Slom na Drini

Zapadni front je postao središte rata, ali ubijanje je počelo na istoku, kad je austrougarska vojska Konrada fon Hecendorfa krenula u kaznenu kampanju protiv Srbije. Dvadeset devetog jula rano ujutru Beograđane je probudila topovska paljba iz pravca pogranične tvrđave Zemun na obali Dunava. Nekoliko sati kasnije austrijski monitori ravnog dna doplovili su Savom i Dunavom; počeli su da bombarduju srpsku prestonicu i pogodili nekoliko zgrada u blizini Saborne crkve. Ulice su brzo opustele. Začule su se snažne eksplozije kada su srpski vojnici aktivirali naboje i uništili most koji je spajao njihovu zemlju s Habzburškom carevinom. Na zadovoljstvo inženjeraca, delovi mosta i krš pali su na austrijsku topovnjaču i većina članova posade se podavila.

Mase budućih izbeglica zakrčile su tri beogradske železničke stanice žudeći da pobegnu ka istoku. Kad su poslednji vozovi krenuli u oblacima pare, šaroliko odevene porodice i njihove stvari zbijale su se čak i na krovovima vagona. Izbila je panika kad je prvi voz ušao u domet granata austrijskih rečnih ratnih brodova. „Zvuci artiljerijske paljbe mešali su se s užasnim kricima i plačem prestravljenih žena i dece“, napisao je Sveta Milutinović. „Srećom, niko nije pogođen jer je mašinovođa punom brzinom projurio kroz zonu dejstava i onda skrenuo ka Topčideru… [U međuvremenu u Beogradu] posle prvih salvi mnoge žene oblačile su sinove u marame i suknje, uverene da neprijatelj neće zlostavljati devojčice.“

Službenik srpskog Ministarstva inostranih poslova Živan Živanović napisao je: „Rat koji je Austrougarska objavila Srbiji jula 1914. naišao je naglo i neočekivano kao zemljotres, požar ili poplava. Zar nije Srbiji, posle balkanskih ratova, mir bio potrebniji nego ikada?“ Takve tvrdnje bile su neiskrene; Živanović je bio šurak Dragutina Dimitrijevića Apisa, organizatora atentata na Franca Ferdinanda. Srpski narod svakako nije zaslužio nesreću koja ga je zadesila posle austrougarske objave rata, ali oni bliski mahinacijama Crne ruke nisu mogli da izigravaju uvređene nedužne žrtve. No, naravno, upravo su to radili.

Srpske vođe znale su da se ne mogu nadati potpunoj vojničkoj pobedi nad Austrijom. Ali kad bi srpska vojska mogla da ostane u borbi dok njeni moćniji saveznici ne ostvare pobede na drugim bojištima, to bi nešto vredelo – zapravo, bilo bi vredno svega. Sveslovenska država Jugoslavija mogla bi se dići iz pepela Habzburške monarhije. U školama su deca učila geografiju nekadašnjih srpskih zemalja – Makedonije, Dalmacije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Banata i Bačke – kao svoju. Pogled preko Dunava, napisao je jedan Srbiji naklonjen engleski posetilac, „drag je svakom Srbinu koji čežnjivo gleda svoje nekadašnje carstvo i domove svojih sunarodnika razbacane po nežnim nijansama smeđih, plavih i žutih dolina.“ Za to će se Srbi rado boriti; stara narodna pesma govorila je: „Rado ide Srbin u vojnike.“

Na drugoj obali pak austrijski vladajući stalež upustio se u svoj odabrani rat nesvestan jaza između kočoperne slike koju je vojska imala o sebi i sklerotične stvarnosti. Aleksander fon Broš-Arenau, istaknuti general i dugogodišnji načelnik vojnog kabineta nadvojvode Franca Ferdinanda, oduševljeno je napisao 29. jula: „Austrija je, više nego Amerika, zemlja neograničenih mogućnosti. Odjednom je prešla iz poniženja, iscrpljenosti, lenjosti, lakomislenosti i kukavičluka u raspoloženje gvozdene volje, dinamizma i ozbiljnosti da svakoga obuzima ponos na svoju otadžbinu i njene vođe! Kako je odlučan bio ultimatum [Srbiji]; kako je zatim glatko… izvedena mobilizacija, a sada, kako bi se sprečilo svako neželjeno mešanje uprkos režanju ruskog medveda, dolazi objava rata – iznenađenje čak i za vojnike! Potezi su sledili jedan drugi tako da ni Bizmark i Moltke [stariji] zajedno ne bi mogli to izvesti samouverenije, energičnije i… veštije. Srbija je potpuno zatečena… a sada tetura zajedno s krajnje omamljenim velikim silama i već shvata da je svaki napor uzaludan.“ Primedbe ovog generala oslikavaju samozadovoljstvo s kojim su austrijski zapovednici, a pre svih sam Hecendorf, gledali na kontinentalnu katastrofu. Svojim raspoloženjem zarazili su i obične građane. Sigmund Frojd je napisao: „Možda prvi put u poslednjih trideset godina osećam se kao Austrijanac i voleo bih još jedan pokušaj s ovim carstvom za koje više gotovo nije bilo nade. Raspoloženje je svuda izvrsno. Smela inicijativa izazvala je oslobađajuće posledice.“

Austrija je bacila Evropu u veliki rat kako bi kaznila, zapravo kako bi uništila Srbiju. No Centralne sile sada su se suočile s mnogo snažnijim i opasnijim protivnicima. Tridesetog jula potpukovnik Karl fon Kagenek, nemački vojni izaslanik u Beču, preklinjao je Moltkeovog zamenika „da igra potpuno otvorenih karata kako se ne bi ponovila [neprijatna] iskustva iz svih pređašnjih koalicionih ratova“. No upravo obrnuto, niko nije preduzeo ništa da sadejstvo bude delotvornije. Zdrav razum trebalo je da navede Hecendorfa da samo malim snagama osujeti bilo kakvu srpsku inicijativu, a da glavninu austrijske vojske pošalje kao branu ruskoj pretnji, na sever, u poljsku Galiciju. Obračun sa Srbijom trebalo je izvesti tek kada i ako Rusija bude poražena.

Vilhelm Drugi je 31. jula napisao Beču: „U ovoj teškoj borbi najvažnije je da Austrija usmeri svoje glavne snage protiv Rusije i da ih ne deli izvodeći istovremeno ofanzivu na Srbiju. Ovo je važno i zbog toga što će veliki deo moje vojske biti vezan u Francuskoj. U ovoj divovskoj borbi u koju stupamo rame uz rame, Srbija igra drugorazrednu ulogu, koja iziskuje samo najneophodnije odbrambene mere.“ Ovo je bio razborit savet, ali Hecendorf se oglušio. Strasti i nejasno razmišljanje, u ovom kao i u mnogo čemu drugom, naveli su načelnika austrijskog generalštaba da podeli svoje snage. Poslao je devetnaest divizija protiv srpskih jedanaest, a ostalih trideset na pedeset ruskih divizija u Galiciji. Nemci i Austrijanci jednako su odgovorni za odsustvo strategijske koordinacije; obe zemlje činile su ono što su najboljim smatrali njihovi komandanti. Hecendorf je dvema armijama u Bosni, udaljenim međusobno preko sto kilometara, naložio da napadnu Srbiju i njenu manju saveznicu Crnu Goru sa zapada. Treća armija iz Mađarske bila je na raspolaganju samo tri sedmice avgusta – kao trupa za ograničenu pozorišnu sezonu – a onda je prebačena u Galiciju. Ta armija je trebalo da prodre ka jugu preko reke Save zapadno od Beograda.

Operacijama protiv Srbije komandovao je general Oskar Poćorek, guverner Bosne. Taj čovek je potpuno zabrljao obezbeđenje Franca Ferdinanda u Sarajevu, a mesec dana kasnije pozvan je da rukovodi ključnim vojnim operacijama. Poćorek je bio neženja, monaški odan svojoj profesiji iako nije u vezi s njom znao ništa ni savremeno ni važno; tokom svoje karijere nije ni video borbu. Austrijska vojska bila je loše obučena i opremljena, a njeni vojnici Sloveni veoma nezadovoljni. Zapovednici su zanemarivali dosadne pojedinosti kao što je artiljerijska balistika; Poćorek je lično odgovoran za to što Austrija nije kupila savremene brdske topove koji bi na srpskom terenu bili dragoceni. Koordinacija između pešadije i artiljerije nije ni postojala. Na konferenciji o strategiji 1906. Poćorek je presekao rasprave štabova o nevoljama sa snabdevanjem rekavši: „Ratovati znači gladovati! Ako počnem operaciju s dvesta hiljada ljudi, ja znam da ciljeve mogu ostvariti sa svega sto hiljada.“

Sve iluzije o Hecendorfu i njegovim potčinjenima kao o viteškim kavaljerima učtivim kao u bečkoj balskoj dvorani nestale su suočene s njihovim brutalnim načinom vođenja rata. Još pre invazije na Srbiju oni su otvorili drugi front protiv sopstvenih nacionalnih manjina osumnjičenih za nedovoljnu odanost; dvadeset šestog jula u Bosni i Hercegovini uvedena je vojna uprava. Stotine Srba su uhapšene, među njima i trojica poslanika austrijskog parlamenta. U Sloveniji je uveden preki sud, a vest o tome objavljivali su mesni činovnici vozeći se u konjskim kolima od mesta do mesta. Na svakoj raskrsnici mala povorka je zastajala, dobošar je udarao u doboš da privuče pažnju, a onda je činovnik u crnom kaputu i s cilindrom na glavi čitao objavu.

Prolaznici nisu obraćali naročitu pažnju na ovaj obred jer, prema rečima Slovenca Valentina Oblaka, „nisu shvatali pun značaj“ dekreta, koji je zaista bio drakonski. Opozicione novine su zatvorene; pedeset pogubljenja izvršeno je u Dubrovniku i drugde. U Austriji su neki Česi isprebijani – jedna žrtva takvog napada umrla je u Lincu – zato što su navodno vikali: „Živela Srbija!“ Ovakvi potezi podstakli su nekoliko hiljada od dva miliona Srba u carevini da pređu granicu i prijave se u srpsku vojsku.

Srbi nisu bili samo vatreni nacionalisti nego su i dobro poznavali vojnički zanat. U nedavnim balkanskim ratovima stekli su iskustvo kakvo je habzburškim armijama nedostajalo. Nisu se plašili žrtava; strani posetioci često su zapažali da je među srpskom pozorišnom publikom veoma omiljen Koriolan, najkrvavija Šekspirova drama. Srbi su rat protiv Austrije smatrali jedinstvenom prilikom za ujedinjenje slovenskih naroda. Iako je Srbija imala manje od četiri miliona stanovnika, mobilisala je zapanjujućih pola miliona vojnika, od čega su četiri petine raspoređene duž zapadne granice, a oko četrdeset pet hiljada vojnika srpske saveznice Crne Gore zauzelo je položaje dalje na jugu.

Srbi će se boriti u svojim brdima, uz pomoć mesnih neredovnih jedinica, komita, kako su ih nazivali. Tajmsov vojni dopisnik napisao je da srpsku vojsku „ne treba potcenjivati“ i da ona može zadati Austrijancima „velike nevolje“, što se pokazalo proročanskim. Među srpskim vojnicima vladalo je besklasno drugarstvo; vojnik je mogao da salutira oficiru, a zatim da se s njim rukuje ako su se poznavali kod kuće, što je u vojskama drugih zaraćenih zemalja bilo nezamislivo. „Mi smo svi seljaci u Srbiji – i time se ponosimo“, rekao je jedan srpski pukovnik američkom ratnom dopisniku. No nedostajalo im je oružja – trećina vojnika mobilisanih 1914. nije imala pušku, a domaća proizvodnja municije bila je spora. Krajem jula potrebe zemlje bile su toliko očajničke da je policija pretresala kuće tražeći puške. Uniforme su bile otrcani ostaci iz balkanskih ratova; mnogi regruti su dobili samo bluze i šajkače, a neki čak ni to. Načelnik Vrhovne komande rekao je Ministarstvu vojske da novim regrutima treba reći da od kuće ponesu svoju odeću i obuću, pošto „uniformi nema, bar za početak“. No Srbi su voleli da ratuju i u tome su bili dobri. U početku su gledali na rat kao na romantičnu pustolovinu; dok su pukovi napredovali ka frontu, pred svakim su išli Cigani svirajući gajde ili gusle, pevajući ljubavne pesme, epske pesme, ode pobedi.

Živan Živanović, Apisov šurak, opisao je ovaj grozničavi optimizam: „Meštani Živkovaca kažu: ‘Potukli smo Turke, oterali smo Bugare, sada je [austrijski] red; ako Bog da, pokazaćemo im ko su bolji ljudi.’“ Geolog Tadija Pejović divio se duhu vojnika koje je gledao kako marširaju ka frontu iz pozadinske baze kod Kragujevca naoružani samo ašovima i pijucima. Vedro su se šalili: „Ovim ćemo da sahranjujemo mrtve Švabe“, što je bio srpski opšti izraz za podanike Franca Jozefa i Vilhelma Drugog. Osim toga, Austrija je imala samo topove kalibra 100 mm i nimalo teške artiljerije, Srbi su imali savremene haubice kalibra 150 mm i uskoro su pokazali da umeju vešto njima da barataju.

Načelnik Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik bio je sposoban vojnik, ali star šezdeset sedam godina. Srbe nije mnogo brinula njegova povezanost s Crnom rukom. Julska kriza zatekla je starog ratnika u austrijskoj banji Glajhenberg; svoje ratne planove vojvoda Putnik ostavio je u Beogradu, u sefu čiji je ključ samo on imao. Njegovi podređeni morali su eksplozivom da otvore sef kako bi uzeli dokumenta. Austrijanci su, u poslednjem učtivom gestu, dozvolili vojvodi da se vrati kući preko njihove teritorije. Posle kratkog bolovanja zbog upale pluća, Putnik se 5. avgusta vratio na dužnost i rukovodio operacijama.

Srpska vlada je znala daje Beograd, smešten na dunavskoj rečnoj granici s Mađarskom, veoma ugrožen, pa je odmah evakuisala u Niš arhivu i osoblje, kao i najvažnije strane poslanike kakav je bio ruski poslanik Štrandman. Usred zbrke zbog mobilizacije vozovi su mileli i trebalo im je dvostruko više vremena da obave putovanje. Pošto su se smestili u nove odaje, srpski ministri su opsedali rusko poslanstvo sa zahtevima za oružjem i opremom – odmah su zatražili dvesta hiljada uniformi i četiri bežična predajnika.

No prvobitna nehajnost je opstajala, a opisao ju je činovnik Ministarstva finansija Milan Stojadinović: „Još nismo bili svesni u šta se mi i naša zemlja upuštamo… Bili smo ubeđeni da će Srbija pobediti. Nisam shvatao tada, a ne shvatam ni sada otkuda toliki optimizam. Otkuda ta bezumna vera u pobedu? Nas četiri miliona, a njih četrdeset pet [miliona]. Pa ipak, ta vera u sigurnu pobedu podstakla nas je da krenemo u rat zadovoljni, vedri, veseli, pevajući. U mom ministarstvu tokom dva dana priprema za selidbu [u Niš], jedna grupa pevala je istu pesmu, sjajnih očiju i punih srca, a druga se odmarala u susednoj sobi:

O, Bugari, izdajice,

Dođite do Bregalnice [bitka iz Drugog balkanskog rata].

Austrijo, neka, neka!

Tebe grozna sudba čeka!

Ali kad su Austrijanci počeli da bombarduju Beograd s topovnjača i obalskih baterija na mađarskoj obali, Beograđani su teško stradali. Policajci su hitali od ulice do ulice preko krša i razbijenog stakla, kroz prašinu, pored okrvavljenih ljudi, uz grmljavinu eksplozija, i upozoravali građane da se sakriju ili da beže. Mnogi Beograđani poneli su stvari koliko su mogli i krenuli pešice u relativnu bezbednost sela, ili su plaćali pravo bogatstvo za kola ili kočije da ih tamo odvezu. Kad je Živan Živanović prvi put video Beograd pod bombardovanjem, „shvatio sam koliko stari deo grada zaslužuje svoje tursko ime ‘kuća rata. Granate su doletale sa svih strana i eksplodirale po gradu.“

Doktor Slavka Mihajlović, lekarka koja je služila u vojnim bolnicama tokom prethodnih ratova svoje zemlje, divila se sposobnosti onih koji su ostali u prestonici da se prilagode novim okolnostima. „Čim bombardovanje zastane, kafane se otvaraju i ljudi hrle u njih. Uz čašu vina ili rakije prikupljaju najnovije vesti pre nego što pohitaju kući u iščekivanju novog talasa granata. Neprijatelj gađa sve delove grada želeći da izazove što masovniji strah… ima dosta nevolja s hranom. Tokom svakog zatišja viđamo žene, decu i starce kako jurcaju tamo-amo s korpama pokušavajući da što pre nađu ono što im treba.“

Jovan Žujović iz Ministarstva inostranih poslova proveo je 6. avgust pomažući osoblju beogradskog Geološkog instituta da spakuje svoju dragocenu zbirku meteorita. No kad su sve spakovali, nisu imali čime da odvezu sanduke pre nego što Austrijanci nastave s paljbom. Sutradan je Žujović naporno radio zajedno s mnogim građanima pokušavajući da spase biblioteku Francuskog društva koju su granate zapalile. Biblioteka je izgorela do temelja, a iste noći i veći deo Univerziteta. Postalo je očigledno, zapisao je ogorčeno Žujović u dnevnik, da Austrijanci namerno gađaju ustanove kulture. Meteorite je preneo u svoju kuću.

U međuvremenu su, obavijene oblacima prašine, dve austrijske armije gazile kroz Bosnu prema srpskoj i crnogorskoj granici na Drini. Pešadinci su se grbili noseći rančeve teške trideset kilograma i obilno se znojili na letnjoj vrućini. Dobili su dodatno sledovanje konzerviranog mesa i mnogi su ga bacili da ga ne bi vukli, ali kasnije su zažalili zbog toga jer su poljske kuhinje i zaprege sa zalihama hrane mnogo kasnile za vojnicima. „U ponedeljak su promarširali kroz Jablanicu prema Rami“, napisao je Matija Malešič iz Puka grofa fon Lasija. „Žega je bila nepodnošljiva. Žeđ, žeđ, žeđ, naša oprema teška kao olovo, užasna vrućina, ali moramo dalje, moramo dalje. Toliko je teško da se čovek nagonski pita zbog čega je došao na ovaj svet. Samo da bi patio?“

Austrijski vozači su lakomislenom brzinom terali retka i dragocena motorna vozila po neravnim nepopločanim balkanskim stazama. Vozač dobrovoljac Aleks Palavičini očajno je napisao 6. avgusta: „Ako ovako nastavimo, vozila će nam uskoro propasti. Ljudi izgleda misle da je automobil neuništiv.“ Nepregledne povorke ljudi, kola i artiljerijskih baterija zakrčile su svaku bosansku stazu prema frontu, pa se prethodnicama teško dostavljala hrana. „Čini se da se ovaj zastoj nikada neće raščistiti“, napisao je Palavičini posle čitavog dana provedenog u saobraćajnoj gužvi. „Trebalo mi je devet sati da pređem četrdeset kilometara.“ Neki vojnici su rekli kaplaru Egonu Kišu da su našli telo jednog druga kome su Srbi odsekli glavu i ruke i odrali kožu s nogu. Kiš je s razboritom opreznošću napisao: „Ako je ova priča istinita – a ja sumnjam u to – Srbi su verovatno iskasapili ovog jadnika ne iz zadovoljstva ili krvoločnosti, nego da bi nas uplašili pre nego što se suočimo s njima u borbi.“

Kad su se približili Drini, vojnike su zbunjivale, kako se Kiš izrazio, „velike muve zunzare“. Onda su ti naivci shvatili da su prvi put čuli zujanje metaka. Desetog avgusta su Poćorekove jedinice počele operacije forsiranja reke na tri tačke, udaljene između osamdeset i sto šezdeset kilometara jugoistočno od Beograda. Jedna jedinica kod Batara je prešla novopostavljeni pontonski most između Bosne i Srbije, a na čelu je stupao orkestar svirajući marševe. Srpska granata je pala usred orkestra i pobila nekoliko muzičara, a ostale pobacala u vodu. Muzika je prestala.

Glavnina austrougarskih snaga okupila se po mraku na zapadnoj obali Drine i pripremala se za jutarnji prelazak pod zaštitom artiljerijske vatre. Odjednom su njihovi sopstveni topovi skratili domet i granate su padale u vodu ili među pešadince. Jedno zrno, video je kaplar Kiš, eksplodiralo je iznad stabla pod kojim su se komandant divizije i njegov štab okupili obučeni u elegantne uniforme. „Gospode Bože!“, uzviknuo je uzdrmani general. „Mogli su da nas udese. Bolje da se vratimo.“ No u zoru su se srpski branioci povukli s druge obale i prepustili prelaz preko Drine napadačima.

Poćoreka kao da ni najmanje nisu brinule ove gotovo komične neprijatnosti. Vrlo samozadovoljno je 12. avgusta u dnevnik zapisao: „Danas je moj rat počeo.“ Austrijanci su se tek 15. avgusta čvrsto smestili na istočnu obalu i puževskom brzinom krenuli napred. Aleks Palavičini je napisao: „Čitav horizont je išaran stubovima dima koji označavaju naše napredovanje. Stalno se pojavljuju nove vatre; brojni stogovi sena kao da su namerno postavljeni samo zbog toga. Čujemo paljbu neprijateljske artiljerije. Čitav prizor liči na vrhunsku vojnu vežbu.“ Nasuprot tome, priča kaplara Kiša je pripovest o mukama: neprestani marševi isprekidani kratkotrajnim snom na otvorenom polju, odeća i oprema mokre od prelaska Drine. „Iako je neprijatelj pred nama, suočavamo se s drugim, strašnijim protivnicima – rančevima na leđima, premorom, trnjem koje nam cepa uniforme i kožu, koprivama, glađu, noćnim mrazem posle popodnevne žege. Tako napredujemo ka Lešnici. Povremeno prolazimo pored brvnara ili opljačkanih sela. Pilići su jedini znak života.“

Invazija na Srbiju izazvala je sveopšti otpor naoružanih civila. Francuzi su sprovodili sličnu taktiku u ratu protiv Pruske 1870/71, a biće u širokoj upotrebi i tokom Drugog svetskog rata, ali 1914. samo na srpskom frontu ona je bila uobičajena, a Austrijanci su zbog toga besneli. Aleks Palavičini je zapisao kako su ga ranili gerilci iz zaklona prostranih polja kukuruza nekoliko kilometara iza linije fronta. Kad je jedna austrijska jedinica krenula kroz šumu, pred njom se iznenada pojavio komita i iz neposredne blizine ustrelio poručnika Huga Šulca, koji se srušio mrtav. Austrijanci su onda izrešetali Srbina, ali su, gledajući u njegov leš, videli da su mu oči još otvorene, a lice razvučeno u osmeh, „verovatno iz zadovoljstva što je svoj život zamenio za život neprijateljskog oficira“. Većina komita dejstvovala je lukavije; čekali su da neprijatelj prođe, a onda mu pucali u leđa izazivajući metež i nasumične rafale.

„[Naši ljudi] razbežali su se kao preplašena živina“, napisao je Egon Kiš, „pucajući na sve strane iako nisu ni videli neprijatelja, i bez ikakvog naređenja. Tako su ranili priličan broj svojih drugova… Malobrojni su pucali, ali su naneli dosta štete. Kaplar do mene neprestano je duvao u pištaljku pokušavajući da zaustavi paljbu. Odjednom sam čuo zvuk tela kako pada i video ga na tlu, a iz čela mu je liptala krv. Trenutak kasnije umirio se. Tek posle deset minuta pištanja i vike paljba je obustavljena i nastavili smo dalje. Usput smo nailazili na stravične prizore; poneki mrtav Srbin i mnoštvo ranjenih vojnika iz našeg puka. Ovo je bio naš prvi okršaj.“

Austrijanci su bili rešeni da ratuju prema sopstvenim pravilima. Smatrali su gerilska dejstva uvredljivima, a još više su se plašili da će srpski uspesi nadahnuti njima naklonjene slovenske manjine unutar Carevine. U anektiranoj Bosni sprovodili su politiku preventivne represije: grupe srpskih podanika Franca Jozefa ukrcavane su u vozove kao taoci i pretilo im se pogubljenjem na licu mesta u slučaju sabotaža i komitskih napada. Komandant jednog austrijskog korpusa u Srbiji rekao je svojim oficirima da se postaraju da njihovi vojnici shvate „našu moralnu i brojčanu nadmoć do tačke fanatizma“. Načelnik austrijske vojne obaveštajne službe pukovnik Oskar fon Hranilović upozorio je vojsku da će najverovatnije naići na gerilce. Dogovoreno je da se na tu vrstu otpora odgovori nemilosrdnom primenom vojnih pravila o samoodbrani.

Zbog toga su hiljade srpskih civila, uglavnom nedužnih, postreljane ili povešane. Šesnaestog avgusta, na primer, petorica slovenačkih ili hrvatskih seljaka dovučena su pred komandanta Jedanaestog pešadijskog puka pod optužbom da su gerilci. Ađutant puka je oštro upitao: „Ko ih je video da pucaju?“ Nekoliko glasova smesta je odgovorilo: „Kapetan i deset vojnika.“ Bespomoćni seljaci odvedeni su na obalu, naređeno im je da kleknu i onda su streljani. Zapisi Aleksa Palavičinija o drugim ovakvim događajima bogato su opisani, ali bilo bi nepromišljeno prihvatiti njegove optužbe protiv srpskih žrtava. Opisao je kako je na njegovu jedinicu 17. avgusta otvorena vatra iz kukuruznog polja iza fronta. Austrijske patrole otišle su da istraže i vratile se sa šezdeset tri zarobljenika; vojnici su tvrdili da su i žene i deca uhvaćeni kako pucaju iz pušaka, kao i da su kod sveštenika našli ručne bombe.

„Sat kasnije“, napisao je Palavičini, „videla se samo masovna grobnica. Kako [naše] vojnike ne bi uznemirila paljba, ovi ljudi izbodeni su bajonetima. Svešteniku je navodno iščupana brada – toliko su naši ljudi bili gnevni zbog zverstava [nad nama]. Po podne sam se odvezao u Loznicu, gde se četrnaest [Srba] njihalo na vešalima. Obešeni su po naređenju potpukovnika Kokotovića. Na naše vojnike i dalje se pucalo s krovova. Mržnja prema nama je bezgranična i svako nam je neprijatelj. Stanovništvo je toliko podmuklo da stalno iščekujem da će na mene pucati neko dete ili starica, iako se pred nama ponašaju ponizno… Ne borimo se protiv vojske od trista hiljada ljudi, nego protiv čitavog naroda. Ovaj rat pokreće verski žar. Sveštenici su najgori agitatori, a manastiri su glavna središta agitacije.“

Zapanjuje činjenica da su mnoga pogubljenja civila na Istočnom frontu, a naročito ona koja je austrougarska vojska izvodila po Srbiji, fotografisana, i da su te fotografije kasnije objavljivane. Razlog je što je Beč, bez ikakve nelagode, ta kaznena pogubljenja naoružanih civila i špijuna smatrao važnom stranom svoje politike, a Hecendorf je želeo da za njih sazna što više ljudi. Dželati su fotografisali žrtve kao lovci trofeje. Jedan austrijski oficir zabeležio je u Srbiji 24. avgusta:

„Naišao sam na povorku od tridesetak [navodno naoružanih civila] okupljenih za pogubljenje. Pratila ih je masa ljudi, među njima knez Odeskalki i poručnik Vajs, koji nisu mogli da se uzdrže, nego su šamarali te jadnike onako vezane. Gubilište je bilo na ivici šume iza manastira. [Osuđeni Srbi] morali su sami da iskopaju sebi grobove. Onda su seli na ivicu jame, a trojica pešadinaca izboli su ih bajonetima, petoricu po petoricu. Ogavan prizor. Odeskalki se ponašao kao divlja zver i želeo je da učestvuje. Bilo je strašno gledati kako zemlja pada na žrtve, neki su još bili živi, pokušavali su da se izvuku iz rake, a neki su i ustali. Nisam mogao to više da gledam pa sam otišao.“

General Kazimir Litgendorf, komandant jedne austrijske divizije u Srbiji, naredio je 17. avgusta da se strelja sto dvadeset Šapčana, navodno zbog uličnih borbi. Srpska vojska se zapravo povukla iz Šapca bez ikakvog otpora, ostavivši u gradu samo žene, decu i starce. Iste večeri, 17. avgusta, general je dobio prijavu protiv trojice svojih vojnika – redova Jozefa Elberta i bolničara Franca Buzeka i Jozefa Douhlika – koji su se opili opljačkanom rakijom i besomučno pucali iz pušaka.

Litgendorf je smesta naredio da se sva trojica pogube za primer ostalima. Ne želeći da troši metke, odredio je da ih javno izbodu bajonetima. Sledeće noći, dok su trojica jadnika zapomagala tvrdeći da su nedužni, odvedeni su pred šabačku crkvu, ispred koje se okupila masa ljudi i sveštenik im je oprostio grehe. Usledilo je čekanje jer je vod određen da ih izbode odbio da to učini, pa je pozvan drugi. Crna lakrdija se nastavila kad je komandant austrijskog Četvrtog korpusa general Karl Tersćanski naišao i potrčao napred mašući kapom i vičući dželatima: „Stanite, stanite!“ Zakasnio je; sva tri vojnika bila su mrtva. Godine 1920. Litgendorfa je zbog njihovog ubistva osudio austrijski sud, ali nikada nije optužen zbog ubistva šabačkih civila. Procenjuje se da su Austrijanci u prve dve sedmice avgustovske kampanje ubili oko tri i po hiljade civila. Hecendrof se nije kajao zbog toga, tvrdio je da su „stanovništvo, pa i žene, učestvovali u borbama i činili zverstva nad austrijskim vojnicima… Nikoga ko poznaje nivo kulture i mentalitet balkanskih naroda ovo neće iznenaditi.“ Smatra se da su Mađari, tradicionalni neprijatelji Srba, bili odgovorni za najgore zločine protiv civila.

Za to vreme na prednjim linijama austrijske vojnike je grizlo sve jače ubeđenje da neprijatelj zna svoj posao mnogo bolje nego austrijski zapovednici. Srpski artiljerci unapred su izviđali teren i beležili ciljeve. Njihova taktika je bila domišljata i vešta; osamnaestog avgusta Srbi su se hitro povukli pred jednim napadom, a onda se okrenuli i ispalili silne plotune s unapred pripremljenih položaja. Austrijska potera se slomila kad su se vojnici bacili iza svih raspoloživih zaklona. Srbi su počeli da ih zasipaju ručnim bombama, što je prestravilo austrijske vojnike, koji nikada do tada nisu videli takvo oružje. Jedan Srbin je povikao na nemačkom: „Oficiri, napred!“ Kapetan po imenu Vagner nagonski je poslušao i smesta je ustreljen. Austrijski komandanti tvrdoglavo su odbijali da se nauče opreznosti. Kad je štab jedne jedinice obavešten da su se na putu do vrha obližnjeg brda isprečila srpska poljska utvrđenja i betonski bunkeri, oficiri su to upozorenje odbacili jer im je „takav način borbe delovao nemoguće“. Vojnici su zbog toga platili visoku cenu.

(…)