osvrnuo i na svoju neslavnu ulogu u bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine u kome su učestvovali i nemački avioni, mnogi su ga kritikovali da je pod snažnim uticajem Moskve, jer predsedava nadzornom odboru firme koja gradi Severni tok (Nordstream), direktni gasovod između Rusije i Nemačke preko Baltičkog mora, i na tom položaju prima ogromnu platu. Reč je o gigantskoj firmi koja je 51 odsto u ruskom vlasništvu. Na taj položaj je stupio samo nekoliko nedelja pošto je izgubio prevremene izbore u Nemačkoj 2005. godine koje je sam izazvao, što znači da se o tome sa Putinom, koji važi za njegovog ličnog prijatelja, dogovorio još u vreme kada je bio kancelar. Šreder ni inače nije gadljiv na novac, pored ostalog je savetnik švajcarske medijske grupe Ringier u čijem su vlasništvu i „Blic“ i „NIN“, a poznato je da za predavanja traži i dobija između 50.000 i 75.000 evra.
Međutim, Šmit, koji je prošlog decembra proslavio 95. rođendan, sasvim je drugačiji kalibar (bivših) političara, posve nezavisan i samovoljan, i njegova je reč kudikamo teža. On govori šta misli i radi što niko drugi ne sme, na primer, javno puši čak i kada učestvuje u televizijskim emisijama ili govori na javnim skupovima, tako da organizatori zbog toga plaćaju kazne. Kada sam prvi put pre četrdesetak godina prevodio za njega, nije pušio, nego je žvakao duvan.
Dvadeset pet godina mlađi Šreder je upravo proslavio svoj sedamdeseti rođendan. SPD mu je burno čestitao, ali njegovom partijskom drugu, aktuelnom ministru inostranih poslova Nemačke Franku Valteru Štajmajeru, mora da je bilo neprijatno zbog proruskih Šrederovih izjava. Mogu da zamislim da je prilično uvređen i što su ga aktuelne vlasti u Kijevu obrukale, mada zapadni mediji čine sve da se to što pre zaboravi. Zajedno sa ministrima inostranih poslova Francuske i Poljske on je u Kijevu bio postigao prividni uspeh u posredovanju između predsednika Viktora Janukoviča i demonstranata okupljenih na Majdanu. Janukovič je tada potpisao dogovor o raspisivanju izbora, novoj vladi i izradi novog ustava, što je Štajnmajer smatrao velikim diplomatskim uspehom, ali pobunjenici se toga nisu držali – 24 sata nakon proslave dogovora svečano potpisani dokument postao je maklatura. Dok ovo pišem, dok čitam šta se događa na istoku Ukrajine, u Donjecku, Lugansku, Harkovu i ko zna gde još, Štajnmajer, jedan od vođa nemačkih socijaldemokrata, znači bliski partijski drug Šmita i Šredera, pokušava da sačuva živce izjavljujući da to što su Rusi posle preuzimanja Krima osvojili i „nekoliko oblasnih uprava“ na istoku Ukrajine još ne zahteva bitnu promenu dosadašnje politike Zapada.
HITLERJUGEND I JEVREJSKI DEDA: Šmit, verovatno najstariji bivši premijer jedne države koji je aktivan u javnom životu, još uvek je član i uredničkog kolegijuma uglednog nemačkog političkog nedeljnika „Cajt“ (Die Zeit).
Od 1969. do 1974. Helmut Šmit je bio prvo ministar odbrane, pa „superministar“, istovremeno i privrede i finansija, da bi na čelu nemačke vlade nasledio Vilija Branta i ostao na tom položaju do 1982. godine.
Malo je poznato da je jednom četvrtinom Jevrejin. Rođen je 1918. godine. Njegov otac bio je vanbračni sin bankara Ludviga Gumpela i jedne kelnerice, ali ga je usvojila porodica Šmit. U zvaničnim biografijama Helmuta Šmita to se prećutkuje, ali je o tome pričao predsedniku Francuske Žiskaru Destenu, koji je taj zanimljivi detalj objavio u svojoj knjizi Moć i sudbina, i svom britanskom biografu Džonatanu Keru. Helmut Šmit je detalje o svom dedi po očevoj strani saznao tek 1933. godine, pa je „ispravio“, bolje rečeno falsifikovao neke dokumente, jer je istina u Hitlerovoj Nemačkoj za njega mogla da bude pogubna. Možda je upravo zbog toga bio prilično aktivan u Hitlerovoj omladini, isticao se u njenom „mornaričkom korpusu“, čega takođe nema u službenim podacima. Kao oficir nemačke vojske učestvovao je u opsadi Lenjingrada. U službenoj biografiji kaže se samo da je bio „na istočnom frontu“. Uživao je toliko poverenje nacističkih vlasti da je prekomandovan u publiku prilikom suđenja atentatorima na Hitlera jula meseca 1944. godine, što je trebalo da bude propagandna priredba, jer se moralo aplaudirati smrtnim presudama. Kada sam za vreme svog mandata kao savetnik Ambasade Jugoslavije u Bonu pisao o tome u časopisu „Književnost“, napao me je nemački novinar Georg fon Hibenet u listu „Štutgarter cajtung“ da „rušim dobre jugoslovensko-nemačke odnose“. Uprkos tome sam i kasnije prevodio za često i inače namrgođenog Šmita. Nemačka javnost je za „jevrejsku krv“ u Šmitovim žilama saznala tek kad su dve pomenute knjige prevedene na nemački.
Jedan od pisaca Šmitovih govora u vreme kad je bio kancelar, Johen Tis, u svojoj knjizi Povlačenje sa vlasti Helmuta Šmita piše da je zbog Šmitovog donekle jevrejskog porekla, za koje ni on ranije nije znao, shvatio zašto je njegov šef bio toliko uzdržan kada ga je „besno napadao“ izraelski premijer Menahem Begin. Kakav li je to kompleks u Šmitovom životu?
KAKO TO RADI TITO: Šmit se sa Titom prvi put sreo juna 1974. godine u Bonu, rekao bih da je to bio neobičan susret, jer je nemački predsednik vlade, koji je upravo izabran na tu funkciju, Tita pitao kako se vlada. Meni se njihov prvi razgovor činio kao da neki daroviti kalfa starom majstoru postavlja pitanja u vezi sa njihovim zanatom. Na primer: „Šta ujutro čitate kao prvo?“, „Ko vam prvi referiše?“, „Koliko se oslanjate na ministre i svoje savetnike?“ Dugo su razgovarali i o socijaldemokratiji, Šmit je bio iznenađen koliko je jugoslovenski predsednik dobro poznavao istoriju nemačkog radničkog pokreta, do tog razgovora došlo je zbog slike Augusta Bebela, jednog od osnivača nemačke Socijaldemokratske partije, koja je visila na zidu Šmitovog kabineta, a koga je Tito odmah prepoznao.
Tito je u Bon došao pomalo skeptičan prema Šmitu. Poziv je primio još od Vilija Branta, a nije mu se dopalo kako je Brant morao da odstupi, najradije bi otkazao ili odložio posetu, ali su državni interesi prevagnuli.
U svojoj pozamašnoj knjizi Nemci i njihovi susedi, objavljenoj 1990. godine, Helmut Šmit, naravno, piše i o svojim susretima sa Titom: „Ja ne znam do koje mere je Tito svoja shvatanja svetske politike razmatrao sa svojim državnim i partijskim rukovodstvom. Njegovo lično interesovanje se svakako prostiralo daleko šire od jugoslovenskih interesa. Imao je jasan sud o svemu, izraziti smisao za pravdu i razum, za stvari koje se nisu ticale Jugoslavije nije imao nikakvih komunističkih predrasuda… Ja sam Titovo izlaganje slušao veoma pažljivo…“ Na više mesta se u toj knjizi ističe da se Šmit savetovao i donekle oslanjao na Titove ideje u pogledu priprema osnivačke konferencije KEBS-a (današnjeg OEBS-a) u Helsinkiju 1975. godine i prilikom procenjivanja sovjetske politike, a posebno generalnog sekretara KP-a SSSR Leonida Brežnjeva. Šmit takođe piše: „Tito je živeo kao knez. Iako to nije sasvim odgovaralo mojim predstavama o socijalizmu, nisam imao osećaj da je to naročito neprikladno. Baš naprotiv, ja sam mislio da njemu to priliči, jer je stvorio velika dela.“
PREKI HAMBURŽANIN I CRNOGORAC: Komično je bilo kada je Šmit zvanično posetio Jugoslaviju krajem maja 1977. godine. Iako je, naravno, imao i razgovore sa Titom, njegov službeni domaćin je posle tragične smrti Džemala Bijedića u avionskoj nesreći bio Crnogorac Veselin Đuranović, u funkciji predsednika Saveznog izvršnog veća. Pripremajući ga za susret rekli smo mu da je Šmit nervozan čovek, da nije sasvim zdrav, da ume ponekad neučtivo da digne ton i da zbog toga ne sme da se naljuti i uvredi. Istovremeno Šmita je njegov prijatelj i državni sekretar za medije Klaus Beling, koji je dobro poznavao Jugoslaviju jer je ranije bio dopisnik nemačkog radija u Beogradu i bio oženjen Srpkinjom, upozoravao da su Crnogorci osetljivi i gordi ljudi i da treba da se ponaša smireno. Kao rezultat toga su Šmit i Đuranović jedan prema drugome bili gotovo komično učtivi i ljubazni. Samo u susretu sa novinarima Šmit je jednom kao da je učitelj pred nemirnim razredom digao kažiprst. Kao prevodilac sedeo sam pored njega i čuo kako mu je Beling došapnuo „spustite ruku i bolje sednite na nju da ne biste mlatarali s njom.“ Šmit je poslušao.
Tom prilikom iskoristio je dva dana odmora u Boki Kotorskoj i zaželeo da sam malo plovi morem u jedrilici. Kao rođeni Hamburžanin voleo je taj sport. Ratna mornarica mu je pripremila jahtu, ali reč je bila o nesporazumu, bilo je to prilično veliko plovilo na kome niko ne bi umeo sam da jedri, a nemački premijer je upravo to hteo. Protokol je uspeo na brzinu da, od jednog slikara, meštanina, pozajmi zgodnu malu jolu. Šmit je krenuo na more, ali za njim i ljudi iz obezbeđenja u snažnim patrolnim čamcima obalske straže. Prilazili su mu tako blizu i pritom dizali takve talase, da se naljutio i ubrzo vratio na kopno. Veći uspeh je imao let helikopterom iznad jadranske obale, a pogotovu oko Lovćena, pa ručak na Svetom Stefanu. Na kraju smo bili u Dubrovniku za koji Šmit u svojoj knjizi kaže da je „najlepši grad na svetu“.
O NEMAČKOJ OBAVEŠTAJNOJ SLUŽBI: Helmut Šmit je kao predsednik vlade jednom prilikom prezrivo javno rekao da mu lektira uglednih švajcarskih novina „Noje Ciriher cajtung“ (Neue Züricher Zeitung) pruža kompletnije i brže informacije od njegove obaveštajne službe BND-a, (Bundesnachtichtendienst – Savezna služba za informacije, nešto kao nemačka CIA). Poznato je da taj švajcarski list i ne pokušava da se utrkuje sa elektronskim medijima i često kasni sa tekstovima, ali zato veoma temeljno i pouzdano istražuje. Jednom prilikom sam zamolio Horsta Graberta da mi prokomentariše tu izjavu. Grabert je u kabinetu Vilija Branta bio koordinator tajnih službi, a posle toga ambasador u Beogradu, tu smo se upoznali, a ostali smo prijatelji decenijama. Grabert mi je rekao: „Tajnim službama treba postaviti precizna pitanja, onda možeš da računaš na valjane odgovore, inače svašta izmišljaju…“
Reagujući na problem Ukrajine Šmit svakako nije više mogao da se služi analizama nemačke tajne službe, ali ona očigledno ni do dana današnjeg ne radi uvek pod srećnom zvezdom. Doskora je njeno sedište bilo mesto Pulah blizu Minhena, ali se već preko sedam godina gradi njena nova centrala u Berlinu, pre nekoliko dana se u nju uselilo prvih 174 saradnika, a blizu četiri hiljade još čeka da se zgrada najzad dovrši, što će verovatno biti tek krajem 2016. godine. Cena izgradnje se procenjuje na 1,3 milijarde evra. Imaće oko 5.200 soba, a ugradiće se 30.000 kilometara kablova. Oko nje je zasađena prava mala šuma, ali postavljene su i dve visoke palme od metala – one nisu naivno kiparsko delo, nego ukrašene antene. Nemački mediji su saznali da su 2011. godine nestali tajni projekti sa mnogim bitnim detaljima, tako da je ponešto moralo da se projektuje nanovo.
Centrala BND-a je sagrađena na terenu gde je u vreme komunističke vladavine u Nemačkoj Demokratskoj Republici 1950. godine izgrađen stadion za svetski festival omladine. Zvanično je nazvan Stadion „Valtera Ulbrihta“. Jedan od dvojice projektanata te džinovske gradnje, koja je morala da se završi za svega 120 dana, bio je arhitekta Selman Selmanagić.
SELMAN SELMANAGIĆ: Selman Selmanagić rođen je 1905. godine u Srebrenici, imao je desetoro braće i sestara. U rodnom mestu je završio stolarski zanat, a posle je posećivao i zanatsku školu u Ljubljani. U vojsci Kraljevine Jugoslavije služio je 1925/26. godine, pa se vratio kući i nekoliko godina bavio svojim zanatom. Njegov nespektakularni život zanatlije u bosanskoj provinciji promenio se kad je čuo da u Nemačkoj postoji slobodni univerzitet „Bauhaus“, koji prima studente bez formalne mature ako na licu mesta polože zahtevni prijemni ispit, na kome su morale da se pokažu i odlične zanatske veštine i mašta. Tu školu, moglo bi se reći umetnički pokret, osnovao je Valter Gropius, a bila je pod izvesnim uticajem Komunističke partije Nemačke. Selmanagić je postao sekretar partijske ćelije KP Nemačke Bauhausa u gradu Desauu, a 1932. godine završio je studije i dobio diplomu broj 100. Sva bi mu vrata bila otvorena da Hitler nije došao na vlast, tako da je mudro odlučio da na vreme pobegne na Bliski istok. Uspešno je radio u Jafi, Jerusalimu i Turskoj, a iznenada, baš sa početkom Drugog svetskog rata, 1939. godine vratio se u Berlin. Bivši istaknuti komunista, čovek koji se odlično snašao u neutralnim zemljama, vraća se u samu lavlju špilju svojih ranijih neprijatelja! Pa, kako je to moguće?
Ali ne samo da se vratio, zaposlio se kao „filmski arhitekta“ u firmi UFA, kompleksu studija pod neposrednom kontrolom Gebelsa. Iako nigde o tome nema nikakvih podataka, nezamislivo je da je na takvo mesto mogao da dođe, a da ga Gestapo nije detaljno proveravao na osnovu upitnika, koje su svi saradnici, pa i pomoćni radnici, morali da ispune. Direktno je postavljeno pitanje rasne i ranije partijske pripadnosti. Samo Gebels je u izuzetnim slučajevima mogao da dozvoli da se neko primi preko reda. Nemoguće je da je Selmanagić mogao da prećuti da je bio ne samo član KP, nego i partijski sekretar jedne važne institucije. On je ipak za vreme rata prvo projektovao nove bioskope, a kasnije radio kao filmski scenograf. Za vreme rata film je bio važno propagandno sredstvo Hitlerove imperije.
Kraj rata, Berlin oslobađa – odnosno, sa nemačkog stanovišta, osvaja – Crvena armija. Šta će se dogoditi sa Selmanagićem, bivšim komunističkim funkcionerom, koji je radio za Gebelsovu firmu? Da li će ga osuditi kao izdajnika? Ništa od toga. Naprotiv, slave ga kao velikog antifašističkog borca. Redom dobija sve medalje i odlikovanja koje Nemačka Demokratska Republika može da dodeli svojim najboljim građanima. Postavljaju ga za profesora, pa za dekana arhitektonskog fakulteta. Projektuje neke od važnih i prestižnih objekata, kao i pomenuti najveći stadion u Berlinu. Šta to znači? Ne znam ništa pouzdano, ali mislim da umem da saberem dva i dva.
Bliski istok, naročito Turska, bio je veliko tržište obaveštajnih susreta i poslova. Najpoznatija je afera „Cicero“ – naime, pod pseudonimom Cicero je sluga britanskog ambasadora u Ankari, koji je imao pristup sefu svog često pijanog šefa, špijunirao za Hitlerovu Nemačku, koja mu je za to plaćala funtama falsifikovanim u koncentracionom logoru. To je 1951. godine bila tema filma „Afera Cicero“ u kome je glavnu ulogu igrao Džejms Mejson. A Cicero je zapravo bio Albanac Elija Bazna (u literaturi se njegovo ime najčešće piše Elyesa Bazna), rođen 1904. u Prištini. U Turskoj se povremeno kretao i Mustafa Golubić. Nikakvog dokaza nemam, ali ako su se slučajno negde sreli, Bazna, Golubić i Selmanagić mogli su da porazgovaraju na srpskom jeziku, sva trojica su bili muslimani iz Jugoslavije.
Mene je fascinirao životni put tog Selmanagića iz Srebrenice, bosanske kasabe za koju u vreme kad je tamo radio kao skromni stolar niko nigde nije čuo, a koja je danas na tako tužan način poznata u celom svetu. Umro je 1986, za života nije saznao na kakav se tragičan način „proslavilo“ njegovo rodno mesto. Čak ni ako se tajne koje, slutim, nikada neće dokazati, njegova karijera studenta bez formalne mature, partijskog rukovodioca Bauhausa u gradu Desauu u uzbudljivo vreme Hitlerove borbe za vlast i časa kada ju je firer ugrabio, pa uspesi neimara kako na Bliskom istoku tako posle i u Istočnoj Nemačkoj, čovek koga u Nemačkoj danas smatraju jednim od bitnih arhitekata svoga doba, zaslužuje romansiranu biografiju i pažnju.
Na osnovu svoje želje, Selman Selmanagić je sahranjen u Srebrenici na muslimanskom groblju. Piscu beletristike je, međutim, nadam se, dozvoljeno da zamisli da njegov duh ponekad lebdi iznad moderne centrale nemačke supertajne službe BND izgrađene baš na mestu na kome je on podigao jedno od svojih remek-dela, stadion za proslavu omladine iz celog sveta.
(Novo, prošireno izdanje knjige Titov prevodilac izlazi do kraja aprila u izdanju Lagune. Opširno o Selmanu Selmanagiću Ivanji je pisao u svom romanu Slova od kovanog gvožđa, u izdanju Stubova kulture)
