Jezik moćnika i njihovih tumača

Nikad nisam imao uvid u analize koje pripremaju obaveštajne službe. Uveren sam da samo u nijansama mogu da se razlikuju od diplomatskih depeša, pregleda koje pripremaju pojedina odeljenja u ministarstvima, pa i dobrih komentara iskusnih novinara. Pošto je postao kancelar u Nemačkoj, Helmut Šmit je jednom prilikom javno rekao da lektirom švajcarskog dnevnog lista Neue Züricher Zeitung saznaje više nego kad proučava analize nemačke obaveštajne službe BND (Bundesnachrichtendienst). Taj švajcarski list poznat je po tome što se sa drugim medijima ne takmiči u brzini aktuelnosti, mnoge teme će obraditi sa zakašnjenjem od jednog ili čak dva dana, ali zato temeljno istražuje. Da li je Šmit preterao? To pitanje sam postavio Horstu Grabertu, bivšem ambasadoru Nemačke u Austriji, Jugoslaviji i Irskoj, a pre toga neko vreme koordinatoru nemačkih obaveštajnih službi pod kancelarom Vilijem Brantom. On se nasmejao: „Tajnim službama treba postaviti prava pitanja, onda se možete nadati i pravim odgovorima, inače svakako ne…“

Što se jezika politike tiče, pa svakako i obaveštajnih službi, valja razlikovati fakte i nijanse. Jedno je kad se izveštava o činjenicama, a drugo o javnom mnjenju na određenom području ili kad se prepričava šta je ko rekao. Ja mislim da savremena ekonomska propaganda – namerno koristim stari izraz za delatnost, koju danas svi zovemo public relations, jer je sa stanovišta našeg jezika to preciznije – mnogo bolje od političara, diplomata i obaveštajaca poznaje sugestivnost reči i pogotovu slika. Državnici i te kako koriste iskustva i imaju svoje stručnjake za PR, ali ako dozvole da oni svojim „umećem“ prekriju njihovu ličnost, sigurno neće imati uspeha.

Smatram da nimalo nije slučajno što na području verovatno najpreciznijeg jezika današnjice, posebno u njegovoj matici, Engleskoj, postoji iznenađujuća povezanost između vrhunskih književnika i tajne službe. Slavni engleski pisac Somerset Mom (1874–1965) ne samo da je u toku Prvog svetskog rata radio za britanski „sikret servis“, poznat kao MI-6, nego je 1917. godine neko vreme kao engleski špijun delovao u SSSR. Jedan od najuspešnijih autora špijunskih romana, Džon le Kare (John le Carre je zapravo pseudonim lorda Davida Johna Moora Cornwella, rodio se 1931), bio je profesionalni obaveštajac britanske tajne službe MI-6 pre nego što je uopšte počeo da se bavi literaturom, a baš obratno, veliki pisac Grejem Grin (1904–1991) postao je za vreme Drugog svetskog rata obaveštajac i radio u tajnoj službi pod rukovodstvom legendarnog Kima Filbija, za koga se posle ispostavilo da je bio jedan od najboljih i najproduktivnijih sovjetskih špijuna. Nije dokazano, ali je objavljivano u britanskoj štampi, da je Grin radio za sikret servis i posle Drugog svetskog rata. On to nije potvrdio, ali ni demantovao.

NIJANSE U PREVODU: Rekoh da je engleski „najprecizniji“. Možda i nisam u pravu, ali voleo bih da znam da li je tako. Verujem da su nijanse veoma važne, atmosfera koja zrači iz jednog napisa, znači i analize. Ako je teško prevesti poeziju, teško je i depešu ili izveštaj, a bojim se da analitičari i prevodioci u tajnim službama i ministarstvima nisu dovoljno „prefinjenog duha“ da tačno razumeju šta je onaj koga citiraju hteo da kaže. Već i sami jezici su isuviše složeni. Na primer, samo srpski jezik poseduje glagol nemati, samo nemački nema dve različite reči za sutra i za jutro. Da li će naš obaveštajac prisluškujući nekog važnog Nemca i čuvši da nešto treba da se dogodi Heute Morgen shvatiti da će to biti već danas ujutro, a da neće prevesti sa danas ili sutra?

Gotovo je neverovatno kakve greške prave velike obaveštajne službe, odnosno do koje mere su ponekad nesposobne da unapred saznaju šta će se dogoditi. Slavna CIA bila je iznenađena kada je SSSR 1949. prvi put uspešno testirao atomsku bombu, zaprepašćena kad su Kinezi 1950. umarširali u Koreju, nisu predvideli ni mađarsku revoluciju 1956, ni kubansku krizu 1962, ni pad iranskog šaha 1979, ni da će pasti berlinski zid 1989, ni da će Sadam Husein napasti Kuvajt 1990, a kamoli terorističke napade Al Kaide 11. septembra 2001, iako je služba, kao što u međuvremenu znamo, i te kako imala indicije. Ali su zato američke vojne službe neprekidno precenjivale sovjetske vojne snage.

Da li je fatalnim greškama analiza doprinelo i što su grešila prevodilačka odeljenja? O tome ne nalazimo mnogo podataka u američkim knjigama koje kritikuju svoju tajnu službu. Nešto o tome ipak govori Čarls Bolen u svojim memoarima Svedok istorije (Witness to history), koga ću nekoliko puta citirati u ovom tekstu. Ja bih se kladio da su izvori pogrešnih procena često površni prevodi ili umišljeni agenti, koji misle da dobro znaju jezik zemlje koju obrađuju, ali ne shvataju sve nijanse.

Znatne razlike postoje čak i na istom jeziku ako se govori i piše u dva različita društvena sistema. To je bilo veoma primetno u vreme postojanja dve nemačke države, zapadne Savezne Republike Nemačke i istočne Nemačke Demokratske Republike. Jednom prilikom me je rukovodstvo tadašnjeg Radija Jugoslavija zamolilo da nedelju dana slušam njihove vesti na nemačkom jeziku i napišem svoje mišljenje. U svom izveštaju rekoh da kad slušam radio već posle prve dve rečenice znam da li slušam istočnonemačku ili zapadnonemačku stanicu, čak i ako je reč o sportu ili o meteorološkom izveštaju, a da vesti na nemačkom jeziku naše stanice nažalost zvuče „veoma istočnonemački“. To je šefove zabrinulo, zamolili su da slušam još nedelju dana, a davali su mi i srpske originale da bih mogao da uporedim šta prevodioci rade. Na kraju sam konstatovao: „Prevodioci su dobri, ali vesti su već na srpskom napisane nekako ‘istočnonemački’“, a to je zapravo značilo prilično frazerski.

Da se vratim na pisce-obaveštajce. U drugim zemljama izvan Velike Britanije za autora beletristike bi svakako bila moralna propast ako bi se saznalo da su za nekog „špijunirali“, u Velikoj Britaniji to nimalo nije „šoking“. Nažalost, do sada nije objavljeno – verovatno nije skinuta zabrana za uvid u odgovarajuće arhive sa izveštaja koje su, na primer, Mom, Le Kare ili Grin pisali kao agenti. Svog stila svakako nisu mogli da se odreknu. Da li bismo se divili snazi njihovih izraza i u takvim obično suvoparnim dokumentima ili bismo se razočarali u njih? Pošto sam rekao da ne verujem da postoji isuviše velika razlika između diplomatskih i obaveštajnih analiza, žalim što kod nas još niko nije došao na ideju da sakupi depeše i analize koje su napisali naši književnici koji su takođe bili u diplomatskoj službi, Branislav Nušić, Jovan Dučić, Stanislav Vinaver, Miloš Crnjanski ili Ivo Andrić, i da ih objavi uz odgovarajuće komentare. Svi su oni bili diplomate i na različite načine obaveštavani o onome o čemu će obavestiti svoju vladu. Jedanput sam u Nemačkoj naišao na analizu situacije u Albaniji krajem dvadesetih godina i o kralju Zoguu koju je napisao Ivo Andrić. Bio sam isuviše disciplinovan – ili glup – pa nisam zadržao jednu kopiju za sebe, poslušno sam je predao svojoj centrali, ministarstvu inostranih poslova.

I JEZIKE TREBA ZNATI: Postoji jedna knjiga koju bi svako ko hoće da bude tumač na visokom međunarodnom nivou, trebalo da prouči. Naslov je Statista na diplomatskoj pozornici, autora Paula Šmita (Paul–Otto Schmidt, 1899–1970). Šmit je posle Prvog svetskog rata deset godina bio prevodilac za nemačko ministarstvo inostranih poslova i Društvo naroda, a zatim dvanaest godina šef Hitlerove prevodilačke službe i njegov lični prevodilac. U svom uvodu on kaže da „tumač na najvišem nivou“ treba da ispuni tri uslova: „Prvo, ne sme da se boji onih za koje radi. Drugo, treba da zna o čemu se radi. Treće, takođe treba da zna i jezike.“ Zatim naglašava da taj redosled nije slučajno izabrao. Objašnjava da će stručno delo iz hemije bolje prevoditi hemičar, makar i ne znao naročito dobro jezike, a ne lingvista, koji nema pojma o hemiji. Mogu da potvrdim da je u pravu. Predsednik istočnonemačkog Nacionalnog fronta – organizacije slične našem tadašnjem Socijalističkom savezu radnog naroda – bio je izvesni profesor Korens, hemičar (Erich Correns, 1896–1981). Prilikom posete zagrebačkom kombinatu OKI uopšte nisam uspeo da prevodim šta su on i direktor kazali jedan drugom, ali su oni prišli nekoj tabli, kredama pisali formule i perfektno se sporazumevali na „jeziku hemije“. Mene su u Beogradu jednom prilikom zamolili da sa nemačkog jezika na brzinu prevedem knjigu o podzemnim železnicama, koja je bila potrebna prilikom planiranja metroa, ponudili dvostruki honorar i dodali da nije važno da bude precizno, samo da bude razumljivo. Morao sam da odustanem. Rekoh, nađite nekog inženjera, eksperta, makar i ne znao dobro nemački, važno je da se snađe sa stručnom terminologijom.

Da se vratim na Paula Šmita. Da li je prevodilac odgovoran, da li treba da se oseća odgovornim za to što prevodi, ili je neutralan kao krojač koji je Hitleru sašio uniformu, ili kelner koji ga je posluživao? Šmit, koji se pojavljivao u esesovskoj uniformi sa Hitlerom, a sa Geringom u vazduhoplovnoj uniformi, kao da mora da nosi frak ili smoking, osuđen je posle rata na tri godine zatvora, na nirnberškom procesu saslušavan kao svedok, a od 1952. već je bio rektor Instituta za jezike i prevođenje u Minhenu u kome su se obrazovali i diplomate i prevodioci nove „demokratske“ Nemačke.

U Hitlerovoj Nemačkoj postojao je i Imperijalni savet za prevođenje čiji je predsednik bio Oto Monin. Taj Monin je posle rata postao šef „referata za jezike“ nemačkog ministarstva odbrane, čim je ono nanovo osnovano.

U nacističkoj Nemačkoj bilo je i pokušaja da prevodioci baš zahvaljujući svojim vezama pruže otpor režimu. U Minhenu je komandir prevodilačke čete VII vojnog okruga – i tako nešto je postojalo – kapetan Rupreht Gerngros, (Ruprecht Gerngross) pod šifrom „Akcija oslobođenja Bavarske“, pokušao da organizuje puč 1945. godine pred sam kraj rata. Uspelo mu je da sa svojim ljudima zauzme gradsku većnicu i redakcije dva važna dnevna lista, glavnog partijskog lista „Narodni posmatrač“ (Völkischer Beobachter) i „Minhenske najnovije vesti“ (Münchner Neueste Nachrichten). Gestapo je još imao dovoljno snage da im se osveti. Gerngros i 41 zaverenik, među njima nekoliko prevodilaca za razne jezike, streljani su dva dana pre nego što će Amerikanci osvojiti Minhen.

Neću ni da pokušam da pišem o temi prevođenja u koncentracionim logorima, samo da pomenem da su zatvorenici, koji su prevodili esesovcima, uživali određene, ponekad nemale privilegije.

ZAŠTO TREBA PREVODITI NA STRANI JEZIK: Rekosmo da pojedine struke imaju svoje posebne jezike kojima u potpunosti vladaju samo eksperti. Kao simultani prevodilac doživljavao sam to na nekim kongresima, na primer, pekarske industrije ili industrije gramofonskih ploča. Nama, prevodiocima, govorili su da termine koje ne poznajemo ne moramo da prevedemo, to su pojmovi koje svi prisutni dobro znaju bez obzira na svoj maternji jezik.

Kad je već reč o maternjem jeziku, prilikom prevođenja na najvišem državnom nivou postavlja se pitanje da li tumač treba da prevodi svog šefa delegacije na tuđi jezik ili partnera na svoj maternji. Često se zastupao stav da uvek treba prevoditi na svoj jezik, jer se on svakako uvek bolje zna, ali to znači da bi se trebalo uživeti u misli i stavove suprotne strane. Ja sam se, naprotiv, uvek zalagao da prevodim to što govori moja delegacija, naročito kad bi njen šef bio Tito, jer sam s njim mogao iskreno da se saživim, a tvrdio sam da na toj ravni prevodilac oba jezika mora da zna podjednako.

Isto mišljenje zastupa i već pomenuti Čarls Bolen, koji je pored ostalog bio i Ruzveltov prevodilac na sastancima na vrhu između američkog predsednika, Čerčila i Staljina u Teheranu i Jalti u toku Drugog svetskog rata i u Potsdamu posle njegovog svršetka, dakle, na najvažnijim, sudbonosnim razgovorima XX veka, a možda i svih vremena. Bolen je bio američki diplomata koji je ruski naučio kao odrastao čovek. Pre njega je za Ruzvelta ruski prevodio profesor tog jezika sa Harvard univerziteta Semjuel Kros (Samuel Cross), ali su se naljutili na njega, jer je privatno pričao naokolo šta je doživeo, šta je ko govorio kad je Molotov 1942. godine bio u Americi. Ruzvelt je posle naredio da njegov prevodilac može biti samo državni službenik, koji neće brbljati na sve strane.

Zašto američki prevodilac treba da tumači sa svog na tuđi jezik za svoju delegaciju, Bolen objašnjava ovako: „Razlog zašto je prihvaćen takav sistem bio je taj, što se smatralo da će lični prevodilac bolje shvatiti šta njegov čovek kaže nego što bi to mogao prevodilac onog koji sluša. Da je izjave prevodio tumač slušaoca, njega bi se moglo optužiti da izobličava izjave; nadalje, ma kako dobro neki prevodilac zna taj strani jezik, druga strana bi mogla da upotrebi kakav izraz u žargonu, koji bi teško mogao preneti na drugi jezik.“

Tumač svejedno pažljivo mora da prati i šta govori njegov kolega sa druge strane. Ja sam dolazio u nepriliku kada bih mislio da moram da ispravim što je prevodio predstavnik one druge delegacije, pa razmišljao da li da iz učtivosti prećutim, ili da upadnem u reč i ispravim grešku. Još prilikom mog prvog nastupa u ulozi prevodioca, Koča Popović, tada jugoslovenski ministar inostranih poslova, naučio me je da treba da se mešam i da ispravljam.

I Bolen je istog mišljenja i priča da su Amerikanci jednom prilikom u Jalti pitali da li će SSSR poštovati sporazum o stupanju u rat na Dalekom istoku: „…Staljin je razdražljivo odgovorio: ‘Sovjetski Savez uvek poštuje svoju reč.’ Zatim je spustio glas i dodao: ‘Osim u slučaju krajnje nužde.’ Ruski prevodilac Pavlov je ispustio poslednji deo rečenice, ali mu ja rekoh na engleskom: ‘Čini mi se da ste nešto propustili’, na što je on brzo promrmljao i onaj Staljinov dodatak.“

Da li postoji nešto zajedničko takozvanim moćnicima, državnicima, političarima koji su postali „eksperti za vlast“? Da li oni sebi stvaraju poseban jezik? Ja bih rekao da stvaraju. Bar delimično. Svakako više u diktaturama nego u demokratijama, ali pomalo svuda i pomalo ipak svi liče jedan na drugoga. Slični su osmesi, slično ponašanje, slično korišćenje plurala umesto singulara, a pogotovu ponašanje svite, činovnika protokola, sekretara, šefova kabineta, savetnika i sekretarica, koji gestom i rečima potvrđuju sve što govore državnici, njihovi šefovi. To deluje povratno na njih, to bi delovalo na svakoga.

KULTURA GOVORA: Ne mogu da govorim o celom svetu, ali usuđujem se da tvrdim da su govornička kultura i veština veoma opale u Nemačkoj i u Austriji. Imam utisak da su pre svega vodeći francuski državnici, od De Gola preko Miterana do Širaka, zaista voleli i ozbiljno umeli da koriste svoj jezik tako da ne bude samo egzaktan nego i lep. Kako je bivšem predsedniku Francuske Nikoli Sarkoziju, čijim roditeljima francuski nije bio maternji jezik, uspevalo da ide njihovim stopama, drugo je pitanje, fakat je, međutim, da su ga Francuzi izabrali za svog predsednika. Čuo sam i komentar da su ga građani Francuske voleli jer su ga dobro razumeli. Da li možda baš zbog toga što mu je rečnik siromašniji nego njegovih prethodnika, koji su u najmanju ruku, što se jezika tiče, nesumnjivo bili briljantniji?

Jezik politike, novca, računara i ostale tehnike danas je prevashodno engleski. Pardon, engleski ili američki? Ne usuđujem se da započnem diskusiju o tome da li se radi o jednom ili dva različita jezika. Bojim se da razlike postoje, ako ne u lingvistici, u političkoj praksi svakako. Političari, ako žele međusobno da se sporazumevaju, baš kao i prevodioci i tumači sa svih ostalih na sve ostale jezike u našem veku, pre svega treba da nauče američki. Kao nekada latinski. Kao posle toga francuski. Ali tada će tumači i prevođenje kao profesija postati suvišni. Stanovnike cele zemlje pozdraviće veliki brat iz Orvelove 1984. godine na jeziku „novogovor“.

ZVANIČNA POSETA: Vili Brant u Beogradu