Čovek koga nije sramota

Ova priča neizbežno mora da krene od kraja, da ne kažemo od dostignutog dna (nadam se da dublje ne može). Njen junak, g. Vladimir (za prijatelje Beba) Popović, ukazao se u nedelju uveče kod Olje Bećković i ostavio utisak nedelje. Utisak je bio loš; toliko loš da je mene bilo stid umesto njega. A nije ga bilo stid, osim u nekoliko trenutaka koje je nekako prebrodio svojom čuvenom rečitošću; videlo se, naime, da mu je neprijatno – što je i trebalo da bude. Moram priznati (uzeću slobodu da pišem u prvom licu, ipak ga znam tolike godine) da to nije bio Beba kojeg znam; bio je to g. Popović kojeg do sada nisam poznavao. Mada je trebalo zabrinuti se onoga trenutka kada je bio najavljen kao jedini gost; znam (od njega) da, kako da kažem, ne mari baš za gđu Bećković; štaviše, da joj nije baš najskloniji. Sama okolnost da joj je došao u emisiju bila je već predmet loših slutnji, s obzirom na, je li, politički trenutak i odnose snaga.

foto: a. anđić

Trenutak je bio loš. Upravo usred skandala sa gđicom Vanjom Ćalović i njenim navodnim pornografskim snimcima, za čiju distribuciju je ona optužila upravo njega i za koje kaže da su lažni. Snimke gledao nisam – niti imam nameru – ali devojka valjda zna šta govori i zna da se to može lako dokazati. U nedelju uveče g. Popović tvrdio je dve stvari: da su snimci autentični (tj. da je gđica Ćalović na njima), jer da ih je dobio od „bivšeg dečka“; zatim, da ih je on delio i slao po društvenim mrežama. Koliko dan-dva ranije tvrdio je da ne potiču sa njegove i-mejl adrese i da je to nameštaljka zlih ljudi i da će tužiti gđicu Vanju Ćalović, pa je onda „Kurir“ objavio faksimil. Dobro, kaže g. Popović, jesam delio i slao, ali iz dva razloga: prvo, to je istina; drugo, ionako je snimak otišao na 700 adresa, pa šta onda.

E, sad: „bivši dečko“ teško da je pouzdan izvor informacija; svi znamo kakvi „bivši“ znaju da budu, muški ili ženski. Drugo, to što je sporni snimak otišao na 700 adresa nije razlog da se u distribuciju te svinjarije uključi i g. Popović, sve i da je uveren u autentičnost snimka. To jednostavno nije pristojno. Mora biti da tu ima još nešto. Ima i to je očigledno: gđica Ćalović je, kako izgleda, za g. Popovića i njegove medijske ekspoziture politički neprijatelj. U stvari crnogorske slabo se razumem, niti bih se u njihova selevačka posla mešao, ali mi se čini nekako neuverljivim da jedna mlada cura može da bude takva pretnja režimu g. Mila Đukanovića, pa da se tako teškom i podlom artiljerijom krene na nju. Čujem da je cura žestoka i hrabra; ali ipak… Mora biti da protiv nje ima i nekih argumenata, a ne samo tih snimaka, slika sa nudističke plaže (teško da su te slike argument protiv nje, štaviše) i vređanja ispod svakog nivoa koja smo danima imali prilike da vidimo u „Cinkarošu“ (srpski: „Informer“) i u e-novinama. Ako je već o političkom sporu reč, ima valjda i nekih političkih argumenata. Nismo ih još videli. Nešto tu nije u redu kad je jedini argument u raspravi pornografski snimak koji je sporan, ali se zato danima uz neprilično oduševljenje razvlači po medijima i internetu.

„SABLJA“ I POSLE NJE: Tu se vraćamo na lik i delo g. Popovića, koji iz ove priče – i još nekih skorijeg datuma – ne može da se izvadi tako lako. Pojavljuje se Beba Popović na srpskoj političkoj sceni posle Prevrata iz 2000. godine, da bi ubrzo – i zasluženo – postao na njoj važan igrač. Za njega se površno kaže da je marketingaš; on je, međutim, više od toga: on je spretan, otresit, hrabar i nadasve pronicljiv power broker, posrednik u igri moći, fixer i čovek koji će – za razliku od mnogih tadašnjih političara (osim donekle Čede Jovanovića) – imati snage i hrabrosti da stavi glavu tamo gde drugi ni mali prst ne bi stavili. Njegovi zvezdani trenuci bili su pred atentat na Đinđića, pa za vreme Sablje, a kulminirali su trodnevnim svedočenjem na suđenju zaverenicima i atentatorima, kao i nastupom u „Insajderu“. Sve to treba sada pročitati iznova (dostupno je), pre nego što se vratimo na ovaj neshvatljivi obrt u ponašanju g. Popovića. Ako to sve pročitamo, ovaj će nam obrt još teže pasti. Kako i zašto je moguće da čovek koji je strasno i lojalno zastupao ispravne stvari, koji se borio protiv zla, sada postupa ovako?

Beba Popović kojega znamo i pamtimo jeste bio svadljiv, brzoplet i „incidentan“ (kako je sam priznao); vukle su ga strast, brzina inteligencije, rečitost i moralna osećanja. Znao je da pretera, ali je znao i da to prizna; bio je – u krajnjoj liniji, ako se čovek malo potrudi oko toga – dostupan razlogu. Nas, „Vreme“, čak je jednom i tužio za klevetu, ali je posle shvatio da je to besmisleno i odustao posle jednog nezaboravnog ručka s nama. Njegova vernost i odanost Zoranu Đinđiću bile su neverovatne; valjda zbog te strasti s kojom u sve ulazi, a koja će se sada pokazati kao loš saveznik. Naime, jedna je stvar biti strasno veran ispravnoj stvari, a druga je kad je ta stvar, da kažemo, sumnjiva.

Napadan je bio bezbroj puta, ali na načine jevtine i nedostojne. Zameraju mu da je počeo kao „konobar“; pa šta onda? Niko od nas samoukih nije počeo iz nekog čaršijski „respektabilnog“ posla ili sa diplomom ili doktoratom Brzih univerziteta Srbije, pa nam ne smeta. Bebi Popoviću treba priznati da je bio: brze pameti, fenomenalnog pamćenja, sjajnog osećanja za trenutak, hrabrosti i ozbiljne sistematičnosti u svemu. On ne samo da se seća svakog detalja; ima ga i zapisanog u jednoj od mnogih beležnica koje drži pri ruci; znam, proveravao sam. I čovek od strasne vernosti. Beba kojeg pamtimo nikada nije naseo na jevtine hohštaplere poput Legije Ulemeka koga je svojim zdravim uličnim instinktom prepoznao odmah ko je. Beba je skresao u lice i Ulemeku, Aci Tomiću i još nekima ono što im ide, bez oklevanja, dok su se drugi skanjerali i plašili. Ako ima sistematičnog i temeljitog prikaza najnovije istorije Srbije – od 2000. do 2005 – on se može naći u njegovim iskazima na suđenju zaverenicima i atentatorima na Zorana Đinđića. Preštampavati danas Tijanićeve napade na Bebu Popovića, kao što su uradile podgoričke „Vijesti“, jednostavno je glupo: reč je o uvredama tipa „nauljena bubašvaba“ itd.; argumenata tu nema. Beba Popović pobesneo je novembra 2002. doznavši da Vlada pregovara sa onim ucenjivačem Predragom Popovićem iz nekog tadašnjeg tabloida, skinuo tablu sa svojim imenom s vrata kabineta i otišao kući. Jedva su ga umolili mesec-dva kasnije da se vrati. On je – a vi mislite šta hoćete – bio pokretačka snaga akcije „Svedok“, čovek koji je Čumeta sačuvao i u velikoj meri obrnuo u svedoka saradnika. On je sačuvao hladnokrvnost i odlučnost 12. marta 2003. kao što znamo. I tako dalje.

Dobro, pa šta sad bi? Je li to onaj isti čovek koga smo gledali u nedelju uveče?

GUBITAK MERILA: On je, ali nije isti.

G. Popović se, kaže, povukao iz političkog života 2010. godine, jer mu je bilo svega dosta (to razumemo), odselio se u Crnu Goru i, kaže, zasnovao porodicu. Izgleda da mu neki đavo nije dao mira; takav čovek. Taj neki đavo naterao ga je prošle godine da se prevari i osnuje taj neki Institut za javnu politiku, sa izvesnim saradnicima (mogao je i bolje da nađe), ali uz podršku Gospodara Crne Gore i Brda. Uskoro je osnovao i ogranak Instituta u Beogradu, ali je pohvatao još neke ogranke. Danas vidimo da je g. Popović svoju strast i vernost ponudio novom poslodavcu, ali sa istim žarom, što nije baš najbolji izbor. Braniti Mila Đukanovića u Beogradu od Srbijanaca nije ništa sramotno; tvrditi da je „atmosfera vrlo slična“ onoj pred atentat na Đinđića već je malo sumnjivo, jer „gasira“ ionako dosadno prenemaganje premijera Vučića da samo što ga nisu ubili i da ga svi mrze. Kaže g. Popović za „Danas“: „Prepoznaje se to po udruživanju u blok do juče zaraćenih medija, političara, pojedinaca (kojih?), delova diplomatske zajednice, takozvanih boraca za građanska prava i fašista“; bez konkretnih imena, molim, mada me zanima odakle tu i „fašisti“ i ko bi oni bili. Lepo: neprijatelji svih boja i svi složni da uklone Acu Vučića, što njemu leže ko budali šamar, čim mu je g. Popović to objasnio. Odmah mu je lakše: ima još neko – i to ne bilo ko – da potvrdi njegove crne slutnje.

U nedelju uveče g. Popović rekao je još i da on „radi sa vladama“, da je stalno na vezi sa Vučićem, dajući nam da naslutimo da ga on tu nešto i savetuje. To bi ukazivalo na zabrinjavajući savez tri egomanijaka, što je već dovoljno loše i bez sasluživanja Di-Džeja Vučićevića, Pere Lukovića i njegovih saradnika i Ištvana Kajića; ima ih još, ali neka. Iz svih tih ogranaka i saradničkih veza g. Popovića jasno vire njegov rukopis i njegove ideje; valjda ne umeju da smisle nešto svoje ili ima neki drugi razlog. U svakom slučaju napadi i olajavanja te gđice Ćalović bili su usklađeni; različiti stepeni sladostrašća u pornografiji stvar su temperamenta igrača.

Desilo se, međutim, da je Vlada Republike Srbije u ponedeljak saopštila da ona sa g. Popovićem ne radi, niti da je on bilo kakav savetnik kod njih. Prvo tumačenje koje pada na pamet bilo bi da je g. Popović u nedelju uveče ipak malo prekardašio sa tom Vanjom Ćalović, pa se pojavila potreba za kontrolom štete. Čoveku sa takvom biografijom ovo zaista nije trebalo; znajući njegovo iskustvo s medijima i marketingom, teško možemo da zamislimo kako je sebi dozvolio da se tako nespreman i zbunjen pojavi na „strašnom mestu“ kakvo je „Utisak nedelje“, znajući pritom šta on sam misli o gđi Bećković i sluteći šta ona misli o njemu. Rečitost i brzina tu ne pomažu – kao što smo videli.

Beba Popović uvek je bio nalik na prirodni element, poput vatre ili vode: plahovit, žestok, nepredvidiv; dobar sluga, ali loš gospodar. Vernost i strast u vernosti hvale vredne su vrline – dok su u službi ispravne stvari. G. Popović je, izgleda, izgubio merila za ispravnost svoje stvari, inače se ne bi bavio sa tolikom strašću privatnim životom te izvesne gđice Ćalović, sve i da mu je najveći politički neprijatelj; našao bi valjda neki politički argument u polemici, ne bi se oslanjao na sladostrasni pornografski pasjaluk svojih saveznika. Zato je mene bilo sramota u nedelju uveče – umesto njega da bude.