Najpre, neki osnovni faktografski podaci o Rajku Miloševiću Geri, sada poznatijem kao R. M. Guéra. Rođen je 1959. godine u Beogradu. Živi u Španiji, u Barseloni od 1991. Prvi strip objavio je 1982. u „YU stripu“ – „Elemera Džounsa“. Tim stripom, po scenariju Dragana Savića, započeta je serija vesterna iznenađujuće snage i crtačke zrelosti, prepuna referenci na stripove i filmove ovog žanra. U tom epskom nizu sledi Čak Lorimer (1983) i Teksaški jahači (1985) kao kruna majstorstva četkice. Teksaški jahači je delo koje je postalo klasik – kralj žanra vesterna na ovim prostorima.
Gera poseduje, od početka svoje karijere, jednu čudesnu osobinu, da spaja nekoliko čarobnih svari: vladanje prostorom i mizanscenom, ugrađivanje pokreta u prostor, a sve to inkarnira potezom četkice ili pera tako da smešta čitaoca negde između poteza i hartije. Mi ostajemo u magnovenju njegovog majstorskog poteza. Ilustratorski Gerin rad eksplicira njegovu ljubav prema bluzu i jednaku kompetentnost za grotesknu i komičnu stilizaciju. Tu Gera priređuje bravado neobaveznog hedonizma koji stvara verne poklonike njegovog ilustratorskog rada koji ga slede do današnjih dana. Takođe, posvećeni je bluz muzičar, svirao je gitaru u Strip Bluz Bandu (u Beogradu) i u Custom Blend (u Španiji).
Preselivši se u Španiju, Gera radi niz kratkih stripova po scenarijima Oscaraibara (svoje ime i prezime filmski režiser Oscar Aibar piše zajedno kad je u ulozi scenariste), u Beogradu objavljene u albumu Ubice kao ti i ja (2009, System Comics). Jedno vreme se bavi komercijalnim poslovima, dizajnom, omotima, storyboardovima za animaciju. 2002. godine preuzima od s moje strane obožavanog Antonija Parrasa (1929–2010) seriju Zec s Marsa kod francuskog izdavača „Glenat“, po scenariju Patricka Cothiasa (Gera je uradio 8. i 9. album, čime se serija završava). Godine 2004. Glenat mu objavljuje sjajnu piratsku pikanteriju Howard Blake.
I onda dolazi veliki, pa još veći prasak, Scalped, pa Django Unchained. Za Vertigo sa scenaristom Jasonom Aaronom kreće da radi originalnu seriju Scalped. Šezdeset svezaka ovog „crossovera“ između vesterna i noara, Sopranovi u indijanskom rezervatu, kako su ga promovisali, učinili su Geru svetski poznatim, a serijal instant strip-klasikom. Rad na njemu trajao je gotovo sedam godina. „Beznađe, siromaštvo, alkoholizam, ugađanje najnižim porivima potrošačke kulture, pokušaj očuvanja ličnog i nacionalnog dostojanstva valjanjem po plićaku indijanskog misticizma i političkog aktivizma“, kako ga je opisao Uroš Smiljanić, priča bez sentimentalnosti koja „svoje likove toliko poštuje da nad njima ne morališe“.
Godine 2009. Gera dobija ponudu da uradi strip po isečku iz scenarija filma Glorious Bastards (Prokletnici) pošto je Tarantino zapazio njegov rad. Gera je pre toga već saznao da Samuel L. Jackson voli Scalped, što je izjavio u nekom TV šouu. Strip je objavljen u magazinu „Playboy“ i potom u „DVD Special Edition“. Đangova osveta ponuđena je Geri opet po Tarantinovoj želji. Ovde su intervencije na scenariju bile mnogo zahtevnije, od planiranih sto dvadeset stranica strip je narastao na dvestotinak, što je odložilo neke Gerine evropske projekte. Završen je u avgustu 2013. Prvi tiraž je prodat i doštampano drugo izdanje. Kao grafički roman u tvrdom povezu pojavio se u novembru 2013. Radio je naslovne za Marvel. Thor: God Of Thunder naslovna je za strip koji je nacrtao Esad Ribić. Gera je nedavno završio Sudiju Dredda za „2000AD“ po scenariju Roba Williamsa. Sada za Delcourt, unutar edicije „Jour J“ (Dan D), crta Najezdu sa stepe o mongolskim osvajanjima Evrope. Verovatno za „Urban Comics“, koji izdaju Scalped u Francuskoj, Gera priprema serijal o Smokey Joeu, bluz gitaristi dvadesetih godina. Takođe razmišlja o nastavku serijala Howard Blake, dok za američko tržište priprema s Jasonom Aaronom grafičku novelu za koju kaže da će biti prilično neočekivanog žanra, a u izgledu je i izdavanje monografije njegovih vestern ilustracija, što bi bila prava gozba.
„VREME„: Tvoje prve, izvorne ljubavi su vestern i bluz. Od tada je proteklo tridesetak godina tvoje profesionalne karijere. Ogledao si se u mnogim žanrovima. Kažeš, međutim, da vestern i bluz mogu biti i univerzalni okvir. Da li za tebe i danas jesu?
RAJKO MILOŠEVIĆ GERA: Da, ali nemaju više istu važnost jer su u krvotoku, aplicirali su se. Deo mene i mog izražavanja, možda čak i govora. Više i ne mislim da sam ja njih odabrao, već oni mene. Ako odaberete realizam, pogotovu u mlađim godinama, onda s vremenom poetika postaje sve važnija, jer je po meni, jedini način da se, dok kreiraš, obuhvati život u njegovoj potpunosti. Nikako da se idealizuje, to ne, to odlazi u religiju. Dakle, ne kao fetiš ideal, već kao odabir sredstava kojima ćeš život razumeti.
U filmu Divlja horda postoji tuga. Isto kao što u Brezi Ante Babaje postoji stravičan utisak divljeg realizma, a pamtiš taj film kao nešto izuzetno poetično. Frapantno da su zadnjih četrdeset pet sekundi tog filma dovoljni da preobrate sve u poeziju, još stvarniju nego stvarnost. Kao dobar crtež. Ta poetičnost je još dublja brazda realizma. Željko Pahek je imao toga u njegovim realističnim stripovima.
U bazi džeza je bluz, u bazi roka je bluz. U bazi emocionalnog života je bluz. Sevdah. Recimo i u muzici The Clash postoji dimenzija bluza. Ta jaka potreba da se definiše bol raskoraka sa okolinom, nerazumevanje, pa i ta energija, bes. Baza toga je bluz. Ali ne u striktno muzičkom smislu. Već kada se ode dublje. Svako slomljeno staklo je bluz. U bazi povučene linije je bluz.
Ja i ne volim onaj klasični „japi“ bluz, sa sporim, tipično za belce – prejako udaranim dobošem i napaljenim gitarama. Meni je bluz jedino pravi kada je u kontekstu. Više ima veze što te je briga probudila usred noći, što sediš u sobi u mraku, i pipaš te note ni sam ne znaš zašto – nego sama muzičko-tehnički shvaćena nota. Taj deo je skoro besmislen. U pitanju si ti, ne nota, ona je zaista manje važna. I onda to definišu kao stil. Jedan od najsnažnijih bluza u mnogo zadnjih godina je muzika za film Assasination of Jesse James by the Coward Robert Ford, pisao Nick Cave a aranžirao i svirao Warren Ellis. Zaista ti je knedla u grlu duže slušajući, tim pre što emocionalno dešifruje upropašten, pogrešno življen život. Ma užas.
Samo razumevanje života pomaže njegovom bolu, tu realizam daje neprocenjivu kontratežu. I zato se realizam u svakoj poetici mora da podrazumeva, važan je kao vazduh. Bez njega sve gubi na vrednosti, gubi bazu, kriterijum, tačku posmatranja. I ta mera, balans ta dva definiše stil.
Možda je kod drugih obratno. Meni lično vestern je pomogao prihvatanju životne neminovnosti, a bluz njegovoj poetici. I najlepše stvari koje sam doživeo uvek su mi iznutra pomalo bolne. Upravo time i ljudske.
Uvek se setim da je ona Merilin Monro pred kraj, u tim krizama pred smrt, pri odobrenju svojih fotografija žvrljala one na kojima je ispadala najlepša, najsavršenija. Ostavljala je one ljudskije, s „greškom“, one koje izazivaju toplinu a ne divljenje. Prava je priroda humanoida, njegova dubina, da čezne za razumevanjem ljudskog, razmenom mane, ne za idealom.
Ideal, pogotovu bez realizma u postizanju, je običan kič.
Zdravko Zupan je svojevremeno u „Stripoteci“ (br. 870, 1985) napisao jedan od ključnih tekstova o tebi. Još tada, insistirao je koliko je za tebe važan osećaj za pokret. Nekoliko decenija nakon toga ti izgovaraš: „pokret pre svega. Potpuno su me opčinjavali ‘crteži u pokretu’. Figura u akciji.“ Čitalačku strast koja te je opsedala od detinjstva sjajno si opisao, možda bolje od ijednog stripskog autora koga znam, u razgovoru sa Bojanom M. Đukićem. Da li se taj osećaj razlikuje dok čitaš i dok sam povlačiš potez perom ili četkicom? Ima li to veze sa onim što kad opisuju šamane nazivaju obuzetost?
Razlikuje se naravno, jedno je ispred, drugo je iza zavese. Ali znaš kako, verujem da je papir nastavak tebe samog. Kao da si dok radiš produžen za četkicu i papir pod njom. Neka prolongacija, imaš papir, imaš sebe, a između je sve ono što crtaš, ili bi barem trebao taj doživljaj tu da bude, da vri. Pa možda najizraženije pokret. Ja često nastavljam nacrtan potez u dalj, ne crtajući ga više, ali se time mislim potencira njegova energičnost, pa bude nekako življi.
Definitivno posedujem vokaciju prema pokretu. Magična mi je činjenica da se svaki pokret završava, nestaje, hvataš ga samo dok traje između dve statične poze. Po prirodi se lako krećem, pa je možda i to. Energičnost mi je od oca, on je imao 130 kila, sa velikim stomakom, a kretao se kao mršav čovek sa upola te težine, bilo je to zaista neobično za videti.
Kao čitalac – ne, nemam više isti zanos kao kada sam bio dete, drugačije je, previše toga sam uradio valjda. Ali zato upražnjavam isto uzbuđenje čitajući štiva. Ili posmatranje fotografije Cartier-Bressona. U stanju sam da buljim zaista dugo u to. Film, muzika. Slikarstvo.
A Zdravko je uvek imao naklonost, to trajno ostaje jedna od lepih stvari tog doba. Taj tekst i to poverenje.
„Sećam se sve jasnije i bolje, kako vreme više prolazi„, kaže lik u Ciminovom filmu Vrata raja. Pre ravno trideset godina rekao si o svojim inicijacijskim trenucima: „Šta je to bilo ne znam, možda ću se sa pedeset godina setiti svega i znati kako je sve to delovalo i uticalo na mene.“ Da li se taj proces u tebi dogodio?
Teško pitanje. I jeste i nije. Najčešće ako analiziram život, analiziram njegove procese samo kao posledicu. Jako je važno upoznati ih, ali sam početak, ne verujem da ću ikada dokučiti, i ne verujem da on i postoji, tako da o tome u stvari ništa ne mislim. Ja volim što crtam, ali o samom značaju toga u mom životu bi mogli da kažu drugi, ne ja. Prosto, projektujem sebe u te crteže, i to pitanje mi je kao kada bi me pitao kada sam postao dešnjak. Ne znam, ali znam da jesam.
Život opredele sticaji okolnosti sa kojima se bori mozak oruđem s kojim je dotle stigao. Činjenica de se neke stvari ponavljaju u životima raznih umetnika su nevažne, jer se sve to svakom događa prvi put i ponaosob.
Sećam se jednog tvog zanimljivog poređenja jezika kojima se služe fanatici glume (pričom, bogatom mimikom i jakim pokretima) kakvi su Marlon Brando ili Robert De Niro i, s druge strane, Clinta Eastwooda koji se ne služi toliko jezikom glume koliko imageom, atmosferom, ikonografijom, koreografijom (kako mu je prebačen pončo, kako mu je namešten kolt, kako mu je izbačen kuk, redukovana ekspresija lica svedena na gestikulaciju vilicom…). Na koje načine i koliko se strip koristi ovim različitim vrstama „govora„?
Iskoristljivo je sve, apsolutno sve, samo naravno zavisi kako. Ali ne možeš beskrajno koristiti poziranje. Kulise ponašanja. Od jednog momenta nadalje to mora oživeti. Postati svojstveno samo toj priči koju radiš, i nijednoj više nikada. Zato je i radiš, radi izjave, uživljavanja.
Ja ne volim ponavljanje, izbegavam čak i divne francuske kompozicije ili američku efektivnost, one moraju naći svoje zašto. U izvesnom smislu, loš strip mi je još gori ako je savršeno nacrtan, ako sam razumljiv ovde. Clint Eastwood je pop, stilska zabava, dobar izgled. Jednostavno nema dovoljno elemenata da bih poredio to sa Blagom Sierra Madre, na primer. Tek posle mnogo godina i mnogo promašaja, Eastwood je našao svoj jezik, uglavnom bazirajući se na Hustonu, i proizveo nekoliko izvrsnih filmova. Unforgiven je jedan od deset najboljih.
Ali ako govorimo o glumi, on nema šta da traži tu, on je pozer, u glumi uživaš kad gledaš Batu Stojkovića, Freemana, Pacoa Rabala, Del Luisa. Robert Mitchum je bio mnogo bolji nego što se misli. Tu ima dinamike, desetine različitih izvođenja iste scene, i kad profunkcioniše, zaista je praznik. Ima sada već čuvena scena u True Romance u kojoj su Chris Walken i Denis Hopper, to je to. Praznik, kao dobar džemsešn, neverovatno je kako se nadopunjuju, i grade scenu, ka Walkenovom pokazivanju pravog lica, kada scena kulminira. Ma uživanje gledati.
Ili u Heat De Niro i Pacino, Insomnia sa Williamsom i Pacinom. To je uživanje, i nigde nema ni potrebe za pozom, to teče, oživljen scenario u život. Tako je normalno da bude, ostalo ne.
Naglašavaš potrebu da se stvari razumevaju kroz kontekst, kroz premošćavanje, neki autori su ti bili prečica, most za razumevanje drugih…
Da bi se radio strip, ili skoro sve ostale umetnosti, najvažniji je kontekst u koji se postavljaš radeći. A kontekst je realizam. Uvek. Svejedno da li dublje ili pliće, ali je on esencijalan, sve se kreće u odnosu na njega. Tako je i sa nekim autorima koji imaju sposobnost katalizatora razumevanja sledećeg koraka generacije. Ako gledaš Sicklesa, tek tada ćeš shvatiti šta su radili Frank Robbins, Alex Toth ili Bernet. Jije je suština Girauda i Mezieresa. Ja sam rastao na Giovanniniju (Olac Gladiator), i zahvaljujuću njemu shvatio i Ticcija i Alesandrinija mnogo bolje. Potpuno je od iste važnosti razumeti kontekst dela koliko i samo delo.
Putovanje od vizuelnog majstorstva ka suštini pripovedanja?
I jedno i drugo su samo maniri rada. Put može biti i obratan. Najvažnije je želeti pričati priču o nečemu. Biti sposoban saosećati i onda želeti da taj doživljaj podeliš. I opet film Breza. Ta poetična a ipak jeziva priča o susretu jednog čoveka sa brezinim drvetom, jednog dana, na nekom proplanku. I šta se tada desilo. Samo običan susret sa drvetom se pokazao mnogo značajniji događaj od svih pušaka, sekira, ženskarenja, ponosa, muževnosti, taštine. Tanko drvo. To je umeće.
Kod Pratta u Cortu ima na momente užasno mnogo teksta, i ne smeta uopšte, integralni deo, a nekad napravi totalni minimum (Gringova Macumba, Jesuita Joe), i takođe funkcioniše.
Moraš se nekako opredeliti pre rada na priči, i generalno uzevši, intuitivnost tu igra veliku ulogu. Zavisi ko, kako, i osobeni kontekst. Dakle, i vizuelno i pripovedajuće bi trebalo biti prisutno u nekoj vrsti ravnoteže, one koju odabereš. Major Fatal je totalno rasulo koherentnosti u priči, a ipak se na kraju spase kao album, mada je dlaka falila da se sve raspadne. Isključivo zbog vizuelne virtuoznosti, i jedino je spasen genijalnošću u čistom stanju. Mnogo autora je pokušalo nešto slično odmah zatim, Manarin Ape i slične stvari tih godina, i ta su dela brzo odlazila u zaborav.
Druga stvar tu može biti esencijalna, ili možda prava tema, pokušaću da objasnim na primeru muzike: verujem, ako nisi u stanju da „na uvo“ napreduješ u gitari i povežeš muziku unutar sebe i gitare, zaista ne bi trebalo ni da je sviraš. Možeš naučiti instrument, note, ali muziku u njemu ne možeš, nema tih tablatura, to ne ide nikada. Previše ljudi gomila tehničko znanje na bazu od paperja. Zato su Cigani uvek ispred, znaju da instrument ne sviraju note, već muzika.
Igra je da zaboraviš na sebe, a da sebi veruješ kroz umeće. Pisanja, crtanja, slikanja, sviranja, zaista je svejedno, poenta je da se radi o vezi sa životom. Umeš li da saosećaš. Tek tada bi trebalo da stvaraš.
