Od Talina, Rige, Viljnusa, Varšave na severu, preko Bukurešta, Sofije, Beograda, Budimpešte na jugu, Bratislave i Beča, Crvena armija stigla je u proleće 1945. godine do Berlina. Decenijama su građani zemalja preko kojih je prošla sovjetska vojska slavili Crvenu armiju kao osloboditelja od nacizma, da bi se priča umnogome promenila posle pada Berlinskog zida
Od legendi o sovjetskim herojima prešlo se na izjednačavanje Staljina i Crvene armije, priče o silovanjima, masovnim streljanjima, deportacijama u sibirske gulage. U većini bivših socijalističkih zemalja na snazi je nova „zvanična verzija“, u kojoj su Sovjeti često gori ili bar isti kao nacisti. Negde se, poput baltičkih republika, „domaći“ vojnici u uniformama Vermahta ili SS-a i saradnici nacista u zločinima slave kao borci za slobodu, a milioni sovjetskih žrtava u ratu protiv fašizma se i ne pominju.
I tamo gde se oslobođenje slavi, to je daleko od sjaja nekadašnjih parada i manifestacija karakterističnih za doba komunizma. Češka obeležava oslobođenje od nacista 8. maja. Ustanak protiv Nemaca izbio je 5. maja u Pragu, ali su ga Nemci ugušili za tri dana, a 9. maja su u grad ušle trupe Crvene armije. Na dan oslobođenja odaje se pošta žrtvama iz Drugog svetskog rata, polažu se venci, dolaze ratni veterani, ponekad se anarhisti tuku sa skinhedsima, ali Česi sami opisuju 8. maj kao miran praznični dan, nešto nalik produženom vikendu.
BIZNIS I GODIŠNJICE: Čehoslovačka plišana revolucija i meki razvod Češke i Slovačke kao da se reflektuju i u pogledu na prošlost. Daleko od toga da se vreme „pod Rusima“ opisuje lepim bojama, ali u ove dve države nema desničarskih divljanja ni veličanja kolaboracionizma, mada su tu praznici koji podsećaju na rušenje komunizma. U Češkoj je to 17. novembar koji slavi plišanu revoluciju iz 1989, obeležavanje smrti Jana Palaha 16. januara, koji se 1969. spalio u znak protesta zbog ulaska trupa Varšavskog pakta koje su ugušile Praško proleće. Slavi se, međutim, i 28. oktobar, dan rođenja Čehoslovačke, mada ta država više ne postoji.
Na to da je 4. aprila 1945. Crvena armija ušla u Bratislavu podseća spomenik borcima ove vojske koji su poginuli oslobađajući grad. Spomenik je podignut „onih godina“ na Slavinu, brdu iznad grada, sa koga puca najlepši pogled na Bratislavu. U borbama za oslobođenje Slovačke poginulo je oko 60.000 sovjetskih vojnika.
Iako je Slovačka članica EU i NATO-a, zadržala je dobre političke i ekonomske veze sa Rusijom. Dan oslobođenja obeležava se na sličan način kao u Pragu, skromno, osim u izuzetnim prilikama. Tadašnji predsednik Rusije Dmitrij Medvedev je 6. aprila 2010. doputovao u Bratislavu povodom 65. godišnjice oslobođenja grada. Između ostalog, sa tadašnjim predsednikom Slovačke Gašparovičem potpisao je zajedničku deklaraciju u kojoj se odbijaju bilo kakva osporavanja ishoda Drugog svetskog rata i pokušaji revizije istorije, odlikovao veterane, a tokom posete potpisano je mnogo važnih ugovora iz oblasti energetike, transporta, proizvodnje vagona, automobila. Slovački predsednik je novinarima rekao da se razgovaralo i o kontroverznim pitanjima iz prošlosti, ali niko nije pominjao sovjetsku invaziju na Čehoslovačku, osim male grupe demonstranata koji su ispred predsedničke palate razvili transparent na kome su tražili izvinjenje za 21. avgust 1968.
Dan oslobođenja Varšave slavi se 17. januara. Tog datuma 1945. godine Crvena armija je proterala iz grada nacističke trupe. Ceremonija se odvija ispred Spomenika neznanom junaku, polaže se cveće uz prigodne govore, ali u Poljskoj je odnos prema „oslobađanju“ sve osim jednostavan, mada se ta reč još uvek najčešće koristi u javnosti. Uz proslavu dana oslobođenja redovno se pominje zločin u Katinskoj šumi, napad SSSR na Poljsku 1939, činjenica da je Crvena armija mesecima čekala na Visli krajem 1944, dok su nacisti iskaljivali bes zbog rata koji su gubili na ustanicima u Varšavi, uz temeljno uništavanje grada. Kada su trupe generala Žukova 17. januara konačno oslobodile Varšavu, grad je bio u ruševinama. Od 1,3 miliona stanovnika pre rata ostalo ih je 174.000, od 350.000 Jevreja preživelo je 11.500.
Na Drugi svetski rat u kalendaru praznika u Poljskoj podsećaju 1. septembar, dan napada Nemačke na Poljsku i zvaničan početak Drugog svetskog rata, na doba sovjetske vladavine 17. septembar, datum napada SSSR na Poljsku, 13. april, dan sećanja na zločin u Katinskoj šumi koji je nad poljskim oficirima počinio sovjetski NKVD. U poljskom kalendaru državnih praznika obeležen je 9. maj, dan pobede nad fašizmom, ali sećanje na vreme komunizma potrto je čak i brisanjem 1. maja kao praznika rada. Poljski sejm je ipak 1. maj zadržao sa neutralnim imenom „Državni praznik“, dodavši mu 3. maj, kao dan ustava.
BALTIČKI RATOVI SPOMENICIMA I DATUMIMA: Od svih bivših socijalističkih zemalja, tragovi Crvene armije su verovatno najžešće zatrti u baltičkim republikama Litvaniji, Estoniji i Letoniji. Ove tri države je SSSR okupirao i anektirao 1940. godine, posle pakta Ribentrop–Molotov. Potom ih je osvojila Nemačka 1941. godine, pa ponovo Sovjetski Savez 1944, u čijem sastavu su ostale do 1989. i raspada „prve zemlje socijalizma“.
Sudeći po praznicima, reklo bi se da je teror u tim državama bio mnogo žešći pod vlašću Sovjeta nego pod nacistima. Tako, na primer, Letonci imaju čak dva praznika posvećena žrtvama komunizma, 25. mart i 14. jun, kojima se obeležavaju masovne deportacije u Staljinove logore širom SSSR. U prvoj nedelji decembra je dan sećanja na komunistički genocid nad Letoncima. Praznuje se i 17. jun, dan kada je SSSR okupirao ovu zemlju. Dan oslobođenja Rige, 13. oktobar, kada je Crvena armija proterala naciste, ne pominje se kao nešto što bi trebalo slaviti, naprotiv.
Od antifašističkih praznika tu je samo 8. maj, dan pobede nad fašizmom. Rečiti su opisi po sajtovima kojima država Letonija sebe predstavlja svetu, pa tako na jednom od njih uz pominjanje 8. maja stoji da su i nacisti i Sovjeti, „obe okupatorske zemlje“, regrutovali silom Letonce, njih 200.000, od kojih je 100.000 poginulo.
Od Drugog svetskog rata, tu je i 4. jul, posvećen genocidu nad Jevrejima. Tog dana su 1941. godine u tri sinagoge u Rigi stotine Jevreja živi spaljeni. Efraim Zurof, direktor Centra „Simon Vizental“, u tekstu na svom blogu napisanom prošle godine, kaže da se u oglašavanjima povodom tog dana letonski zvaničnici malo ili nimalo osvrću na činjenicu da su taj zločin počinili letonski saradnici nacista, kojih nije nedostajalo ni u okolnim zemljama, u kojima je genocid nad Jevrejima temeljno sproveden. Tako je, na primer, Estonija ubrzo pošto su je okupirali Nemci proglašena Judenfrei državom. Nemačka je koristila baltičke države za osnivanje koncetracionih logora i za Jevreje iz drugih država, samo u Estoniji su postojala 22 takva logora, čiji su službenici mahom bili domaći saradnici nacista.
Efraim Zurof u pomenutom tekstu konstatuje da baltičke države pokušavaju da menjaju percepciju Drugog svetskog rata na radikalan način, da su takve aktivnosti finansirane i sponzorisane od vlada, sa ciljem da minimiziraju ili sakriju strašne zločine počinjene od „domaćih“ nacista prema Jevrejima, da skrenu pažnju sa tih zločina na patnje Istočnoevropljana pod Sovjetima i komunističkim režimima, da ubede svet da su komunistički zločini bili genocid, da stvore lažni narativ lokalnih heroizama u borbi protiv komunizma, ignorišući činjenicu da su mnogi od lokalnih „boraca za slobodu“ aktivno učestvovali u masovnim ubistvima Jevreja…
Kao primer je naveo proslavu u letonskom gradu Limbaziju, gde je 4. jula 2013. desničarska partija Visu Latvija (Sve za Letoniju) obeležila dan „oslobođenja od Sovjeta“, koje su izvršile nemačke trupe. Organizatori nisu pomenuli činjenicu da je odlazak Sovjeta bio signal za masakr nad Jevrejima u Limbaziju, koji su izvršili stanovnici gradića predvođeni lokalnim luteranskim sveštenikom. U leto i jesen 1941. ista sudbina je zadesila Jevreje u čitavoj Letoniji, a genocid su izvršili Nemci i njihovi brojni domaći saradnici. Država, doduše, nije bila sponzor pomenute proslave, ali Visu Latvija je deo vladajuće koalicije, i nije snosila posledice zbog proslave. Ta partija inače podržava i godišnji marš letonskih SS veterana svakog 16. marta u centru Rige.
Ti veterani, i u Letoniji i kod suseda, tvrde da su se za slobodu svojih država borili i u nemačkim trupama (u Estoniji je prva „domaća“ SS legija osnovana 1942, do 1944. godine se na strani Nemaca borilo desetine hiljada Estonaca, što mobilisanih, što dobrovoljaca). Vlade baltičkih država, inače članica EU, ne podržavaju javno postupke i reči veterana, ali mnogi postupci tih vlada vode ka forsiranom izjednačavanju uloga nacista i Crvene armije. Pošto je Crvena armija oslobodila Talin 22. septembra 1944, podignut je bronzani spomenik sovjetskom vojniku nazvan Spomenik oslobodiocima Talina. Spomenik je premešten 2007. godine na obližnje vojno groblje i nazvan Spomenik palima u Drugom svetskom ratu, što je izazvalo žestoke proteste ruske zajednice (Rusa je u ovoj državi oko 27 odsto). Došlo je i do sukoba između proruskih demonstranata i estonskih nacionalista (Bronzane noći u Talinu), estonska ambasada u Moskvi bila je sedam dana pod opsadom, Rusi su poveli sajber rat protiv Estonije. U „rat spomenicima“ uklapa se i onaj u Lihuli kod Talina, koji slavi Estonce koji su se borili protiv Sovjeta u jedinicama finske armije, Vermahta i SS-a. Nema nacističkih simbola, ali je simbolika očita, pa su protestovale brojne organizacije poput Centra „Simon Vizental“. Ljubitelji spomenika tvrde da ne slave naciste i da su, pridružujući se nemačkoj vojsci, njihovi zemljaci birali manje zlo.
Mađarski ekstremni desničari, kao i njihovi istomišljenici širom Evrope, nisu tako suptilni. Dan kada je Crvena armija osvojila Budimpeštu, 13. februar 1945. godine, oni slave kao Dan časti veličajući „herojski otpor Nemaca koji su u Budimpešti branili Evropu od komunizma“. U njihovim publikacijama povodom tog dana ne pominje se da je oko trećina od 200.000 Jevreja u Budimpešti ubijena za vreme nemačke okupacije, naročito intenzivno tokom opsade ovog grada, jedne od najtežih u Drugom svetskom ratu. Opsada je trajala od 29. decembra 1944. do 13. februara 1945. godine, a nemačke SS divizije i mađarski fašisti su se borili za svaku ulicu i kuću.
U vreme komunizma dan oslobođenja Budimpešte bio je državni praznik, proslavljan poput svih sličnih datuma u državama socijalizma. Međutim, ni prvih godina posle pada komunizma niko nije glasno postavljao pitanje da li je Budimpešta oslobođena ili osvojena, mada se sve više pričalo o zločinima sovjetske armije, silovanjima, ubistvima, deportacijama u gulage. Tek 1995. u jednoj televizijskoj debati je čuveni režiser, oskarovac Ištvan Sabo, javno pokrenuo pitanje koje su svi zaobilazili. Posle toga su se razmahali i pomenuti desničari; socijalisti se i dalje drže antifašističke tradicije, konzervativni Fides se nije mnogo oglašavao po tom pitanju. Sa usponom Orbanove desnice, u javnosti se učvršćuje shvatanje da je dolaskom Sovjeta jedan totalitarizam zamenio drugi, uz sve češće glorifikovanje i opravdavanje onih koji su se borili na „pogrešnoj“, nacističkoj strani.
RATOVI SPOMENICIMA, NA DRUGI NAČIN: Verovatno nesvesno, izvesna organizacija pod imenom Balkanski kulturni centar sabrala je u par rečenica sve muke bivših socijalističkih zemalja koje bi da odjednom odbace komunističku prošlost i sve što uz nju ide, poput antifašističke borbe, negirajući da je tada bilo ičeg dobrog. Pomenuti centar na svom sajtu o glavnom gradu Bugarske Sofiji piše: „Tokom totalitarističkog režima (9. septembar 1944. – 10. novembra 1989. godine), Sofija je postala veliki nacionalni, ekonomski, akademski i kulturni centar.“
U Drugom svetskom ratu Bugarska se borila na strani Nemačke i njenih saveznika. Okupirala je delove teritorija Grčke i Jugoslavije, zajedno s Nemcima učestvovala u borbama protiv NOVJ. Dok je Crvena armija napredovala kroz Rumuniju 1944. godine, bugarska vlada je proglasila neutralnost, a štab partizanske bugarske armije i CK Komunističke partije preuzeli su vlast u Sofiji u noći između 8. i 9. septembra. Nova bugarska vlada je objavila rat Nemačkoj i naredila da se ne pruža otpor Crvenoj armiji, pa se Bugarska na jedan dan našla u jedinstvenoj situaciji, bila je u ratnom stanju i sa Nemačkom i sa saveznicima, sa kojima još nije potpisala primirje. Jedinice Crvene armije 16. septembra 1944. su ušle u Sofiju, a spomenik vojnicima Crvene armije je izgrađen povodom desetogodišnjice tog događaja.
Kada je 1989. pao dotadašnji režim, protivnici komunizma tražili su da se spomenik sruši, ali su ga „rusofili“ odbranili. To još ne znači da je ostao bezbedan, anonimni crtač je sovjetske vojnike 2011. godine pretvorio u superheroje i likove iz crtanih filmova poput Supermena, Deda Mraza, maskote Mekdonaldsa. Ispod grafita je napisao: „Kretanje sa vremenom“. Spomenik je vraćen u prethodno stanje, ali je ponovo prefarban u znak podrške članicama ruske pank grupe Pusi rajot, opet očišćen, pa 2013. ofarban u roze u znak „umetničkog izvinjenja“ zbog bugarske podrške sovjetskim trupama koje su ugušile Praško proleće u Čehoslovačkoj 1968. godine, uz natpise na bugarskom i češkom: „Bugarska se izvinjava“. Mnogi su to protumačili kao omaž češkom umetniku Davidu Černiju, koji je 1991. u roze ofarbao stari sovjetski tenk, spomenik sovjetskim tenkistima u centru Praga. Černi je potom uhapšen, tenku vraćena prvobitna boja, ali su ga njegovi pomoćnici ponovo ofarbali u roze, posle čega je prebačen u vojni muzej.
Crvena armija je osvojila Beč 14. aprila 1945, posle teških borbi. Radio Moskva javio je tada da je u bici za Beč za deset dana poginulo 19.000 nemačkih i 18.000 sovjetskih vojnika. Spomenik crvenoarmejcima koji su učestvovali u borbama za Beč podignut je na Švarcenbergovom trgu, koji se od 1945. do 1956. godine zvao Staljinov trg. Očuvanje spomenika u prvobitnom obliku zagarantovano je ustavom Austrije.
Svake godine 14. aprila gradske vlasti polažu cveće i vence na taj spomenik, ali on je često i meta skrnavljenja. Jedan njegov deo je 9. maja ove godine potpuno ofarban žutom bojom, sličnih napada bilo je i 2011. i 2012. godine, pa je Moskva u više navrata opomenula Austriju da ima obavezu da spomenik čuva.
Na Jutjubu se nalazi snimak ulaska Crvene armije u Bukurešt, 31. avgusta 1944. godine. Mnogo je razdraganih i srećnih lica u masi ljudi na ulicama koji pozdravljaju sovjetske vojnike. Ne deluje da su snimci namešteni i režirani, radost izgleda spontana. Stotine komentara su ispod pomenutog snimka, na engleskom i rumunskom jeziku, ostavljeni u periodu od nekoliko godina. Vodi se, naravno, diskusija da li je u pitanju oslobađanje ili osvajanje Bukurešta. Pristalice okupacije pominju stotine hiljada zarobljenih rumunskih vojnika koji su poslati u udaljene sovjetske logore peške, umirući masovno na tom putu, pominju streljanja bez suđenja, hapšenja, pljačke.
Zagovornike oslobođenja najefektnije je predstavio anonimni Rumun koji je napisao da je demokratija u Rumuniji umrla od ruke simpatizera nacista, Gvozdene garde, koju je sledila vojna diktatura maršala Antoneskua, najlojalnijeg Hitlerovog saradnika posle Musolinija, koji je želeo Rumuniju očišćenu od Jevreja. „Rumunija se pridružila napadu na SSSR. Ovo su činjenice i ja kao Rumun ne mogu da ih negiram. Rumunska vojska je poražena i SSSR je okupirao Rumuniju do 1957. To je bilo oslobođenje, ne postavlja se pitanje oko toga.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
