O čitanju, pisanju i… brisanju

Ne verujem da sam ikada obrisao dupe novinama; možda i jesam nekad, kao klinac, ali se toga ne sećam. Nije da nisam bivao na selu, pamtim i vremena kada je poljski nužnik još bio raširena pojava, ali džaba – novine su, u mom klonjara-sećanju, uvek ispred, a ne iza mene. No, iz nekog je razloga u našoj književnosti do dan-danas živa i zdrava ta analna fiksacija glede novina, to jest, kako su one tobože dosta pogodne u tu svrhu, mada meni, moram da priznam, to uopšte tako ne izgleda… Brisanje prozora, to da, ali zadnjice, hm… No, evo, i u antologiji priča savremenih srpskih i „regionalnih“ pisaca tematsko-motivski nekako povezanih s novinama Četvrtasto mesto, niko novinama ne briše prozor, niko njima čak ni ne ubija komarce niti ih podmeće pod kraću nogu od stola, ali se zato valjda u bar pola tuceta priča pojavljuju kao neizostavan deo toaletnog inventara. I to ne kao sredstvo za prekraćivanje vremena.

Okej, ajmo sada nazad, „s dupeta na glavu“. Srđan V. Tešin je priredio još jednu u seriji Arhipelagovih „tematskih“ pripovedačkih antologija – prethodno su to bile priče o starosti, poslastičarnicama, Savamali… – ovaj put posvećenu novinama, što je izazovna ideja i zahvalna tema, ako pronađe prave pisce, i ako ove ne mrzi da se odmaknu dalje od „dupebrisnih“ opštih mesta. Doduše, ta reč „antologija“ nekako nije baš primerena, jer se ovde radi o pričama naručenim specijalno za ovu knjigu – i za serijal Kikindskih na osnovu kojeg je nastala – ali dobro, to je manje važno.

Trideset i tri priče su ovde sabrane, i kada pogledate spisak njihovih autora i autorki, nije da sastav nije dovoljno reprezentativan, s posebnim naglaskom na danas već „mlađu srednju generaciju“ srpskih pisaca i njihovih parnjaka sa područja našeg zajedničkog jezika ili iz šireg ex-YU konteksta, dakle onih koji negde pripadaju naraštaju „Psećeg veka“. Priređivač je autorima nametnuo kanda vrlo strog limit kada je u pitanju dužina teksta, tako da su sve priče gotovo identične dužine – cenim, oko dve do dve i po šlajfne. To je vrlo tesno i za pošteni novinski tekst (ovaj je prikaz, dakle, duži od bilo koje među pričama) a kamoli za pripovetku, tako da se može reći da je ovo kolekcija radova koji pripadaju kategoriji short short stories, ili naprosto novinske priče, i to one najprimerenije nekom „četvrtastom mestu“ omanjeg formata i „večernjačkog“ profila. Namera je Tešinova bila, reklo bi se, da autore sabije u kalup vrlo striktno shvaćene novinske priče, pa sad – ko se kako snađe…

Neki od onih koji su se najbolje snašli i sami redovno rade za novine, i to naravno nije čudno; nije tu toliko važno to da su „tematski“ bliski tom svetu, nego činjenica da su bolje drilovani za kraće forme od onih koji nisu navikli da vode računa o takvim ograničenjima. Jurica Pavičić ima možda i ponajbolju priču u knjizi, pomalo na tragu jednog motiva iz Imperfekcionista Toma Rahmana; Muharem Bazdulj odlično ironizuje onu famoznu Kamijevu o čoveku dvadesetog veka kao biću koje „bludniči i čita novine“; Mileta Prodanović vispreno se sprda s površnošću i samosvesnim neznanjem tabloidizovanog novinarstva; David Albahari se vešto poigrava upravo s naslovnom sintagmom zbirke; Bekim Sejranović briljira s jednim od onih idiotskih paranovinskih „draga Saveta“ poslova etc. Neki se vraćaju u detinje uspomene, drugi „metafiziciraju“ u pričama krajnje labavo, čak jedva vidljivo povezanim sa „zadatom“ temom, treći se vraćaju u ratna vremena, četvrti bi da budu nekako „angažovani“, ali možda baš i ne znaju kako… Vredi istaći i priče Lejle Kalamujić, Veselina Markovića, Dane Todorović, Nenada Novaka Stefanovića, Nenada Veličkovića, Miće Vujičića, Daše Drndić, Milana Đorđevića, Ivane Simić Bodrožić etc.

Sam naziv ovog intrigantnog tematskog izbora potiče od Pola Valerija, koji je rekao nekoliko vrlo zajedljivih i bezobraznih, mada naravno u osnovi tačnih rečenica o naravi čitanja novina i pisanja za njih, to jest o limitirajućem formatiranju uma koji počne da razmišlja isključivo „medijski“. Ono što Valeri nije mogao znati jeste da će doći, to jest, da je već uveliko došlo, vreme u kojem će novine, bar one „ozbiljnije“, već biti polumuzejski artefakt klasične kulture, akademski kanonizovana baština, koju gaze i preplavljuju sa svih strana „novi mediji“, čije je ugrađeno varvarstvo naprosto nepobedivo. Fejsbukom ili Tviterom, doduše, ne možeš obrisati ni dupe ni prozor, ali zato mogu da posluže kao okosnica za neku novu antologiju, ko zna.