Prostor Muzeja istorije Jugoslavije na beogradskom Dedinju ovih dana je pun. U toku je izložba "Jugoslovenska umetnost od 1900. do 1945." u okviru koje je izloženo sto najreprezentativnijih umetničkih dela iz zbirki Muzeja savremene umetnosti, koji je već sedam godina zatvoren
Ako ste nekim slučajem bili odsutni iz Beograda i sada se vratili, shvatićete da je sedam godina dovoljno da neke reči promene značenje. Ranije važeći toponim Ušće bio je i sinonim za Muzej savremene umetnosti (MSU). Sada je Ušće pre svega Tržni centar u zgradi nekadašnjeg CK, a Muzej zatvoren 2007. gotovo je zaboravljen. Vreme prolazi i percepija se menja. Sve ono što se u Muzeju čuva, tačno 8034 umetnička dela, nekada svakodnevno dostupna za gledanje, uživanje i proučavanje, sada je zatvoreno u trezoru Narodne banke Srbije. Radove Save Šumanovića ili Nadežde Petrović, oči posetilaca vide samo u retkim prilikama. U tom smislu izložba „Jugoslovenska umetnost od 1900. do 1945.“ upriličena u prostoru beogradskog Muzeja istorije Jugoslavije (bivši Muzej „25. maj“) može da se posmatra i kao svojevrsna diverzija, ili pokušaj proboja zatvorenog Muzeja do očiju javnosti?
O IZLOŽBI: Od kraja marta do 18. maja u Muzeju istorije Jugoslavije može se videti reprezentativna izložba „100 dela iz zbirki Muzeja savremene umetnosti – Jugoslovenska umetnost od 1900. do 1945.“, čiji autor postavke i koncepcije je Dejan Sretenović, a kustos Mišela Blanuša. Izložba je organizovana u privremeno ustupljenom prostoru jer MSU već sedam godina radi na „rezervnoj adresi“, zbog, kako kažu, „zastoja u rekonstrukciji“ njihove zgrade.
„Naša namera je da ovakvom reprezentativnom izložbom izvršimo pritisak na javnost, medije, na vlast, i na one iza vlasti“, kažu u razgovoru za „Vreme“ Žana Gvozdenović, kustos MSU. „Godinama niste znali šta radimo i prozivali ste nas da ništa ne radimo. Sada imate priliku da vidite šta čuvamo, sada svi imaju priliku da vide šta radimo, a nama je najdragocenije što to mogu da vide i deca, nove generacije.“
Pred publikom su izložba i katalog koji nude široku panoramu umetničkih pojava koje svedoče o razvoju modernističkih i avangardnih ideja na jugoslovenskom prostoru, ali i istorijskoj ulozi koju je MSU odigrao u prikupljanju, čuvanju, proučavanju i reprezentaciji našeg umetničkog nasleđa.
„Mi smo od 2007. zatvoreni, te godine je bila i poslednja izložba koju smo imali, Savremena britanska umetnost ‘Breaking Step’, a pre toga smo radili dve stalne postavke, 2002. i 2005, od tada ova dela nisu mogla da se vide jer nismo imali gde da ih izložimo“, govori za „Vreme“ Mišela Blanuša. Ona kaže da ni u ranijim stalnim postavkama nikada nije bilo izloženo 100 dela iz zbirke iz perioda od 1900. do 1945, perioda koji je izuzetno važan za formiranje znanja o našem modernizmu prve polovine XX veka. Autori ove izložbe insistiraju na tome da je izložba jugoslovenska, kao i Muzej koji je otvoren 1965. i zamišljen da bude muzej jugoslovenske umetnosti XX veka. Ovde su predstavljeni umetnici iz čitave Jugoslavije, tj. bivše Jugoslavije, naravno u autorskom izboru.
Posle raspada Jugoslavije, zbirke MSU su dobile međunarodni, regionalni karakter, jer su u njima najreprezentativnija dela hrvatskog, slovenačkog, makedonskog i bosanskog modernizma. Hronološki period od 1900. do 1945. izabran je da bude izložen prvi iz tehničkih razloga, ali i zbog toga što je zbirka iz tog vremena istorijski najudaljenija, a samim tim i najmanje poznata mlađim generacijama.
„Izložba nije imala za cilj da interveniše u narativu istorije umetnosti, već da pokažemo našu kolekciju najreprezentativnijih dela“, kaže kustos izložbe Mišela Blanuša. „Fokus je bio na pojedinačnim delima i umetnicima. Na primer, najznačajnijim delom iz naše kolekcije smatramo delo Save Šumanovića Pijana lađa. Izložba hronološki prati umetničke pravce, dela koja čine osovinu našeg modernizma – od impresionizma, plenerizma, ekspresionizma, postkubizma, apstrakcije, ekspresionizma boje, socijalne umetnosti, intimizma do posebnog segmenta istorijske avangarde – konstruktivizam, zenitizam i nadrealizam. Postavka obuhvata dela iz više zbirki – slikarstva, crteža, grafike, skulptura i fotografije. Toliko toga bismo imali da izložimo da bi nam trebalo pet nivoa za zaista reprezentativnu izložbu.“
Na izložbi se, tako, pored ostalih mogu videti i dela Save Šumanovića, Nadežde Petrović, Zore Petrović, Đorđa Andrejevića-Kuna, Jovana Bijelića, Avgusta Černigoja, Lojzea Dolinara, Riharda Jakopiča, Ignjata Joba, Milana Konjovića, Petra Palavičinija, Milene Pavlović Barilli, Marka Ristića, Tome Rosandića, Zlatka Šulentića, Ivana Tabakovića, Vana Živadinovića Bora i drugih
O MUZEJU: Prvi direktor MSU Miodrag B. Protić koncipirao je Muzej kao nacionalnu i jugoslovensku instituciju, smeštenu u glavnom gradu SFRJ, organizovanu po ugledu na svetske muzeje, sa punom svešću o tome da će on predstavljati simbolički kapital investiran u društvenu i kulturnu afirmaciju vizuelne umetnosti, ali i izgradnju nove kulture zasnovane na vrednostima modernizma. Prema Protiću, primarni cilj muzeja bio je da sakuplja umetničko nasleđa kojem su pretili zaborav i propadanje, odnosno formiranje kolekcije koja će pratiti razvoj moderne umetnosti i omogućiti njeno sagledavanje. Sada, skoro pedeset godina kasnije, MSU ima više od 8000 eksponata i najbolji dokumentacioni centar za umetnost XX veka na jugoslovenskom prostoru.
Pošto zbirke, formirane znanjem i pronicljivošću kustosa koji su tokom decenija radili na njima i umeli da prepoznaju šta će da preživi sud vremena, sadrže ekskluzivna dela hrvatskih, slovenačkih i bosanskih umetnika, sve je češća potreba za pozajmljivanjem tih dela iz kolekcija Muzeja. „Svakom pravom muzeju izlazimo u susret kolegijalno, bilo da je u pitanju pozajmica dela, reprodukcija, dokumenata ili iznalaženje podataka, pod uslovom da se poštuju muzejski standardi, što su osnovni principi i naše profesionalnosti“, kaže Žana Gvozdenović.
Ove pozajmice su veoma „nezgodne“ za kustose i radove, jer sve što se u Muzeju čuva nije moglo da stane na jedno mesto dok traje čuvena rekonstrukcija, pa su dela raspoređena na više lokacija. Najbolje uslove dobili su u novoj zgradi Narodne banke, gde su najbolji bezbednosni uslovi, ali prostor ipak nije adekvatan. Nema regala za smeštanje slika, temperatura i nivo vlage ne mogu kontinuirano da se prate. Radova ima i u zgradi u Botićevoj ulici, na Ušću, u galeriji „Dobrović“, galeriji „Čolaković“, u Salonu MSU. Sve je uredno popisano i – čeka.
NOVAC I NOVI POSETIOCI: Prema rečima kustosa, sve što vidimo na postavci urađeno je bez para. Kupljene su jedino dve kante bele boje. Sve je uklopljeno u postojeći prostor i arhitekturu Muzeja „25 maj“. „Slike su tako dobre da ne može da ih pokvari ništa, ni kustos, ni pare, ni ministarstvo“, kaže Žana Gvozdenović, ponosna na ono što su postigli.
„Svi muzeji imaju isti problem. Nemamo novca. Ljudi misle na svoju egzistenciju, a kultura im više nije važna. Ali, sve ovo što čuvamo, čuvamo zbog mladih generacija, da bi oni imali svest o svojoj kulturi, svojoj baštini, o svojoj zemlji. To je naša najvažnija misija. Treba da ih naučimo ko su i šta su. Ima ljudi koji nikada nisu bili u MSU, nikada. Sedam godina studenti Fakulteta likovnih umetnosti, Fakulteta primenjenih umetnosti, Istorije umetnosti, nisu videli originalno delo, na primer, iz kolekcije do 1945, a uče o tome i to im je važno. Isti je problem i sa Narodnim muzejom. Posledice nedostatka muzeja će biti dugoročne“, upozorava Mišela Blanuša.
Na sreću, ovih dana Muzej je pun, škole dolaze organizovano, a mi koji smo ove slike viđali prvo u čitankama a kasnije ih upoznali na nekoj od izložbi, osećamo se kao da smo se vratili kući.
Srpska, hrvatska i jugoslovenska umetnost
Intervju – Žana Gvozdenić, Kustos zbirke slikarstva 1900–1945.
„VREME„: Šta rade kustosi u zatvorenim muzejima?
ŽANA GVOZDENOVIĆ: Nemamo zgradu, nemamo postavku, ali imamo Muzej i kustose koji rade. Kustoski posao je 80 posto nevidljiv. Kustos neprekidno radi na zbirci za koju je zadužen. Kustosi MSU kao ustanove nadležne za likovnu umetnost od početka XX veka, nadalje, imaju niz dodatnih zaduženja i odgovornosti. Naime, članovi smo brojnih komisija čiji je posao da pregledaju, sistematizuju i valorizuju zbirke slika i drugih umetničkih dela različitih državnih ustanova (biblioteka, banaka, velikih hotela i sl.) koje se rasformiraju, u stečaju su, prodaju se ili jednostavno onih koje žele da dobiju stručnu obradu, procenu umetničke vrednosti svojih kolekcija. Tako na primer kustosi MSU su obavezni da utvrđuju kulturna dobra, kao i više kategorije kulturnih dobara i na taj način sprovode poslove zaštite kulturno-umetničke baštine, zatim su naši kustosi ujedno i članovi Komisije za sukcesiju. Osim toga, kustosi su dužni da idu u komisijski nadzor stanja ustanova kulture u Srbiji iz oblasti svoje nadležnosti, prema nalogu Ministarstva, te da utvrđuju šta je potrebno uraditi da se to stanje poboljša. O tome obaveštavaju centralne vlasti, ali i lokalnu zajednicu, pokušavajući da utiču na podizanje nivoa rada muzeja i galerija u Srbiji. Naši kustosi članovi su strukovnih udruženja, rade na razvijanju muzejske mreže Srbije, rade na međumuzejskim projektima, na daljoj standardizaciji muzejskih poslova, na zakonodavnoj osnovi za muzeje i tome srodno.
Mogu li srpska i hrvatska umetnost XX veka da se posmatraju nezavisno od jugoslovenskog okvira, i da li može na osnovu zbirke MSU da se napravi reprezentativna izložba srpske savremene umetnosti?
Naravno, iz zbirki Muzeja savremene umetnosti u Beogradu mogla bi da se napravi ozbiljna studijska izložba kojom bi se kritički predstavila kako glavna tako i sporedna kretanja, poštujući sve nijanse u srpskoj istoriji umetnosti, počev od 1900, prateći razvoj stilova i kontekste, sa akcentima na malim „izložbama u izložbi“ najznačajnijih protagonista vremena, što i jeste jedna od specifičnih mogućnosti koje pružaju koncepcijske osobenosti naših zbirki, namenski formiranih za predstavljanje razvoja, na prvome mestu umetnosti našeg modernizma. Još utemeljenija bila bi takva jedna studijska izložba ako bi se pozajmila neka dela iz srodnih muzejskih ustanova Srbije, kao i nekoliko iz regiona. To bi bila prilika da se istaknu i pojave koje nisu imale svoj prostor u dosadašnjim, širim izložbenim pregledima, kao što su manje promovisane srpske slikarke, ili slikari Prvog svetskog rata, kao i članovi društva umetnika „Zograf“. Međutim, ističem da bi tako zamišljen projekat zahtevao i odgovarajuće vreme za istraživanje i realizaciju.
Pitanje komparativnog odnosa srpske umetnosti sa na primer hrvatskom scenom ili drugih, nekada jugoslovenskih centara, takođe je implicitna karakteristika koncepcije naše zbirke, zbog specifičnosti vremena i prostora kada je zbirka formirana, a posebno posmatrajući to pitanje nezavisno od geografskog i političkog, jugoslovenskog okvira, jer takvi odnosi definitivno postoje u – umetničkim vezama. Umetnici su ti koji su formirali veze, zajedničkim izlaganjem, pre svega na jugoslovenskim izložbama (održavanim od prve u Beogradu 1904, preko Sofije, Zagreba do Novog Sada, 1927). To su po organizaciji i koncepciji bile prve moderno osmišljene izložbe sa više stotina izloženih dela. Potom, veze su se formirale zajedničkim izlaganjem na međunarodnim izložbama, susretima tokom školovanja i usavršavanja u inostranstvu, pre svega u Ažbeovom ateljeu u Minhenu, a potom u Lotovom u Parizu, učestvovanjem u Jugoslovenskoj umetničkoj koloniji u Sićevu 1905. koju je organizovala sa ogromnim entuzijazmom Nadežda Petrović, a gde su učestvovali uz srpske slikare i Slovenci i Hrvati. Kroz međusobne kontakte, zajednički rad i izlaganja, formirali su se identitet i profilisanost i drugih, kao i srpske umetničke scene, prepoznatljivost određene sredine, ali i lični stilovi, uz kategoriju „jugoslovenske kulturne zajednice“, sa ciljem „afirmacije jugoslovenskog karaktera“ umetnosti i glavnim zadatkom, „da se na njihovim delima ogledaju osobine njihovih plemena, ali da nose jugoslovenski karakter“. Kada odbacimo politički okvir, ostaju umetničke veze.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!