I tako, vratio se (valjda?) Šešelj dr Vojislav u Srbiju, nakon uspešno obavljene misije. Vi ste u četvrtku, ili kasnije, pa znate kako je to izgledalo. Ja sam u utorku, pa mogu samo da zamišljam.
Avion se odlepi od piste Shipola; Šešelj, zavaljen u sedištu 23D, zadovoljno potegne gutljaj prijatno reske apa-kole (čuva je u šteku od 1989, da ne bi pio imperijalističke šećerne vodice; borac tog kalibra ništa ne prepušta improvizaciji), pogleda uprtog ka dalekom Balkanu, željnom oslobođenja koje mu ponovo stiže. Dok stjuardesa pravi one smešne kretnje koje niko ne gleda (jer nisu one smešne kretnje) niti bi bilo ko umeo da ih ponovi, negde u pozadini, daleko iza jeroplana, začuje se strahovit tresak, kao da je hiljadu bombardera istovremeno probilo zvučni zid. Svi putnici su uznemireni, pokušavaju da vireći kroz prozorčiće vide šta se to dešava tamo negde iza repa čelične ptičurine, jedino Šešelj sedi savršeno spokojan, kao kakav Buda-plavušan: ne mora da gleda, on to već zna. To se upravo stropoštava ustaško-vatikansko-američki Novi svetski poredak, kojem je upravo on odsvirao posmrtni marš. Zato sada zadovoljan ide kući, mada ne znači da neće još ponekad svratiti ovamo, da mu zapleše na grobu.
Onda stigne u Otadžbinu, pozdravi se po trired u obraze s Vjericom i onim jednim bradatim čije čekinje mu blago iritiraju obraze, a kojem više ni on ne pamti ime – valjda je onomad bio domar, šta li – te ih priupita a da gde li su se denuli ostali članovi, zašto nisu došli na prozivku i smotru? Vjerica i Onaj S Bradom se diskretno zglednu ispod oka, ona se izlane „Pa, kod Tome i Vuč…“, ali bradonja je krvnički nagazi na cipelu, te ona prvo neartikulisano krikne, a potom artikulisano zaćuti. Šešelj popije srpsku bez šećera skuvanu na domaćinski prisno olupanom rešou, ritualno pojede krempitu koju mu je onaj s bradom doneo iz „Zore“ u Glavnoj i ode kući u Batajnicu da se malo odmori i okrepi, izljubi se s prisutnima, utvrdi brojno stanje ljudstva i tehnike, popije jedan kvas, gricne malo gibanice i jedan peljmen iz zamrzivača, davni dragi poklon od Žirinovskog, pa potom zalegne u domaću postelju: kod kuće je ipak najbolje, naročito ako je u pitanju kućica u Sremu.
Sutradan, međutim, Šešelju je već dosta džabalebarenja, nije to za njega; komunisti i nacionalisti – a on je stigao da bude oboje, i oboje do balčaka – najbolje znaju da se samo rad s masama računa u politici. Zato Šešelj odluči da krene među narod, i to spontano i nenajavljeno, a gde ćeš boljeg i prisnijeg druženja s narodom od javnog prevoza? Uđe u autobus 706, relacija Batajnica – Zeleni venac, gotovo neprimećen. Autobus krene, i Vojvoda reši da se obrati prisutnim građanima: „Braćo Srbi i sestre isto! Vi dobro znate da sam ja upravo pobedio haš…“, ali usred rečenice prekine ga jak, oštar, zapovednički glas, tačnije, kvartet glasova: četiri mlađe žene skoro pa uglas – biće da je svaka kod po jednih vrata – kažu „Poštovani putnici, očitajte svoju kartu“. On se trgne, iznenađen, mada mu se odmah učini da ni na koga drugog ta zapovest iz nevidljivog zvučnika nije ostavila nikakav utisak. Jedni dremaju sedećki, drugi se ravnodušno zureći ni u šta ljuljuškaju držeći se malo oklembešeno za ona vešala što vise sa gornje šipke. Niko kao da ne obraća pažnju ni na njega ni na one četiri dosadne kokoši. I taman što je počeo svoj govor ispočetka, one šmizle se opet oglase: „Poštovani putnici, očitajte svoju kartu.“
Prekinut usred naleta nadahnuća, Šešelj uzrujano skenira neprijateljsku situaciju: „Pa šta je, bre, ovo? Zar su tokom mog odsustva stvari baš toliko otišle dođavola? Idem sad pravo kod one dvojice arhiizdajnika da im se krvi napijem!“ Šešelj se pribere i nastavi propoved na mestu na kojem je prekinut, ali još ni prvu rečenicu završio nije, kad one četiri proklete dronfulje iznova zareže uglas: „Poštovani putnici, očitajte svoju kartu.“
Navikao je Vojvoda u svojoj dugoj i bogatoj karijeri na svakakve opstrukcije, ali sa ovako podlim, nevidljivim neprijateljem još se nije suočio. Za trenutak ćutke okleva, premišlja se, i tako uoči nekog tinejdžera kako zaprepašteno zuri u njega. Klinac mune svog drugara u rebra: „Tebra, nije li ono Šešeljmen, jebote?!“, pa pokaže u njegovom pravcu. Ovaj drugi balavac jedva ga i pogleda izvirujući tek nosom iz kapuljače, i samo ležerno odvrati: „Tebra, na čemu si ti, jebote? Šešeljmen ne postoji, to je bre, ono, superheroj, lik sa televizije, ‘esi ti normalan?!“ Ko, bre, ne postoji, razljuti se Šešelj, i ponovo zagrmi o svojoj borbi za vaskoliko srpstvo, zapadne srpske zemlje i rušenje Novog svetskog poretka. Ali avaj, malo ko obraća pažnju, ljudi su se u međuvremenu izvežbali da ignorišu autobuske propovednike. No, on ne odustaje, ta, nije mu prvi put da kreće od nule! Svi ti što su mu se smejali posle su mu jeli iz ruke! I taman da Šešelj izvede jednu od onih svojih patentirano suptilnih, briljantnih bravura u kojim će sve izdajnike raznih boja nabosti na zajedničku sablju, kad eto ti opet one četiri ustaške kurvetine: „Poštovani putnici, očitajte svoju kartu.“
Šešelj se maksimalno iznervira, i uhvati najbliži validator za, hm, gušu: „Ustašice jedna, ‘oćeš da očitam kartu, a?! Jel ‘oćeš!? E, sad ćeš da vidiš kako ja očitavam!“ I prinese validatoru malu kartu Velike Srbije, koja mu je ionako uvek u džepu. Validator, međutim, na to prekorno odvrati: „Nemate dovoljno kredita.“
