Buđenje nacije: Ko rano rani…
U danu kada je Srbija dobila novu vladu i u prvim danima nakon formiranja tog kabineta, dogodilo se nekoliko zanimljivih stvari koje mogu pokazati ne samo karakter predsednika vlade nego na neki način najavljuju i duboku promenu modela političkog upravljanja Srbijom s nesagledivim posledicama po karakter političkog sistema koji je uspostavljen Ustavom.
Naime, Aleksandar Vučić instinktivno oseća da mu komotna parlamentarna većina nije dovoljna za sprovođenje opsežnih i bolnih reformi – ostavimo sad po strani kvalitet i domet predloženih rešenja – već se nameće u ulozi vođe. Parlamentarna većina dovoljna je da se usvoji zakon po kome zemlja leži na leđima kita, ali to nije dovoljno da se narod ubedi da mora živeti gore da bi mu jednog dana bilo bolje.
To gore biće odmah, a ono bolje može biti i na „kukovo leto“, pa je procenjeno da ta tranzicija od „lošeg ka lošijem pa boljem“ ne može biti izvedena bez vođe a kasting majstori su procenili da će tu ulogu najbolje odigrati Aleksandar Vučić, čija je moć transformacije već dokazana. U društvu bez institucija, demokratske tradicije i drugih „trica i kučina“ sveta kome težimo, neophodno je konstruisati nekog ko misli i radi dok svi drugi spavaju.
Pojavio se vođa i rekao bih da je većini laknulo. Vučić je svestan kakvu je ulogu prihvatio i čini mi se da mu to nimalo ne smeta. Dolazi do suštinskog zaokreta od parlamentarnog ka predsedničkom modelu upravljanja državom, a ne mislim na Tomislava Nikolića čije će protokolarne funkcije ostati neokrnjene i verovatno još naglašenije tek da bi bilo potpuno jasno „ko kosi a ko rakiju peče“.
Onaj čuveni ekspoze od tri sata bio je tek uvod, „taktički udar“, u ofanzivi koja traje već desetak dana. Vučić nam je naglasio da je tu pristupnu besedu pisao do pet sati i 20 minuta tog jutra, dakle kao što sam već napisao „radio je dok su drugi spavali“ i to je bio adekvatan predgovor novom srpskom zavetu. Još da je do parlamenta stigao na magarcu i usput porušio obližnje menjačnice, utisak bi bio kompletan.
Miting: Uloga tetka Dare u revoluciji
Otuda je mogao s te podvižničke visine da se obraća članovima parlamenta kao razredni osnovoškolcima i da ih kori za trenutke nepažnje. Oni koji su po nalogu lupali recke zabeležili su da je popio deset čaša vode i da do kraja zasedanja nije išao u toalet, što sigurno dokazuje da ima jaku bešiku, a nije bilo malo članova njegove stranke koji su posle tvrdili da ni oni tokom celodnevnog zasedanja nisu išli na pišanje.
Postoji čuvena anegdota iz osamdesetih godina prošlog veka, za koju nije nemoguće, čak je vrlo verovatno da je znaju i Vučićevi medijski spin majstori: vratio se pokojni Sveta Spasojević s Kosova Polja i saopštio redakciji ondašnjeg NIN-a da je Srbija dobila novog lidera, jer Slobodan Milošević u danu i noći kad je izgovorio da niko ne sme da vas bije nijedanput nije ustajao od stola da ode do toaleta.
Ta klozetska mitologija nije beznačajna kako se nekom može učiniti na prvi pogled. Ona svedoči o posvećenosti, koncentraciji, apsolutnoj volji, uzdržanosti i naporu. To su odlike vođe.
Na kraju je ispred platoa parlamenta održan tobože spontan skup na koji je moja tetka Dara – obožava Vučića – donela kompletan razglas a njen komšija se pobrinuo za binu i prevoz. Dakle, u danu kad je vođa proglašen počeli su da nas prave ludim ubeđujući javnost u spontanu prirodu tog skupa, izliv narodnog oduševljenja…
U tom danu pojavilo se i famozno saopštenje Srpske napredne stranke protiv Radio-televizije Srbije u čijim programima se novinari i gosti usuđuju da imaju nešto protiv njih. Izgledalo je nekako sitničavo slati takvo saopštenje u trenutku kad su dosegli vrhunac moći, ali ni to nije bez neke. Pošto u tom saopštenju nije navedeno ništa konkretno i nije bilo jasno šta ih je pogodilo, vrlo je verovatno da je to bio sračunat manevar „odapinjanja strele“ ka svim medijima sa zahtevom da oni sami prepoznaju dokle mogu da sa prostru i da se obodri već vidljiva autocenzura.
A onda se nastavilo! Vlada je zasedala za Prvi maj, počelo je takmičenje među ministrima ko kada i kako dolazi na posao. Pažnju je neadekvatno značaju dobio prekor upućen Kori Udovički jer je kasnila na sastanak pet minuta, a onda je dosta nepromišljeno promenjeno radno vreme državne uprave koja sad dolazi na posao kad njihove kolege iz Evropske unije doručkuju kod kuće, pa ovi naši i odlaze s posla znatno pre nego oni s kojima bi da se udružimo i poslovno sarađujemo. Jedna ministarka se već istakla izjavom da „na posao dolazi busom“, a uskoro će se pojaviti i neko ko je dojahao na dojučerašnjem šoferu.
Penzije: Ima ko će da misli!
Prvi naizgled ozbiljan sukob na liniji političkog i ekspertskog dela vlade buknuo je oko penzija. Naime, Lazar Krstić, ministar finansija, usudio se da izjavi kako je verovatno neminovno da se penzije smanje do kraja godine, a onda nam je saopšteno da to niko ne treba da pominje niti da razmišlja o tome dok Aleksandar Vučić ne donese odluku o sudbini penzionera. Naravno, vešt kao i uvek, prvi je protiv Krstića i njegovog izletanja nastupio Ivica Dačić, novi PPV, rekavši da je sudbina penzionera u Vučićevim rukama i da sve to zavisi od Vučićeve procene čime je amnestirao sebe u očima dobrog dela sopstvenog glasačkog tela. A onda je i Vučić zabranio da bilo ko pominje penzije dok ih on ne pomene.
Čini vam se da sitničarim i da se bavim nevažnim i okolišnim detaljima o prvih deset dana novo-stare vlade? Voleo bih da ste u pravu i da ovo što sam nabrojao, više po utisku nego po nekom istraživačkom promišljanju i radu, nema uporište u realnom procesu uspostavljanja nove političke prakse u Srbiji. Ali, strah me je da ima i da će proizvodnja vođe da pojede svaku drugu proizvodnju, tim pre što otpornost društvenih grupa – a ne samo opozicionih partija – gotovo da ne postoji i da je klimoglav najlakši način da opstaneš na bilo kakvoj sceni.
