Za nekog ko dangubi na društvenim medijima imam vrlo čudan odnos prema kompjuterskim igricama. Ne igram ih uopšte. Tačnije, za mene su pojam igrice pekmen i spejs invajdersi, možda „Tennis for Two“ (imali su ga i bolji televizori osamdesetih), pasijans i, naravno, tetris. Zato o igricama retko pišem, mada sam (preko dece) odlično obavešten i uključen u trendove.
S razlogom. Potreban sam da bih finansirao onlajn igranje.
Da ne spominjem sada ime igre, ali pojavila se pre mesec dana i na kompjuteru sam već imao beta verziju, te sam „zamoljen“ od podmlatka da je legalizujem, kupovinom friškog ce-dea. Igra nije bila jeftina, ali je para vredan savet stigao od prodavca. Rado bi mi prodao disk, ali je dužan da me upozori da je to tek početak. Na igru se dete (vaše ili ono u vama) brzo navuče i onda kreću muke. Igra zahteva mesečnu članarinu da bi igrali sa drugima po internetu, a postoje i brojni dodaci koji vam omogućuju da budete moćniji igrač. Koštaju, naravno. Dolar ovde, dolar tamo, nakupi se lagano.
To me je podsetilo na neke ranije događaje kada sam takođe bio prinuđen da platim za onlajn inicijaciju u nekoj igrici da bih tek narednog meseca shvatio da će mi se mala devizna suma, ma ni ceo dolar čini mi se, večito i gotovo neprimetno skidati sa računa na svakih trideset dana, ako ne obavim pomalo komplikovanu operaciju odjavljivanja. Nije strašno odreći se dolara mesečno za dečiju radost, ali takvih dolara može da bude više od jednog. Dete se posle nekog vremena zasiti, a vi na trošak zaboravite. Sakrije se, nekako, naročito ako račun i inače često koristite.
Poseban problem su android i iOs aplikacije, igrice za smart telefone koje se nude besplatno, a zapravo imaju skrivene (in app) troškove i to u količinama. To tržište se razbuktalo do mere da je Evropska komisija sada naložila Guglu i Eplu da stvari dovedu u red. Igrice se više ne smeju reklamirati kao „free“, ako nude igraču bilo kakve pogodnosti ukoliko malo doplati (objasnite zaigranom detetu da nemate para za sledeći nivo). Naročito su opasne one koje omogućuju lako plaćanje kreditom sa telefona, a dete se dograbilo vašeg dok vozite (što ga čini manje nervoznim, svaki bi roditelj-vozač to poželeo, pa nek trtljaju dečiji psiholozi šta hoće). U nekim slučajevima račun za igranje začas bi dobacio do stotinak dolara, mimo roditeljskog znanja. Početkom godine Epl se sa mnogim besnim mamama i tatama nagodio, plativši odštetu od 32 miliona dolara ukupno, ali ne odustaje od prakse da takve aplikacije nudi na Epl Storu.
Gugl je reagovao drugačije i zato je pohvaljen od Evropske komisije. Od septembra igrice neće biti označavane kao besplatne, ako u nekoj fazi ipak traže novac. Neće smeti da uslovljavaju igranje novom uplatom, ako to jasno nije naznačeno kao uslov na početku, niti će se novac automatski skidati sa računa šta god da ste kliknuli. Takođe, postojaće imejl adresa za komunikaciju sa proizvođačem kako bi otklonili svaku nejasnoću.
Umesto toga, Epl obećava bolju roditeljsku kontrolu u novom iOsu, a proizvođači igrica obećavaju da će se dovesti u red, ali da je tržište „besplatnih“ igrica važno za njihov biznis. Tvrde i da samo 5 odsto korisnika takvih igrica na kraju počne da plaća, te smatraju problem preuveličanim.
Hm, roditelj koji se bori protiv skrivenih troškova dečijih igrica, to zvuči kao odlična ideja za igru! U srpskoj verziji mogu da dodaju i poreznike. Ko ne bi doplatio da pobedi.
