Da li je slučajnost ili neke veze ipak ima, tek baš u vreme kad se predizborni baraž na Bus plus „baražistima“ vrlo neprijatno vratio pravo u lice, naprasno je otkriveno da u nekim stanovima u zgradama izgrađenim pod pokroviteljstvom Republičke građevinske direkcije „nešto smrdi“.
Višnja vlast, ozbiljna i odgovorna kakva jeste, reagovala je munjevito: stanarima je ponudila da se o trošku države iz svojih stanova isele, da o istom trošku iznajme druge stanove i u njima ostanu sve dok se ne nađe neko rešenje. Za početak da se odgonetne šta to smrdi, ko je za to odgovoran, potom i da se pronađe način kako da se smrad ubije.
Dan pošto su tabloidi, što štampani što elektronski, objavili vest da u tim-i-tim zgradama nešto opasno smrdi, ti isti tabloidi su našli i šta smrdi. Ništa manje nego fenol! Odmah potom otkriveno je i kako se fenol u stanove uselio: prošvercovao se, pišu, kao slepi putnik „oplatola“, pomoćnog građevinskog sredstva kojim se olakšava odvajanje oplate od izlivenog betona – otud mu i naziv. Pronađen je i krivac – kompanija „Ekosekund“, registrovana za „ponovnu upotrebu razvrstanih materijala“ što je sinonim za reciklažu, igrom slučaja u većinskom vlasništvu Nebojše Atanackovića, inače predsednika Unije poslodavaca, predsednika Upravnog odbora akcionarskog društva „Nafta“, čoveka ne baš omiljenog u širokoj publici, što zbog toga što je predstavnik „krupnog kapitala“, što zbog zagovaranja još rigidnijih odredbi Zakona o radu. Našlo bi se podosta toga još, ali dovoljno je i ovo.
SMRAD–ČORBA: Višnja vlast je forenzički nalaz tabloida primila zdravo za gotovo – Inspekcija za zaštitu životne sredine je podnela prijavu protiv ove kompanije jer „nije uskladila rad s propisima“, te joj privremeno zabranila preradu korišćenog ulja dok se ne proveri da li proizvodi i sirovina mogu štetiti životnoj sredini, bez obzira na to što nema dokaza da je oplatol uzrok smrada, niti da je baš taj oplatol, a ne možda nekog drugog proizvođača. Istini za volju, nema dokaza ni da je fenol „taj“, ali eto: kad u nazovi novinama piše, mora da je tako.
U „Ekosekundu“ su, naravno, negirali i najmanju mogućnost da se u njihovom oplatolu može naći nedozvoljena količina fenola, da poseduju licenciranu tehnologiju za preradu, kao i da je resorno ministarstvo „aminovalo“ proces, da su svi papiri „čisti i uredni“… U tome i jeste gvint, odgovaraju tabloidi: proces je aminovala ona (bivša, znamo mi koja) vlast, zna se i u čijem je resoru ekologija bila – pisali su ti isti tabloidi onoliko o tome, u međuvremenu su propisi nešto i izmenjeni pa onaj amin više ne važi, nego mora novi i tako to…
I eto, zgodilo se, ili se pak s namerom tako namestilo, da se na sceni osvetljenoj tabloidskim reflektorima nađu nekadašnja vlast, koja je i inače kriva za sve što nam se događa ili će tek da nam se dogodi, i jedan kapitalista liberalne orijentacije, a sa druge vlasnici „smrdljivih“ stanova i nova napredna i reformski orijentisana aktuelna višnja vlast rešena da ih zaštiti – idealni sastojci za dobru „smrad-čorbu“, adekvatno toplo predjelo za sve ono šta nas na jesenjem jelovniku očekuje.
Na samom početku ove takoreći afere pojavile su se i neke ozbiljne nelogičnosti: recimo, ne smrde svi stanovi isto, u nekima kažu da „ne da smrdi, nego za oči štipa“, u nekima nije baš tako nego je „samo neprijatno“, u nekima jedva da se oseća, a u nekima uopšte ne. Da enigma bude veća, stanovi sa sličnim/istim smrd-statusom – intenzitetom i bojom smrada, nisu grupisani, već razbacani po objektu.
Vlast je iskazala i posebnu brigu za zdravlje ugroženih stanara: svakome ko je hteo, omogućen je toksikološki pregled na Vojnomedicinskoj akademiji. Analiza urina na koncentraciju fenola je pokazala sledeću nelogičnost: veliku šarolikost u koncentraciji fenola – od uobičajene (šta god da je uobičajeno) do malo povišene, ali se ta šarolikost takođe nije poklapala sa onim smrd-statusom stana.
Kupci spornih stanova su ponudu da se do daljnjeg isele prihvatili oberučke i sa odobravanjem, pregled na VMA kako ko, ali su neki od njih počeli i da postavljaju pitanja poput „a šta posle“. U te stanove, vele, nemaju nameru da se vraćaju, jer opasni su po zdravlje, a ne mogu ni da ih prodaju, jer posle svega vrednost im je prepolovljena. Neko bi morao da povede računa o tome, a kako se država prijavila…
ANALIZA: Međutim, na VMA su naknadno došli od zaključka da koncentracija fenola „i nije neka“, da sigurno ne predstavlja opasnost po zdravlje, te da obitavanje u smrd-stanovima nije štetno po zdravlje. Kako će iseljeni stanari da prime taj aber da se vrate nazad ostaje da se vidi, kao i kakav tretman će njihova eventualna reakcija imati u već pomenutim nazovi novinama. Tek da priča bude zaokružena.
U međuvremenu, već opisani smrad detektovan je i u nekim zgradama privatnih investitora, ali njima višnja vlast ništa nije ponudila – kako „zamenske stanove“ o našem trošku tako ni pregled na VMA. Doduše, nisu oni ništa ni tražili. Kažu, nije strašno, proći će: objašnjavaju da u stvari bazdi samo lokal u prizemlju, a da je ono što se u zgradi malo oseća „prelivanje“ iz tog lokala u zajednički prostor.
U više navrata stanari dotičnih zgrada žalili su se Građevinskoj direkciji i raznim inspekcijama na, u najmanju ruku, neprijatan miris u svojim stanovima. Uzalud: niko se nije osećao nadležnim niti ih je ozbiljno shvatio. Tako je, kažu, otkako su se uselili.
Taj neprijatan miris, koji je u međuvremenu prerastao u smrad, osećao se zasigurno i kad je obavljen tehnički prijem, negde početkom ove godine, ali to nije smetalo da upotrebna dozvola bude izdata, što će reći da to što smrdi ili nije neuobičajeno ili nikoga nije ni briga što nešto smrdi.
Mora da se to isto osećalo i tokom gradnje. Nadzorni organ, koji se po opisu posla „muva“ po gradilištu od ašova do tehničkog prijema i svaku poziciju overava svojim potpisom, svakako je morao smrad da oseti, mogao je i da se zapita šta to smrdi, ako ne zna da pita izvođača za poreklo smrada, pa ako ne dobije zadovoljavajući odgovor, da to zabeleži u dnevnik, usput izvesti investitora i mir. Ništa od toga se nije dogodilo.
TABLOIDNA FORENZIKA: Uz dužno poštovanje tabloid-forenzičara, najmanje je verovatno, tačnije gotovo pa je neverovatno, da je uzrok opatol, ko god da ga je proizveo, sve i da sadrži fenol u nedozvoljenoj koncentraciji: premaz za oplatu se koristi samo kod izlivanja betona, a beton je ravnomerno raspoređen po celoj zgradi, ergo cela zgrada bi smrdela uniformno. Ne bi bilo ovolikih razlika od stana do stana. Na stranu što se beton izliva na početku gradnje, pa sve i da je čisti fenol korišćen, do useljenja bi po sto puta ispario.
Mogući izvor bi mogao da bude lepak za parket/pločice recimo, mogu da budu i boje/lakovi, može i stolarija ako je plastična… Fenola u svemu tome ima u manjoj ili većoj, mada dozvoljenoj količini. Uostalom, fenol je i dezinfekciono sredstvo. Iz nekog (kao) nejasnog razloga, nadležni tu mogućnost i ne pominju. U stvari, ne pominju nijednu. Po njima, krivac je oplatol i tačka, a ko ga je, kada i u šta ugradio kao da nije važno.
Ima onih koji u ovome prepoznaju „šešir-sindrom“, odnosno neki klon tog sindroma. Reč je o svojevrsnoj osveti majstora zidara lošem gazdi/poslodavcu: negda tokom gradnje dimnjaka uzida se šešir sa prethodno „u krst“ isečenim klobukom okrenutim nadole, tako da dimničarska kugla lako prođe, ali dim nikako. Ova „psina“ je laka za dijagnostiku – ako sa donjih vratašaca dimnjaka ogledalcetom ne može da se uhvati nebo a kugla prolazi, šešir je u pitanju, ali je sanacija poprilično komplikovana. Najgore od svega je što je osvetoljubivim majstorima dovoljna kratka nepažnja nadzornika da šešir ugrade. Po mestu gde je šešir postavljen gazda može da očita kad se i koliko o radnike ogrešio.
U ovom slučaju, kažu, može da bude takođe tradicionalna psina zvana „smrdljivi malter“, koji ima dve podvarijante: u prvoj se u malter umeša mućak, u drugoj se oplemeni mokraćom. Može i zajedno, ako je zasluga tolika. Nijedan od tih aditiva se u početku ne osećaju, dok su majstori još tu, ali posle… Pitanje je ko se tu kome zamerio, ako se zamerio.
SVETA KNJIGA GRAĐEVINSKA: Još na razmeđi kamenog i bakarnog doba, u samom osvitu civilizacije, uspostavljena je i danas važeća „dobra građevinska praksa“ – kad se nešto gradi, zna se ko za koga i šta radi, ko radove nadzire i ko je kome odgovoran, a od kako je pisma, obavezno se vodi i građevinski dnevnik koji je, istorijski gledano, neki milenijum starija knjiga od onih u čijem prologu piše „ja sam Bog tvoj i nemaš drugog Boga osim mene“.
Otad pa naovamo građevinska knjiga se vodi u više primeraka i njihovim sravnjivanjem, ako u svima isto piše, dokazuje se da je sve urađeno kako je pogođeno i da je nadzornik radove primio, odnosno ako nešto može biti ne valja, sravnjivanje pokazuje ko je odgovoran. Nema tu prostora za improvizacije. Dovoljno je samo da se gvirne u građevinsku knjigu, da se nađe zajednički imenitelj za sve smrdljive stanove i sve će samo da se razreši, ali samo ako ima političke volje da se razreši, ako taj koji treba da gvirne ima u šta da gvirne, razume se prethodno da zna šta je to u šta treba da gvirne, pa mora da zna gde da nađe to u šta bi gvirnuo… Prevedeno na srpski – da postroji izvođača radova i druga nadzornog i da pred njim sravne knjige. I sve bi se odmah znalo, ali kao da nema ko, a ako ima ko, onda ne zna gde, ili ima i ko i zna gde, ali mu se ne da. Četvrtog nema.
Do sredine osamdesetih, za podmazivanje oplata koristilo se istrošeno motorno ulje. Onda je stigla ekološka svest i staro ulje je dobilo „non grata“ status kao potencijalni otrov i zagađivač, a na tržištu je ponuđena zamena – u ovom slučaju oplatol, koji je i dalje ono isto staro ulje, ali oslobođeno opasnih, otrovnih i zagađujućih sastojaka.
Još u vreme one blaženopočivše Jugoslavije, negde sredinom sedamdesetih, sve rafinerije su imale obavezu da staro ulje otkupljuju i recikliraju, a bacanje iskorišćenog ulja, prosipanje u kanalizaciju i slične rabote bili su strogo zabranjeni. Tad su se na tržištu pojavili proizvodi poput danas predmetnog oplatola, pa testerola, ispirola i sve silesije drugih „ola“, namenjenih svemu onome gde se upotrebljavalo „staro ulje“.
Početkom ovog veka, kao potpora podizanju ekološke svesti pojavile su se i neke „pare s neba“ – iz evropskih fondova tačnije, a nacionalna naftna kompanija, dok je još bila u stopostotnom državnom vlasništvu, povukla se iz reciklerskog posla i teren prepustila privatnicima.
Elem, na sve strane počeli su da niču pogoni za reciklažu, političari su presecali vrpce, držali govore ustiju punih Evrope. Procedura za dobijanje reciklerske dozvole/licence bila je i jeste vrlo komplikovana, a kad je nešto komplikovano, tu se otvara prostor za ja tebi – ti meni „poslove“. Na tom mestu stiže se do jednog veoma važnog ali: onaj pretpostavljeni aranžman „ja tebi – ti meni“ sklopljen je sa onima prethodnima – zna se kojima i kakvima, a sad je penkalo u nekim drugim rukama – i to se zna kojim i kakvim, pa je red da se sporazum obnovi ili razvrgne, takoreći da se reciklira.
Fenol se prvi put pojavio pred domaćom publikom u drugoj polovini osamdesetih, kada je zagađenje Ibra na Kosovu (ne)očekivano dobilo političku dimenziju sa dalekosežnim posledicama koje se i danas osećaju: zbog pojave fenola nepoznatog porekla Kraljevo je poput Užica ove godine svako malo imalo zabranu upotrebe vode za piće, a kad je neka već inspekcija pošla Ibrom uzvodno ne bi li identifikovala zagađivača, zaustavljena je na danas administrativnoj granici uz ponižavajuće „nemate vi šta da tražite ovde“. Uloga fenola u tragediji „Oj Srbijo iz tri dela, bićeš jednom opet cela“ bila je značajna i međunarodno zapažena.
Tih istih osamdesetih fenol je protresao i Austriju: otkriveno je, naime, da su tamošnji vinari zarad poboljšanja bukea crnog vina u isti dodavali određenu količinu fenola po obrascu „što skuplje vino, to ga više ima“.
Inače, reč je o organskom jedinjenju, prvom članu homolognog niza fenola, hidroksilnih derivata benzena. Kao i sve druga jedinjenja sa benzenovim jezgrom, živa bića ga baš „ne mirišu“, jer otrovan je: pri kontaktu sa kožom izaziva iritaciju.
Industrijski se proizvodi izdvajanjem iz prirodnih izvora – katrana kamenog uglja na primer, ili sintezom iz benzena preko benzen-sulfonske kiseline. Sirovina je za dobijanje sve silesije svakodnevnih proizvoda, bakelita recimo, ali je i neželjen, mada skoro pa obavezan nusproizvod u mnogim industrijskim procesima.
Rastvara se u vodi, reaguje sa natrijum-hidroksidom: posle reakcije dobije se već nešto što više nije opasno po okolinu. Natrijum-hidroksid poznat je pod generičkim imenom „soda“, sa prefiksom „živa“, „kaustična“, „natron“, narodnog imena „lužina“ ili „ceđ“. To je ono što se dobije kad se pepeo „zagasi“ vodom, pa kad prestane da „ključa“, ono čime se oduvek „roba prala“, inače osnovnim sastojkom svih deterdženata ovoga sveta. Dakle – fenol se pere sapunom.
