Miljenko Dereta, 1950–2014.

Miljenka Deretu sam upoznala 2009, kada sam vodila Inicijativu mladih za ljudska prava. Napravili smo debatu o diskusiji koja se vodila u Skupštini povodom usvajanja deklaracije o Srebrenici. Debata je bila organizovana u Muzeju 25. maj, gde, osim govornika i nas aktivista, niko nije došao. Sećam se kada sam videla Miljenka Deretu kako se sa entuzijazmom penje uz milijardu stepenica do Muzeja. Bio nam je jedini gost u publici. „Ovo je odlična inicijativa“, rekao mi je. „Nije strašno što niko nije došao, doći će sledeći put.“

Prvih nekoliko meseci rada u GI doživela sam kao sudar svetova. Jednom ga je pozvao neko iz vlasti i rekao – Miljenko, imamo nešto što ćemo uraditi, a da vi organizujete civilni sektor da ne reaguje. Odgovorio mu je: „Gospodine, vi mene očigledno ne poznajete.“ Pokušavala sam da mu objasnim moje predrasude odranije, koje mislim da i danas mnogi ljudi dele, o tome kako su GI viđene kao provladina organizacija. „Glupost“, rekao je, „ja stalno pišem tekstove protiv vlasti.“ Ja sam ih tek tada pročitala.

Bila sam stotinu puta na sastancima kod njega i Bube u stanu. Njihov način života rekao mi je sve – šta znači kada je važnija promena od materijalnog bogatstva, kada su ti najveće bogatstvo filmovi iz šezdesetih koje ti je neko poklonio i nesređene video-kasete i dokumentacija. Priče koje su kružile okolo o vilama na Dedinju bolele su samo mene. On ja bio iznad toga.

Njegova velika odluka da uđe u politiku njemu je značila mnogo. Mislio je da je vreme da pokuša da bude na mestu gde može da menja brže, da svoje iskustvo upotrebi drugačije. Kada je izbačen sa liste, najviše ga je povredila rečenica Čedomira Jovanovića: „Miljenko, a šta će vama to?“ On nije smogao snage da to kaže tada – Gospodine Jovanoviću, vi njega očigledno niste poznavali.

Vera u ljude i promene bila je pokretačka snaga koju je delio sa svima nama. Ostalo je toliko nedovršenih razgovora sa njim. Drago mi je što nam je ostavio toliko snage i volje da ove razgovore nastavimo da vodimo i sami.