O popovima i ljudima

Donedavno, najgledaniji hrvatski film u XXI veku bila je komedija Hrvoja Hribara „Što je muškarac bez brkova“. Prošle godine, sa tog mesta, smenilo ga je ostvarenje Vinka Brešana „Svećenikova djeca“, takođe komedija samo sa duboko tragičnim završetkom. Oba filma, osim uspeha, vezuje i to da im je glavni junak katolički sveštenik. U prvom, harizmatični don Stipan u selu Dalmatinske Zagore, pokušava da se odupre osećanjima i snažnoj privlačnosti koju gaji prema zaljubljenoj, energičnoj i strastvenoj udovici Tatjani. U drugom, sveštenik zajedno sa vlasnikom trafike i apotekarom na malom Hrvatskom ostrvu buši kondome ne bi li povećao natalitet. Kao što je poznato, reč je o filmskom ostvarenju u kojem se kritikuje pedofilija u crkvenim redovima, prećutkivanje i zataškavanje iste, kritikuju se crkvena hijerarhija i njena pravila. Iako je Brešan tvrdio u intervjuima da je zalud kritikovati instituciju, te se može kritikovati samo čovek, njegov film zaista odaje utisak kritike crkve.

Vedrana Rudan je u svom stilu napisala: „Nešto strašnije na temu Katoličke crkve na ovim prostorima nikad nisam vidjela (…) Katolička crkva u Hrvata više nikad u percepciji ogromne većine naših građana neće biti ono što je bila. Sveta krava.“ S druge strane, kao što je i za očekivati, (malobrojne) reakcije crkve bile su negativne. Pojedini sveštenici su na misama pozivali vernike da ne gledaju ostvarenje takve „opsesivne anticrkvenosti“, teolog i profesor Adalbert Rebić je izjavio da je reč o neokomunističkom pamfletu, dodavši da je to deo svetske zavere homoseksualaca „i drugih osoba devijantnog seksualnog ponašanja“ (kasnije se ogradio od ove rečenice), a u „Glasu Koncila“ se tvrdilo da film ima jasnu misiju izrugivanja vernika, sveštenika i crkve. Sam režiser je nazvao film hrišćanskim jer se, kako je rekao, u njemu radi o hrišćanskim načelima.

Ne može se poreći da su „Svećenikova djeca“ postala društveni događaj, kao i da su, uz samo nekoliko drugih, među kojima je i „Što je muškarac bez brkova“, jedan od najuspešnijih filmova još od hrvatske nezavisnosti kada je reč o broju gledalaca.

SLAVNA VIZANTIJA I ČEŠKI POPOVI: Zanimljivo je svakako videti na koji su se način druge zemlje nekadašnjeg Istočnog bloka bavile religijom u svojim kinematografijama. Kada su osamdesetih i devedesetih godina istočni Evropljani, nakon decenija pod gvozdenom zavesom, ponovo „pronašli Boga“, a društvene nauke se našle u čudu jer su teorije o sekularizaciji već važile kao aksiomi, ni film naravno nije ostao gluv na društvene promene. Berežnaja i Šmit pišu u knjizi „Nacija i religija u istočnoevropskom filmu posle 1989“ o promeni paradigme u kinematografiji, gde je film trebalo da pruži novi smisao sveta, sada u uslovima buđenja nacije i religije. U pojedinim zemljama, on je postao mesto njihovog susreta. U ruskom filmu mogla se primetiti sklonost da kinematografska ostvarenja služe poput dokumenata koji treba da tumače prošlost za savremene gledaoce, učestvujući u posebnom „epskom i istorijskom revizionizmu“. Veličanje vizantijskog i/ili ruskog carskog nasleđa predstavlja(lo) je slavljenje patriotske kulture u kojoj Pravoslavlje igra veliku ulogu. S druge strane, u Češkoj, na primer, filmski odnos prema religiji i sveštenstvu, posebno prema visokoj hijerarhiji, ostao je isti i nakon komunističkog doba. Institucionalna religija je povezivana sa tlačenjem, pritiskom, grabežljivošću, a pojedinac se pokazuje kao nemoćan pred njenom velikom i surovom moći. Katolički sveštenici su neretko prikazivani kao kriminalci, fanatici, ludaci… Svakako, ne treba izgubiti iz vida bolnu češku istoriju kada je reč o religiji, te prisutnu odbojnost prema Rimokatoličkoj crkvi. Češka je danas jedna od najnereligiozijih zemalja u tom delu Evropu. Kada je reč o Hrvatskoj, ako bi se tražio preovlađujući trend posle 2000, moglo bi se zaključiti da u filmu preovladava kritika Rimokatoličke crkve, nekada suptilna i umerena, nekada veoma oštra.

PALI ANĐELI: Kako Aida Vidan piše, početkom dvehiljaditih hrvatski film je počeo da pokazuje novo lice (posebno imavši u vidu da je devedesetih Tuđman držao relativno čvrste uzde na filmskoj industriji, kao i da je film bio ponekad uposlen na „građenju nacije“.)

U odnosu prema crkvi danas je prisutna čak i simpatija za običnog sveštenika, i pored njegove „palosti“, ali i, pomenuta, snažna kritika crkvene hijerarhije. U „Šta je muškarac bez brkova“, sveštenik je lečeni alkoholičar koji se kida između odanosti crkvi i celibatu i ljubavi prema ženi. Jednom rečju, čovek od krvi i mesa koji krši pravila, ali koji je negde i ispravan, ume da oseća, obrazovan, pažljiv prema parohijanima i u sopstvenom razdiranju. Na kraju bira vezu sa Tatjanom i izlazi iz crkve. Bilo je i glasova zamerki što je kritika crkve u tom ostvarenju bila previše umerena. Kada se film pažljivo gleda, postoji nekoliko zanimljivih trenutaka. Bliski odnos crkve i vojske vidi se kroz gest biskupa koji insistira da upozna ministarku odbrane jer je ona toliko uradila „za našu stvar“. Njih dvoje se sreću na večeri i potom oboje, u istom momentu, pokušavaju da sednu na čelo stola. Oboje su zbunjeni trenutkom „sudara“ – ministarka se ipak povlači, dok biskup seda na čelo. Možda je to metafora odnosa crkve i države. Film se u celini takođe može čitati i kao nežna dekonstrukcija patrijarhalnog narativa i prikazivanja slabosti svih autoriteta – crkve, vojske, političara, muškaraca.

U „Svećenikovoj djeci“, otvara se pitanje o zlu koje nastaje kao rezultat manipulacije u ime dobra. Iako je njegovo delovanje sa pogubnim posledicama, glavni lik – sveštenik, nije vođen lošim namerama, niti se može reći da je reč o lošem čoveku. Što nije slučaj sa biskupom koji se pojavljuje ploveći na skupocenoj jahti. Film poručuje da i sam sakrament ispovesti, zloupotrebljen od strane sveštenstva, dovodi do razornih rezultata u kojima stradaju najneviniji.

Iako bi bilo previše slobodno tvrditi da su režiseri, ili pisci prema čijim su delima nastali ovi filmovi, imali za cilj da preispituju ne samo ulogu Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj već i šire – na svetskom nivou – ne može im se to ni sporiti. Na kraju, i svako umetničko delo dobija svoj život kada „izađe na pozornicu“ nezavisno od namera autora.

Pitanje celibata, kao i kontraceptivne zaštite, stalno se nanovo postavljaju pred Rimokatoličku crkvu. Još je 1968. papa Pavle VI izdao Encikliku o regulaciji začeća – Humanae vitae, gde je pisao protiv kontraceptivnih sredstava (sama Enciklika bila je potaknuta pojavom antibebi pilula). Tek je papa Benedikt XVI pomalo ublažio stav Vatikana pre dve godine izjavivši da je upotreba prezervativa dozvoljena, ne naravno zarad sprečavanja trudnoće već ako je njen cilj smanjenje rizika od širenja HIV-a. Ublažavanje stava o celibatu rimokatoličkih sveštenika je takođe tema o kojoj se poslednjih godina mnogo govori. Očekivanja javnosti su da papa Franja napravi korak u tom pravcu.

Problem pedofilije unutar crkve obrađuje se u još jednom hrvatskom filmu. U srednjometražnom ostvarenju Ivana Gorana Viteza „Poslednja pričest“ reč je o jednoj noći u kojoj očevi zlostavljane dece, inače policajci, i njihova dva prijatelja ubijaju mladog katoličkog sveštenika koji je decu zlostavljao. U filmu su prisutna dva pogleda na crkvu – starijeg Hrvata, veterana iz rata, i njegovog mladog kolege policajca. Obojica se slažu da je crkva puna pedofilije, nemoralna i pohlepe. Ali, dok se mladić zalaže da ona nestane kao i da je njena uloga moralnog sudije besmislena, otac zlostavljanog dečaka smatra da je sudija neophodan, ma koliko sam bio loš, jer bi bez njega svet bio još gore mesto (ipak, i pored takvog stava, on sam ubija sveštenika, a ne ostavlja bilo kakvom sudiji da to reši).

Kritika sveštenstva, svakako mnogo blaža, data je i u filmu „Trešeta“. Sveštenik je opet narcisoidan, grabežljiv i alav na novac, što je jako čest motiv. Ali ipak, u srećnom kraju sveopšteg izmirenja i on se uklapa u ostrvsku družinu. Za razliku od toga, u Petranovićevom filmu „Družba Isusova“, rađenom prema istorijskom romanu češkog pisca Jiržija Šotole, jezuitski sveštenik Had je vrlo skroman, posvećen, asketa. Iako gaji određenu simpatiju prema mladoj, nekonvencionalnoj i senzualnoj grofici, inače udovici koja je zaljubljena u njega, on nikada ne prelazi granicu. U dobrom svetlu je prikazan još jedan jezuitski sveštenik, stari otac Ivan, kao otelotvorenje čistote i dečje naivnosti. S druge strane, visoki crkveni velikodostojnici „pobrali“ su sve loše osobine – pohlepu, sebičnost, agresivnost, ravnodušnost prema ljudskim životima. Njihovo ponašanje je isto kao ponašanje vlasti u totalitarnim zemljama, beskrupulozno pokazuju svoju moć žrtvujući Čoveka. Na kraju, ipak, dobiju šta su želeli.

U više filmova postoji jaka, izražena suprotnost između crkvene visoke hijerarhije, lukave i koristoljubive, i čistih pojedinaca, naivnih i čak prikazanih sa nekim oštećenjem, fizičkim ili mentalnim, najčešće intelektualnim – kao dokaz da prava duboka religioznost i ljubav ka drugima dolazi najviše od onih koji su na marginama društva.

JEDAN OD NAS: Konačno, kritika vernika se može videti u filmu „Oprosti za Kung-fu“. Ta kritika je nežna i najpre budi tugu i simpatije prema junacima. Roditelji u nekom od sela u posleratnoj Hrvatskoj pokušavaju da nađu muža za svoju ćerku Mirjanu koja je zatrudnela u Nemačkoj. Oni, prvenstveno njen otac, hoće za budućeg zeta dobrog Hrvata koji je „jedan od nas“, a ne druge nacije ili religije. Dete je, međutim, Kinez (otuda i naslov), a Mirjana se vraća u Nemačku. Porodica se vidi kao žrtva jedne zatvorene sredine, a njeni članovi nemaju loše namere. Kraj ipak donosi pomirenje i prihvatanje drugog i drugačijeg, ali je prožet tužnim tonovima.

U teškoj drami „Svedoci“ mladi hrvatski vojnici koji su se vratili iz rata, u svom mestu pljačkaju srpske kuće. Pri tome ubijaju jednog Srbina i kidnapuju njegovu ćerku koja je svedok tog ubistva. Lik majke vojnika, iako se zbog srećnog kraja da prenebregnuti, duboko je strašan – posvećena katolikinja, sudeći prema kućnom enterijeru i njenim molitvama insistira da se srpsko dete ubije. Na kraju, dete spasava njen drugi sin.

ĆUTLJIVI SRPSKI FILM: I dok su u susednoj državi crkva i njeno sveštenstvo tema filmova, to se ne može reći za ovdašnju kinematografiju. Što se tiče devedesetih, postoji nekoliko analiza srpskih filmova i njihovog odnosa prema religiji. Falina i Radović su obe pronašle subverzivne aspekte u filmovima Srđana Dragojevića. Radović je u njima videla kritiku populističke, nacionalističke ideologije koja je izjednačavala nacionalni i religijski identitet i podsticala mržnju prema religijskom i nacionalnom Drugom. Poslednjih desetak godina, u filmovima su sveštenici uvek sporedni i marginalni likovi (pojedine serije su izuzetak). U filmovima, međutim, uviđa se nekoliko tendencija, mada bledih – religijska simbolika se koristi kao deo kolorita nacionalnog identiteta, ponegde, što je i najčešće, kritikuje se SPC kroz sliku sveštenika i, konačno, režiser pruža svoje, idiosinkratičko viđenje pravoslavlja.

U retko pozitivnoj slici, u filmu Mike Aleksića „Stvar srca“, monahinja pruža poruku ljubavi i praštanja, ona je neka vrsta vodiča za zbunjene, rastrzane i unesrećene junake. Film obiluje religijskom simbolikom i pravoslavnim simbolima, a i cela njegova poruka je u tom duhu. U konfuznom narativu, pojavljuje se neka vrsta nejasnog pravoslavnog misticizma ili kako je Lakićeva napisala „bajalica i molitvi“, a i teško se može reći da je imao neku veću popularnost. Samo u jednom popularnom filmu – „Kad porastem biću kengur“, u nekoliko sekundi početnih scena sveštenik deluje kao zabavan i fin lik – obećava glavnim junacima da će se moliti za njihovog prijatelja i golmana u engleskom klubu, Kengura, kao i da dobiju na kladionici, ali da oni pokušaju da nađu posao. Konačno, u „Ivkovoj slavi“, religioznost je više predstavljena kao deo nacionalnog identiteta i tradicije, nego nešto drugo.

Kusturičin „Zavet“ takođe daje pravoslavlju važnu ulogu. Na svoj dionizijski, divlji način, Kusturica suprotstavlja Zapad, koji ispod navodne modernizacije i progresa krije površnost, laž perverzije, i sa druge strane, religioznost i autentičnost kroz vrlo potentnu, životnu snagu otelotvorenu u dedi i unuku sa sela. Odnos dede sa religijom je vrlo blizak, on gradi crkvu tokom celog filma, priča sa ikonama koje ga čak kako se čini čuju, šalje unuka u grad da proda kravu, kupi ikonu Svetog Nikole i nađe sebi ženu. Ipak, poruka filma ne deluje ni milosrdno ni asketski, niko od vernika ne okreće drugi obraz. Naprotiv. Zlo se pobeđuje silom, u poslednjim scenama sveštenik drži službu, muzičari sviraju, meci lete sa svih strana…

Poneka ostvarenja kao što su „Čitulja za Eskobara“ ili „Sivi kamion crvene boje“ mogu se čitati kao suptilna kritika Srpske pravoslavne crkve. U „Čitulji za Eskobara“, Bog je otvoren za transekusalne osobe (dok je stav Srpske pravoslavne crkve po tom pitanju negativan), a božja poruka je poruka vrhunske ljubavi i praštanja. Najgori grešnici su sujetni političari i njihovi glasači i pakao je rezervisan za njih. Lik sveštenika kojeg tumači briljantni Bogdan Diklić u komediji „Sivi kamion crvene boje“ je u stilu Kovačevićevih junaka i doprinosi absurdnosti tog, prvog dana rata u bivšoj Jugoslaviji. U nekoliko minuta on pokazuje svoju mirnu i ljubaznu stranu, a potom objašnjava zašto je sve u Srbiji naopako. Verovatno da se svi koji su gledali film sećaju njegovog odgovora – problem je u Julijanskom kalendaru, Bog ne čuje Srbe jer kada se, na primer, oni mole Svetom Iliji, on više nije tu, bio je tu pre dve nedelje. Njegov karakter je, u stvari, suprotnost od slike nekog nacionalnog ostrašćenog sveštenika devedesetih – on savetuje mladim ljudima da napuste zemlju, žali se na stari kalendar. Međutim, u potrebi da pomiri ljude, uzima automatsko oružje i puca u vazduh ne bi li smirio zavađene na poljani – možda je to više poruka o ljudskoj spremnosti da čuju „reč Božiju“ tokom devedesetih.

U komediji „Mali svet“ kritika je veoma otvorena. Iako bi neko mogao reći da film propagira hrišćanske vrednosti – ljubav, porodicu, brak – a narator je nerođene dete, nerođeno zbog sebičnosti i lažnih problema svojih nesuđenih roditelja, sveštenik SPC-a je totalna suprotnost svih dobrih vrednosti. U nekoliko kratkih scena, na komičan način, prikazan je kao požudan, nemoralan, ravnodušan na ljudske živote, kukavica. Markovićev film „Turneja“ više kritikuje instrumentalizaciju religije i ismeva priče o nebeskoj Srbiji. Jedini antiheroj u filmu, nemoralni pesnik, oportunista, tvrdi da je Bog na strani Srba i da su oni bukvalno došli negde sa neba.

Konačno, kritika crkve provejava i u Dragojevićevoj „Paradi“, kao i u „Šišanju“ Stevana Filipovića.

PALI LJUDI I NEMI FILM: U obe kinematografije, i srpskoj i hrvatskoj, preovlađuje kritika crkve. Srpski filmovi ne preispituju religiju, njena pravila niti njeno sveštenstvo na dublji način. Ako je crkva kritikovana, obično je to vrlo usput. Ako je hvaljena i to je usput, više zbog njene nacionalne, tradicionalne komponente. Sa druge strane, hrvatski film mnogo dublje promišlja. Sveštenik u hrvatskom filmu, često sa svojim svakodnevnim problemima i brigama i kada greši (možda baš tada) blizak je ljudima i ima simpatije gledališta. U ovdašnjoj kinematografiji, te bliskosti nema. Kritikuje se u hrvatskom filmu crkvena hijerarhija i ta kritika ima eho u javnosti. Ne otkriva ona nešto posebno novo. Brešan je baš u intervju za „Vreme“ izjavio: „Ne vjerujem da filmovi ili predstave mijenjaju svijet. Kad bi umjetnička djela imala tu snagu, svijet bi bio mnogo ljepše mjesto. Nažalost, nemaju. Ono što filmovi ili predstave mogu jest zabilježiti trenutak stanja duha na jednom prostoru u jednom vremenu. Očekivati od filmova i predstava da stvaraju pozitivne pomake u rješavanju bilo kojeg problema jest ili izraz naivnosti ili izraz nemoći društva, ili izraz nevjerice u političare koji su, uzgred rečeno, plaćeni da rade ‘pozitivne pomake’.“

Ipak, filmovi navode na dalje preispitivanje, što je veći pozitivni pomak nego što ga čine ti političari „plaćeni“ da rade dobro.