Koga će zaboleti bolne reforme

U svom promotivnom ekspozeu pre dva meseca premijer Aleksandar Vučić je najavio da će u roku od 65 dana i noći biti donet prvi deo paketa reformskih zakona koji treba da postanu instrumenti „bolnih reformi“ koje se moraju sprovesti u Srbiji. Tada je doslovno poslanicima rekao: „Ješćete, spavati i umivati se u ovoj sali do 15. jula, a narod Srbije i ceo svet će znati da smo spremni da preduzmemo sve da bismo ispunili ono što obećavamo.“ Nedavno, u razgovoru sa stranim investitorima (26. juna), on je tome dodao da „reforme ekonomskog sistema neće kasniti ni dana, bez obzira na to kakav bude otpor preduzetim merama, jer Srbija zaslužuje da bude normalna i uspešna zemlja“. Pri tome je u više prilika poslednjih dana precizirao da će famozni paket reformi biti usvojen do kraja jula. Cilja se na donošenje novog zakona o radu, stečaju, privatizaciji, planiranju i izgradnji, i još nekih poreskih propisa.

ZAGREVANJE UMESTO SKOKA: Smisao ovih poslednjih izjava je da se otklone pretpostavke da će velike ovogodišnje poplave biti iskorišćene za odlaganje donošenja „bolnih zakona“. U stvari, premijer Vučić izgleda da pokušava da zaustavi sve raširenije priče da nema hrabrosti, snage, pa i doista iskrene namere da povuče realne poteze koji će zaboleti široke slojeve, u kojima je stekao veliku popularnost. Model politike u kome on stalno „preti“ da će promeniti Srbiju, a ništa realno ne preduzima, već je metaforički izražen u onoj figuri da Vučić podseća na skakača koji se stalno zagreva, poziva publiku na podršku, pljuje u šake, namešta opremu, stalno se zaukava na zaletnoj stazi – a nikako da skoči.

Jedan od indikatora Vladine neodlučnosti ili nespremnosti za suštinske reforme vidi se, pre svega, u tome što je u razdoblju između spomenutog odvažnog ekspozea i decidiranih poslednjih izjava, premijer Vučić na tradicionalnom poslovnom ručku u Američkoj privrednoj komori u Beogradu (20. juna), navodno samo za izvesno vreme, već odustao od jedne od ključnih „šokantnih mera“ – smanjenja plata u javnom sektoru za 10 odsto, ove i naredne dve godine. Naime, preciznije rečeno, on je rekao da „smanjenja plata u javnom sektoru od 10 odsto neće biti u junu i julu, iako bi to bila dobra mera za javne finansije, a da li će je biti to ćemo da vidimo.“ Inače, smisao ovog poteza, o kome stručnjaci imaju različita mišljenja, verovatno bi najviše bio u tome da se pokaže da sa Vučićevom vladom nema šale i da je ona spremna da se sukobi sa interesima blizu 800.000 uposlenika države, koji kod nas predstavljaju najmoćniji i najbolje sindikalno organizovan društveni sloj. Najmoćniji u tom smislu što su u njemu zaposleni vodeći ešaloni stranačkih aktivista, a i njihovi najverniji simpatizeri, deca i rođaci.

Takva mera bi dakako bila „bolna“ ne samo za zaposlene u javnom sektoru, nego i za oko pola miliona ljudi koje oni izdržavaju. Slično smanjenje penzija pogodilo bi, po proceni Miroslava Prokopijevića, ne samo 1,7 miliona penzionera, nego i još milion ljudi koje oni izdržavaju. Dakako da bi i likvidacija 161 preduzeća u restrukturiranju bila najbolnija za oko 100.000 ljudi koji u takvim preduzećima primaju platu iz državnog budžeta, kao i ljude koji uz tako zaposlene vuku određene benefite. Ako samo radi puke ilustracije „saberemo“ dosad spomenute kategorije, već dolazimo do okvirno preko 2,5 miliona ljudi koji bi direktno osetili efekat smanjenja plata i penzija, koje inače godišnje zahvataju blizu sedam milijardi evra godišnjeg BDP-a Srbije (između četvrtine i petine tog BDP-a).

foto: m. milenković

Naravno da bi smanjenje plata i penzija, uz druge mere državne štednje, pogodilo i oko 900.000 ljudi koji su zaposleni van javnog sektora, jer bi njihovi poslodavci verovatno imali manji promet i zaradu. A pogodilo bi „rezanje plata i penzija“ i oko 800.000 nezaposlenih, od kojih mnogi rade u sivoj ekonomiji i, takođe, u znatnoj meri zavise od potrošnje uposlenika kod države i penzionera. Svim tim kategorijama trebalo bi pridružiti i delimično ugrožene tekuće prihode seljaka, koji će takođe, delimično, osetiti ne samo negativne posledice proteklih poplava, nego i posledice smanjene kupovne moći i njihovih mušterija.

Ako efektima „mera štednje“ pridružimo i famozne promene Zakona o radu, sa smanjenjem raznovrsnih prava zaposlenih, što se čini da bi proradilo i postalo elastičnije tržište rada, onda se jednostavno mora konstatovati da se Vučićeva vlada mora suočiti sa uhodanim interesima gotovo cele populacije Srbije. I u tom smislu njegova neodlučnost bi se mogla razumeti. Problem je što svemu tome zasad nema vidljive alternative, jer preti kriza javnog duga, slom budžeta i bankrotstvo države. Dakle, nije reč sada samo o tome da „nećemo bogalj-ekonomiju“, kako se izrazio premijer Vučić, nego i o opstanku srpske ekonomije.

„SIVA ELITA„: Kad je reč o pripremi novog zakona o radu, valja primetiti da se Srbiji sada sveti dugo ignorisanje kretanja u „svetu rada“, gde na uposleničkoj strani stoluju i duže od dve decenije stari sindikalni lideri, a na drugoj je ambiciozna politička birokratija koja sada, kada se našla u škripcu, pokušava sa radikalnom sečom šume mnogih nominalnih prava neprimerenih tržišnoj ekonomiji. Na primer, sada se kao pozitivan navodi primer susedne Hrvatske gde je, navodno, neisplaćivanje nadnice zaposlenima duže od tri meseca – krivično delo. Kao da većina poslodavaca kod nas ne isplaćuje nadnice jednostavno zbog toga što neprofitno posluje, a banke neće više tim poslodavcima da odobravaju ni kredite za obrtna sredstva. Pri tome se ne iznosi da u normalnim zemljama firma koja ne može da isplaćuje nadnice ekspresno odlazi u stečaj, što je kod naših sindikalaca „najstrašnije rešenje“.

U tom kontekstu veliki značaj imaju i promene Zakona o stečaju i privatizaciji. Uprošćeno, čini se da je ideja novog ministra privrede Dušana Vujovića, da do kraja godine „razbistri“ situaciju na našem tržištu i definitivno upokoji one firme koje posle usvajanja novih propisa ne budu u narednih mesec i po dana prijavile da su posle 12 godina pronašle strateškog partnera. Ovakav potez neće „boleti“ samo zaposlene u takvim preduzećima, nego u velikoj meri i jednu „sivu elitu“ koja je rentirala značajne prihode na nevoljama i propasti „društvenih preduzeća“.

Vujović se, verovatno, pre svega zbog toga, već našao na neobičnom udaru javnosti, pa mu se prigovaraju naizgled sporedne stvari – da vraća u igru stare Dinkićeve kadrove, koji su navodno i upropastili našu privredu, da ne pronalazi dovoljno novih investitora ili da pronalazi one koji neće da preuzmu svu zatečenu radnu snagu (slučaj FAP-a iz Priboja) itd.

Od krupnijih stvari, glavne zamerke Vujoviću se upućuju što je u novom zakonu o privatizaciji predviđena mogućnost da Vlada u određenim slučajevima može prodavati preduzeća u društvenoj i državnoj svojini neposrednom pogodbom. Reč je doista o „klizavoj odredbi“, koja i teorijski nosi rizik krupne korupcije i nije u skladu sa savremenim shvatanjem konkurentske akvizicije. Oni koji smatraju da je potrebno imati i takvu opciju ističu da je situacija toliko teška da se Vladi moraju „odrešiti ruke“ za raznovrsne aranžmane u privatizaciji onih preduzeća koje decenijama niko neće da kupi, kao i da smo praktično uvek imali sistem „nagodbi“, koje su samo verifikovane naknadnim „tenderskim igrokazima“. Treći potajno iznose mišljenje da bez „nagodbi“ ne bi imali ni Fijat Srbiju, ni Er Srbiju, te da bismo još pre pet godina ostali bez projekta Južni tok, da se nismo nagodili oko prodaje Naftne industrije Srbije.

I ove primedbe prema „Vladinim nagodbama“ manje potiču od nekakve „demokratske javnosti“, a više od određenih lobija koji se plaše da će biti izostavljeni kod sklapanja prodajnih aranžmana po nekoj složenijoj proceduri i koje će svakako „zaboleti“ ukoliko budu mimoiđene njihove konsultantske ili posredničke usluge. Najveći problem kod sistema „nagodbe“ kod prodaje javnog vlasništva, kad je reč o Srbiji, ipak, ostaje u tome što su kod nas nagodbe po pravilu potpuno netransparentne i što je svaka rasprava o njihovoj sadržini obično satanizovana i proskribovana kao neka vrsta antidržavne delatnosti. Pri tome, mada je to trivijalno, ali se mora reći, naša javnost još ne razume „ekonomsku vrednost“ naših privrednih giganata, koja je po pravilu nikakva, bolje reći ona je u negativnoj zoni. Pa one silne instalacije i ogromne zgrade i hale u stvari ne vrede ništa – osim što koštaju sve više iz dana u dan.

foto: fonet

Ipak, valjalo bi još jednom razmisliti oko spomenute opcije Vladinih nagodbi i zadržati neku vrstu tenderskog sučeljavanja, najviše zbog spoljnopolitičke dimenzije prodaje nekih privrednih sistema. Jer, Srbija je još maglovita na polju osnovnih „geostrateških kurseva“, pa se u njoj i dalje može naći eks ministar spoljni koji može da izjavi, na primer, da smo prijatelji i sa Severnom i sa Južnom Korejom (!?) Konkretnije rečeno, kod nas još ima dovoljno ludaka koji bi u privatizaciju infrastrukturnih objekata sutra mogli da ugrade neke „zavetne ciljeve“, „ideološku inerciju“ ili „lična prijateljstva i lično datu reč“. Posle takvih poslova, to jest nagodbi, Srbija je uvek ostajala sve siromašnija.

Na kraju, treba primetiti da „reforme bez alternative“ zapravo nikad nisu „bolne“, nego je bolno, i sve bolnije, kada se one ne preduzimaju.