Safari, plaža i slatka jeza zločina

Veliki broj ljudi, i to ne samo na bogatom Zapadu, postao je prezasićen materijalnim dobrima. Najbolje cipele, skuplji sat, pa ni novi automobil, mnogima više ne pomažu da se osete bolje i srećnije niti da odskoče od kolega i prijatelja sa kojima se, ponekad sasvim nesvesno, porede i utrkuju. Zagušeni stvarima, počeli su da skupljaju iskustva, naročito ona koja mogu da doprinesu višem statusu.

Džejms Volman, istraživač novih trendova, kaže da važnu ulogu u promeni načina prezentacije samoga sebe i sticanja statusa igraju društveni mediji. „Danas će veoma mali broj ljudi videti vaša nova kola ili tašnu. Ali, sa svim tim prijateljima i sledbenicima na Tviteru, Instagramu i Fejsbuku, mnogo više njih će znati da gledate zalazak sunca sa krova Rijada u Marakešu. To znači da su sada iskustva više vidljiva i više vredna, i verovatnije je da će više doprineti vašem statusu nego materijalna dobra“, piše Volman u knjizi Haker, tvorac, učitelj, lopov, zborniku pronicljivih razmišljanja o advertajzingu za novu generaciju potrošača i rastuću „ekonomiju iskustava“.

Sve je više kompanija koje pokušavaju da nam „prodaju iskustva umesto stvari“, ali, mnogo češće, sami se trudimo da pronađemo doživljaje koji će zadovoljiti sve šira interesovanja, podstaći emocije i ideje koje su nam postale važne ili izazvati divljenje brojnih sajber prijatelja. Posledice promenjenog shvatanje statusa i identiteta dolaze do izražaja i u turizmu, industriji koja pokušava da zadovolji znatiželju i odgovori na potrebu da s vremena na vreme pobegnemo od mentalnih navika, utažimo nezadovoljstvo sterilnom i banalnom svakodnevicom.

Politički turizam

NAGASAKI UMESTO SEJŠELA: Kada razmišlja gde će i zašto otputovati ili šta sve tamo „treba videti“, sve veći broj ljudi ne ostaje fokusiran na stare, tradicionalne preokupacije – plaže, muzeje, kupovinu, banje… U poplavi novih interesovanja važno mesto dobili su veliki politički događaji i tragedije, često mesta koja su obeležila koliko jučerašnju, najsavremeniju istoriju i o kojima su izveštavali veliki, globalni mediji.

Pri tom, za neke od razočaranih putnika idilično ostrvo Bora Bora, mesto bez politike, vreve i haosa, bilo je Borring Borring, dupla doza dosade, pa su krenuli da traže drugačije destinacije. Mnoge pripadnike rastuće klase dobrostojećih uopšte ne privlače mesta kao što su Maldivi i Sejšeli, pristupačnije (i manje lepe) verzije ultimativnog tropskog raja.

Šta se sve danas očekuje od jednog putovanja odlično ilustruje sve posećeniji Nagasaki, grad u kome su spojeni potresni tragovi jednog od najvećih masovnih zločina u 20. veku, istorija opere, remek-delo industrijske arhitekture i nezaboravni set velikog holivudskog hita.

Pored Muzeja atomske bombe i obližnjeg Parka mira, glavne atrakcije su Kloverov vrt, u kome se odvijala tragična romansa koja je poslužila kao predložak za operu Madam Baterflaj, i Hašima, ostrvo nalik ratnom brodu koje je bilo pozadina moćnih scena u prošlom nastavku serijala o avanturama Džejms Bonda. „Gardijan“ je melanholičnu Hašimu, koja polako nestaje pod udarima tajfuna, opisao kao „savršeno mesto za mučenje i ubistvo“, „mračno i nesvesno istorije arhitekture“ i „mesto u kome se apokalipsa već desila“.

Od Nagasakija i Aušvica, preko „grada duhova“ nedaleko od Černobilja i „Nulte tačke“ u Njujorku, mesta gde su pre 11. septembra stajale Kule bliznakinje, do majanskih sela u zapatističkom Čijapasu i palestinske Ramale, brojne posetioce dovode njihovi politički stavovi i interesovanja. Turobna istorija savremenosti i moćne medijske slike doprineli su da Bosna i Hercegovina, Južna Afrika, Ruanda i Izrael/Palestina postanu neke od glavnih destinacije za putnike kojima je politika jako važna i koji žele da upoznaju stvari iz prve ruke.

SVETA ZEMLJA I ŠPIJUNSKA JAZBINA: Ipak, Bliski istok i dalje drži primat. I individualni i grupni turizam svoje korene imaju u posetama Svetoj zemlji, koja je oduvek proizvodila višak harizmatičnih proroka, istorije i politike. U Nazaretu, Isusovom gradu, novinar Džonatan Kuk, autor knjige Nestajuća Palestina, posetiocima nudi dvočasovno političko razgledanje, „turu na kojoj mogu da otkriju odgovore“ na pitanja kao što su: „Da li se Palestinci suočavaju sa diskriminacijom u Izraelu?“ i „Kako je Nazaret postao grad sa muslimanskom većinom?“

Do pre nekoliko godina, Sirija je bila jedna od popularnih destinacija za političke turiste. Nažalost, danas se ne može do grobnice Asadovih roditelja u alavitskim planinama oko Latakije, ni do muzeja Panorame oktobarskog rata 1973. godine u Damasku, gde su izložena pisma pisana krvlju kojima se oficiri zaklinju na vernost Asadu.

U Siriji su mogli da se kupe brojni politički suveniri, od zlatnožutih Hezbolahovih imenika, preko lampi koje na zid bacaju lik Bašara al Asada ili Hasana Nasrale, do vorholovski dizajniranih plastificiranih kartica sa slikom Hafeza al Asada u različitim bojama, predviđenih za mesto u novčaniku gde ljudi u drugim zemljama obično drže fotografije članova porodice. (Svaki građanin zna da je u Siriji dobro da policajac, kada vas zaustavi i zatraži ličnu kartu, odmah može da vidi da vam je srce „na pravoj strani“.)

I kada govorimo o suvenirima i kada je reč o političkim znamenitostima, malo šta na Bliskom i Srednjem istoku može da se meri sa Iranom. U Teheranu su glavne političke atrakcije grob ajatolaha Homeinija, „Špijunska jazbina“, zgrada nekadašnje američke ambasade, Centralni muzej mučenika, u kome se mogu kupiti neobične razglednice, i ogromni murali na kojima su nacrtani likovi heroja palih za islamsku revoluciju. Svaki punokrvni politički turista će potražiti i Homeinijevu kuću u svetom gradu Kom, koja nije otvorena za turiste, i sa sobom poneti bar neki od ukrasnih tanjira sa likom ajatolaha Hamneija ili onaj najpopularniji, na kome je glava Iranke pokornog pogleda i natpis „Hidžab je za ženu kao školjka za biser“.

KREVET DALAJ–LAME: Tu su napokon i Kuba, komunistička vremenska mašina, i Jugoistočna Azija, hronično vruća „tačka“ Hladnog rata, mesta koja nude najbogatiju političko-turističku ponudu. Ali, kuća u kojoj živi Aung San Su Ći u Jangonu, pećine u kojima se Kajson Pomivan, laoski Tito, skrivao od američkih bombi, ili Kengtung, „prestonica“ Zlatnog trougla koja je nedavno otvorena za individualne posete, retko kada su glavni motiv za putovanje. Na ovim egzotičnim destinacijama političke znamenitosti su samo usputna predstava, začin za glavne atrakcije: posetu nekim od najlepših hramova na svetu i klasičnu tropsku ponudu – plavo more i beli pesak. Sve to često u paketu sa ostvarivanjem različitih seksualnih fantazija i dobrim provodom.

I obronci Himalaja imaju svoje adute. Mada, Nepal je izgubio veliki deo političke privlačnosti kada su 2006. godine maoisti srušili vladajuću dinastiju. Tibet je do 2003. godine, kada su vlasti zabranile individualne posete, bio meka političkog turizma. Budističke lame su mamile turiste u svoje odaje, ili neki mračni kutak ogromnih manastira, kako bi pokazali sliku dalaj-lame – i zatražili koju paru. U Lasi je moguće posetiti Norbulingka palatu i videti lavabo, kadu i krevet koji je koristio dalaj-lama. (Koga zanima privatnost velikih vođa, u Adis Abebi može da poseti spavaću sobu i kupatilo Hajla Selasija.)

INHERENTNO OPASNO: Prestonica političkog turizma na Zapadu je Belfast. Razgledanje pod nazivom „Grad Belfast i dan nevolja“ reklamira se pod sloganom „Videli ste u medijima, čitali u knjigama, sada pogledajte sami“. U Americi turiste privlače „nevolje“ vezane za visoku stopu kriminala. U Los Anđelesu, LA Gang Tours nudi posetu „istaknutim oblastima na kojima deluju bande i vrhunski lociranim mestima zločina“. „Njujork tajms“ piše da je agencija nevoljno odustala od ideje da žitelji „nezvaničnog staništa 20.000 članova bandi“ dočekaju autobus pucajući iz vodenih pištolja i prodaju majice na kojima piše: I Got Shot in South Central.

Vlasnik agencije je stari insajder – Alfred Lomas, dugogodišnji član jedne od bandi, a cena od 65 dolara uključuje i ručak. Razgledanje, koje opisuje kao „inherentno opasno“, organizovano je po ugledu na voajerske vožnje pored kuća holivudskih zvezda na Beverli Hilsu.

KORENI, VUDU I SVIRANJE SABARA: U SAD rast standarda stanovnika getoizovanih crnačkih zajednica omogućio je mnogim Afroamerikancima da krenu u potragu ne samo za svojim korenima, već i za boljim razumevanjem afričkih društava i politike. Organizovane „postojbinske ture“ su među bolje stojećim Afroamerikancima postale popularne ubrzo posle objavljivanja knjige Koreni Aleksa Hejlija 1976. godine. Put robova nedaleko od Uide u Beninu i tvrđave na ostrvu Gore u Senegalu i u Elmini u Gani, iz kojih su put zapadnih obala Atlantika kretali brodovi prepuni robova, postali su popularne destinacije. U Beninu znamenitosti uključuju domove porodica Da Silva i De Souza, i danas moćnih potomaka robova, koji su se vratili iz Brazila da bi i sami – trgovali robljem.

I na zapadu Afrike politički turizam i potraga za korenima se, po pravilu, kombinuju sa drugim aktivnostima. U Gani, evokativna poseta tvrđavama u Elimini i Kejp Koustu obično ide sa kupanjem. U obližnjem Coconut Grove Beach Resortu boravile su sestre Vilijams i skoro sve velike crnačke holivudske zvezde. Dok u Uidi, „kolevci vudua“, gde je morska struja previše jaka, glavnu prateću aktivnost predstavlja poseta Hramu pitona i nekom od vudu rituala, koje svaka porodica bar jednom godišnje organizuje vikendom na prašnjavim ulicama nevelikog, ali veoma razvučenog grada. Na malenom ostrvu Gore, nedaleko od Dakara, koji je čuven po talentovanim muzičarima i hipnotičnim ritmovima, popularni su časovi sviranja sabara, senegalskih udaraljki.

Ipak, samo se u Gani, bivšoj britanskoj koloniji, govori engleski i ova zemlja je postala meka za afroameričke turiste. Gana, čija je nezavisnost 1957. godine označila početak dekolonizacije Podsaharske Afike, privlačna je i zato što predstavlja kolevku panafričkog pokreta. Na ulaznicama za posećeni Memorijalni park Kvame Nkrumah u Akri, citirane su reči velikog Titovog prijatelja – „Posejao sam seme i ono će klijati“.

SIROVA AVANTURA: Malo istočnije, „Bratov“ vodič za Demokratsku Republiku Kongo, objavljen 2008. godine, posle decenije krvavih ratova, zemlju predstavlja kao destinaciju za sve one koji „tragaju za sirovom avanturom“ – spoj „političkog haosa“ i planinskih gorila u njihovom prirodnom okruženju. Kisangani, mesto u kome je smeštena radnja romana Srce tame, čiji je naslov postao majka svih zapadnih stereotipa o crnoj Africi, političkim turistima iz Srbije je zanimljiv iz još jednog razloga – u njemu su polovinom devedesetih dobrovoljci iz nekoliko bivših jugoslovenskih republika pisali jedinu afričku stranicu naše zajedničke ružne istorije kao poslednja odbrana Mobutuovog režima. Poseta Kinšasi je po sebi politički turizam. Glavna atrakcija je sam grad, način kako pulsira, kako preživljava i kako se raduje.

LEVIČARSKI HODOČASNICI: Ako izuzmemo slučajne političke turiste i stručnjake, stiče se utisak da je reč prvenstveno o levičarskom fenomenu, ponekad nevešto zamaskiranom kao „volontiranje“, što je u velikom delu Trećeg sveta postala jedna od etički najspornijih grana turističke industrije (koja zavređuje poseban tekst). Levičarski hodočasnici vole Boliviju, gde vlada Evo Morales i gde je ubijen Če. Popularan je i Čijapas, mada beli turisti nisu uvek dobrodošli, čak i onda kada ostave koji dolar kupujući lutkice sa likom subkomandantea Markosa i njegove, danas pokojne Ramone ili majicu sa krstom i četiri ocila – dva puta Če i dva puta Osama.

Turiste privlače i mesta velikih terorističkih napada, od mesta na kome je stajala zgrada argentinsko-izraelske asocijacije u Buenos Ajresu, srušena 1994. godine, do ostataka „Vestgejt“ šoping mola i memorijalnog parka na mestu uništene američke ambasade u Najrobiju. U Istanbulu pravi politički turista će posetiti revolucionarni Geze park i ružičastu Ataturkovu kuću, a u Sarajevu neće zaobići odlično zamišljen Muzej Alije Izetbegovića i obližnje „šehidsko mezarje“ gde se nalazi Alijin grob.

Mnogi će posetiti Čegevarin grob u Santa Klari, ali je Kastrov revolucionarni štab na obroncima Sijera Maestre odavno zatvoren za posetioce. Moguće je obići rodnu kućerinu braće Kastro – imala je svoju železničku stanicu i brojne barake za jamajkanske radnike koji su sekli šećernu trsku za tatu velikih revolucionara. Do kubanskog Kumrovca vodi verovatno najlošiji put na Kubi, zemlji loših puteva.

Neuporedivo je teže posetiti njihovu azijsku braću po ideologiji. Većina turista samo obiđe demilitarizovanu zonu, a malo ko uspe da uđe u Severnu Koreju, najvrednije iskustvo svakog posvećenog političkog turiste koji pokušava da uhvati korak sa istorijom.

Genocid turizam

POLJA SMRTI, AUŠVIC ILI SREBRENICA: Početkom osamdesetih godina pominjanje „odmora u Kambodži“ predstavljalo je izraz pobune i nepristajanja na konvencije potrošačkog društva. „Vreme je da probate ono čega se najviše plašite“, pevali su Ded Kenediz privilegovanim američkim studentima i uzvikivali „Pol Pot, Pol Pot, Pol Pot“ – samo par meseci pošto je čovek odgovoran za jedan od najvećih zločina u dvadesetom veku srušen s vlasti.

Desetak godina kasnije, privučeni sećanjem na genocid, hramovima Ankora i marihuanom koja se prodaje na pijacama (i nudi kao dodatak na „srećnim picama“), brojni američki studenti krenuli su put „polja smrti“ u Pol Potovoj postojbini – koja je ubrzo postala jedna od hit destinacija genocid turizma. Njegova rastuća popularnost odlično ilustruje koliko se proširio raspon stvari koje očekujemo od odmora. „Mnogi više ne žele samo da se relaksiraju na plaži, već i da prošire svoje vidike“, ističe psihološkinja Šejla Kigan. „Ljudi žele izazove. Možda je to voajerski i sablasno, ali mnogi žele te velike emocije na koje ne nailaze često.“

Posete Aušvicu, Pnom Penu, Kigaliju ili Srebrenici postale su i važan izvor društvenog kapitala. Kiganova kaže da ih turisti kasnije koriste kao teme o kojima vole da govore, „nešto o čemu će moći da pričaju kada se vrate kući“. Ima i onih koji dolaze da bi se osetili bolje, „da se podsete koliko su srećni“ ili, jednostavno, „da bi razumeli“, ali i onih koji su genocid turisti postali slučajno, kao posledica činjenice da su se iz nekog razlog našli u zemlji kao što je Kambodža ili Bosna i zaključili – „treba i to videti“. Motivi su različiti.

ZLATNI MAJMUNI I POGROM TUTSIJA: U SAD i u Najrobiju, koji je postao regionalna baza birokrata iz brojnih međunarodnih organizacija i komercijalni centar istočne Afrike, Tusafiri Africa Tours – čiji je slogan „istražite afričku divljinu“ – nudi šestodnevnu turu „Istorija Ruande govori! Safari“. Ona se sastoji od dva dana genocid turizma, dva dana trekinga u potrazi sa gorilama i zlatnim majmunima i dana predviđenog za opuštanje na jezeru Kivu. Program putovanja je ilustrovan sa pet fotografija – na dve su lobanje, na dve masa ljudi koji beže u panici i, na petoj, dvojica uspaničenih Tutsija koji beže, jedan sa štakom, noseći sve što su uspeli da ponesu u zavežljaju na glavi.

Manzi Kajihura, predsednik ruandanske turističke asocijacije i vlasnik jedne od najvećih agencija u zemlji, izjavio je da u poslednjih deset godina, od svih posetilaca koji su na različitim organizovanim turama došli u zemlju – samo dva para nisu želela da posete neki od memorijalnih centara. Broj turista u Ruandi je povećan sa 27.000, koliko je došlo 2004. godine, na preko milion u 2012. Turiste iz SAD i bogatih evropskih država ohrabruje činjenica da je Kigali jedan od najčistijih, a Ruanda Pola Kagamea jedna od najbezbednijih zemalja Afrike – diktature imaju i neke prednosti, ne samo za turiste.

Dok turisti u Ruandi rado spajaju tragove genocida i „ikonične planinske gorile“, u Tanzaniji je „tranziciona pravda“ uparena sa posmatranjem katatoničnih zebri i potragom za nemirnim ćitama u obližnjim nacionalnim parkovima. Aruša je „ruandanski Hag“ i godinama je prisustvo suđenju, pre podne iza debelog stakla sa poluraspadnutim crnim slušalicama u ušima, bivalo otrežnjujuća uvertira za opuštajuću posetu obližnjem Serengetiju i krateru Ngorongoro, nekim od najlepših safari destinacija na svetu.

DIZNIFIKAZIJA UŽASA: Iako i državni organi i preduzetnici koji zarađuju na najmračnijim stranicama savremene istorije stalno ističu obrazovnu i pedagošku stranu, primetna je rastuća komercijalizacija sve brojnijih memorijala, pa i njihova „diznifikacija“ i banalizacija – u Kamboži je moguće kročiti u masovne grobnice. Vlasti nekadašnje Kampučije su 2005. godine optužene i za „privatizaciju Polja smrti“, pošto su koncesiju nad memorijalnim centrom u predgrađu Pnom Pena, koji u sezoni u proseku dnevno poseti oko 300 stranih turista, dale privatnoj japansko-kambožanskoj kompaniji. Novim vlasnicima je zabranjeno da pomeraju posmrtne ostatke, uključujući 8985 lobanja, „plodova krvave žetve“ izloženih u ogromnoj staklenoj piramidi, koja predstavlja i jedinstvenu budističku stupu – ali ne i da menjaju cenu ulaznice, koja je ubrzo utrostručena.

Popularnosti genocid turizma doprinose i PR strategije, koje donose veliki publicitet i počeli su da ih primenjuju čak i fudbalski timovi. Pre dve godine jedan deo engleske reprezentacije, predvođen Vejnom Runijem, posetio je Aušvic, a drugi, na čelu sa kapitenom „Liverpula“ Stivenom Džeradom, fabriku Oskara Šindlera u Krakovu. Uostalom, pojam genocid turizam, kao i pojmove „mračni turista“ i „tanatoturizam“ koji su mu prethodili, dugujemo britanskim profesorima menadžmenta u turizmu i turističkom marketingu.

Nažalost, „menadžment destinacije“ je u nekim slučajevima otišao predaleko. Često je kritikovan način kako su posmrtni ostaci žrtava genocida izloženi u Kambodži i Ruandi, gde su neka tela stavljana u komore nalik grobnicama osvetljenim prigušenim svetlom. Ali, koliko god nekome stvaranje ovakvih iluzija stvarnosti može delovati neukusno, pa i „jadno“, reč je o odgovoru na potrebu savremenih ljudi, vrlih konzumenata rijaliti šoua i bezbroj traumatičnih televizijskih ispovesti. Mnogi žele da i sami nekako dožive autentična, nesanitizovana iskustva, da dobiju osećaj da su ne samo na pravom mestu, već i u prisustvu istorije, u uverljivom nastavku „pravog“, istorijskog vremena. Praktično, više nije reč samo o mestima – i same tragedije su postale destinacije.

TANATOTURIZAM: Današnji „genocid turisti“ nisu oni stari, nekada najbrojniji posetioci prostora sećanja i tuge – potomci ubijenih i pripadnici naroda stradalih u masovnim zločinima, koji su uglavnom dolazili da odaju počast „našim žrtvama“. Brojni turisti koji danas žele da obiđu „crne tačke ljudske istorije“ uglavnom dolaze iz daleka i mnogi sebe vide kao predstavnike svoje zemlje i hodočasnike u ovim savremenim „hramovima smrti“. Nije malo kritičara koje uznemiruje činjenica da turisti sa vodičem i flašom plastične vode u ruci hodaju mučilištem ili stratištima kao da je muzej, hram ili neka druga turistička atrakcija.

Genocid turizam treba prvenstveno posmatrati u sklopu šireg fenomena koji su različiti autori nazivali mračni, crni ili tanatoturizam, ali i „turizam bola“. Profesor Filip Stoun govori o komercijalnoj strani „konzumiranja smrti i patnje u turističkoj formi“ kao visoko vrednovanog iskustva. On ističe i da je „tamnija strana turizma“ toliko porasla da možemo govoriti i o „različitim senkama tame’“ koje se nude – od najsvetlijih, „fabrika mračne zabave“ u koje spada i popularno „Džek Trbosek turističko iskustvo“, do najtamnijih, „mračnih logora genocida“. Stoun rastuću popularnost tanatoturizma širom sveta vezuje prvenstveno za činjenicu da je „mračni turizam postao način suočavanja sa smrću u modernim društvima“, odnosno „način odomaćivanja smrti u sekularizovanom svetu“.

Srebrenica

Komercijalni potencijal nije ostao neprepoznat ni na Balkanu. Senada Nezirović u luksuzno opremljenoj monografiji Turistički potencijali Srebrenice, objavljenoj 2008. godine, posebno izdvaja Memorijalni centar i spomen-obeležje Potočari u okviru koga se nalaze muzej i „komercijalni sadržaji“. Autorka podseća da se na teritoriji opštine nalazi i „jedno od najbogatijih lovišta (divokoza i medvjed) u Bosni i Hercegovini, poznato po trofejnim primjercima svjetskog ranga“. Nezirovićeva zaključuje da se može očekivati „da turistička djelatnost postane nosilac ekonomskog razvoja općine“. Štaviše, tragovi krvavog rata ne privlače turiste samo u Srebrenicu, već su doprineli da Sarajevo postane jedna od najpopularnijih destinacija u regionu – „Čikago tribjun“ je glavni grad Bosne nedavno nazvao „centrom genocid turizma“.

TURISTIČKA PONUDA U RUANDI: Malo plaže, malo gorila, malo genocida

RAZGLEDANJE: Tragom genocida u Ruandi,… foto: ap

…Aušvic,… foto: reuters

…nulta tačka u Njujorku… foto: ap

…i Park mira u Nagasakiju foto: reuters