Poslednji knindža i njegov slučaj

Neposredno posle Nove godine Ministarstvo pravde Srbije uputilo je Australiji dopis sa zahtevom da se ne dozvoli izručenje Dragana Vasiljkovića Hrvatskoj. Ministar Selaković podseća australijskog kolegu Majkla Kinana na dosadašnja suđenja Srbima u Hrvatskoj, kao i na očekivane reakcije srpske zajednice u Australiji, ali i „uznemirenje javnosti u Srbiji“ na takvu odluku. Završava tvrdnjom da su pravosudni organi Srbije spremni za sprovođenje krivičnog postupka protiv Vasiljkovića.

Ta australijska priča ima, naravno, svoj prethodni tok. Naime, 2006. godine Hrvatska je – sa značajnim zakašnjenjem – zatražila izručenje Vasiljkovića zbog optužbi za ratne zločine. Juna 2006. Visoki sud u Kanberi (njihov Vrhovni sud) odbio je taj zahtev, jer je Vasiljković državljanin Australije najkasnije od 1974. pod imenom Daniel Snedden, a Australija ne izručuje svoje državljane. Uzgred, Vasiljković je poznat Tribunalu u Hagu, gde je i svedočio u procesu Miloševiću, ali Tužilaštvo ga nikada nije tražilo, u kom slučaju bi izručenje u Sheveningen bilo nesporno. Nakon dužeg pritvora, Vasiljković je bio pušten na slobodu, ali je netragom nestao. To nije bilo pametno; još gluplji je bio njegov pokušaj da telefonom stupi u vezu sa svojim holandskim advokatom, kad smo svi mislili da je već daleko negde. Poziv je bio smesta prosleđen Australijskoj saveznoj policiji koja je kapetana Dragana našla na palubi neke jedrilice koju je upravo popravljao. Zatvorili su ga i – očito – bacili ključ, pa kapetan Dragan sedi u pritvoru do dana današnjeg.

DAVNI DANI: Ima tu nešto nerazjašnjeno: ili Dragan Vasiljković (Daniel Snedden) podleže zabrani izručenja kao državljanin Australije – ili ne podleže. To je ostalo nejasno. Izvori „Vremena“ iz Australije procenjuju da tu ima nešto dublje: da se Dragan nečime zamerio Australijancima, ali niko ne kaže čime i kako. Dok čekamo na konačnu odluku Vlade Australije, pozabavimo se davnom prošlošću kapetana Dragana, legende i mita, junaka stripova za decu, osvajača ženskih srdaca, oslobodioca raznih selendri i slatke čežnje lucprdastih kolumnistkinja iz 1991. Taj neverovatni junak pojavljuje se u leto 1990. (držimo se dalje samo proverivih podataka iz evidencija) u Baru, na povećoj jedrilici u društvu neke dve sestre Nemice. Ubrzo stiže i potraga za tom jedrilicom, zbog spornog vlasništva, pa tamošnji šef policije privremeno oduzima pasoše i fotokopira ih, kao svaki dobar policajac, za svaki slučaj (što će biti važan detalj). Uskoro se stvar rasvetljava povoljno po posadu jedrilice i oni jedre dalje.

U proleće strašne 1991. godine po medijima u Srbiji počinje da se pojavljuje misteriozni junak „zovite me kapetan Dragan, a ako vam kažem pravo ime moraću da vas ubijem“. On je – ako je verovati pomahnitalim medijima – junak bez mane i straha, veteran mnogih ratova, specijalac svih veština, hrabar, mudar, skroman i nadasve šarmantan. Na sebe je nesebično i iz razloga patriotskih i humanističkih preuzeo obuku i organizaciju dobrovoljaca iz Knina i Krajine, jer da je JNA nesposobna (što je, ruku na srce, i bila). Do avgusta meseca 1991, kada njegov slučaj dolazi do kulminacije, Dragan zuji između Beograda, Banije, Knina i sličnih mesta. Pokazuje izuzetan smisao za marketing, tj. promociju svoje ličnosti: daje tajanstvene izjave i mnoge intervjue; čuvaju ga stasite kninske lepotice; donosi medvede u Beograd; pušta veoma odmerene politički korektne zvuke; sve to javno. Uskoro postaje junak stripova za decu „Knindže“ i omiljena meta lucprdastih kolumnistkinja koje žmićkaju od njega i pišu mu hvalospeve tipa „mit i legenda“, „duh koji hoda“ i već možete misliti. Izlazi sa Klarom Mandić i veša oko vrata Davidovu zvezdu, pa ga odmah proglašavaju za čoveka iz Mosada (tada smo se gurali u Društvo srpsko-jevrejskog prijateljstva, ali su nas pročitali na vreme). Sedi u Šumatovcu, gde mu Brana Crnčević donosi plastične vreće pune novca (lično sam gledao). Sve to, dakle, javno.

Dalje od javnosti misteriozni kapetan Dragan njuška se sa Državnom bezbednošću i MUP-om Srbije, ali i sa vojnom Službom. Njima nudi – a možda i prodaje, ne znamo – izvesnu osetljivu elektronsku opremu za noćno osmatranje i prisluškivanje. „Vreme“ je tada došlo (ne pitajte kako!) do izvesnih prospekata za tu opremu; ispalo je da je reč o trećerazrednoj robi koja se u Americi i Evropi naručuje pouzećem preko oglasa u listovima poput Soldier of Fortune (proverili smo). Na primer: noćni dogled Noga Lite, kopija američkog Excalibur Electrooptical uređaja starog najmanje deset godina. To je bilo vreme velikih potresa u državi, kada se najozbiljnije razmatrala buduća srpska vojska i kada se ministar odbrane Srbije, onaj nesrećni Tomislav Simović lomio oko toga (o tome više kod Dobrile Gajić Glišić, u njenoj nepravedno zaboravljenoj knjizi). Zna se i da je kapetan Dragan slična posla vodio i sa naslednikom, gen. Markom Negovanovićem, ali ishod nije poznat. Pouzdani saradnik kapetana Dragana u to vreme bio je jedan nadasve koloritan lik po imenu Rihard Kajzer, nemački državljanin koji je u Bačkoj Palanci otvorio dućan za lovačko oružje. U leto 1991. taj Kajzer mota se po Kninskoj krajini sa puškom sistema Galil, ofarban maskirnim bojama po njušci i voza se čuvenom oklopnim vozom Blagoja Guske (to je onaj voz koji ide i izvan šina), sve pucajući od sreće.

Već je otprilike jasno, kad oljuštimo spretni marketing i zanemarimo lucprdaste kolumnistkinje i pomahnitale režimske medije, da imamo posla sa međunarodnim prevarantima. Uostalom, taj Kajzer će uskoro nestati netragom, ponevši sa sobom mnogo toga, da sad ne ulazimo u detalje. Kapetan Dragan, međutim, ukrcao se u ozbiljniji voz od onog kninskog. Postigavši nesumnjive vojne taktičke uspehe oko Knina i na Baniji, on će se uskoro – u tom avgustu 1991, kobnom po njega – posvađati sa Milanom Babićem oko strateških pitanja. Već tada, naime, ono što će postati Republika Srpska Krajina fiksirano je i odbranjivo je – trenutno, mada teško i ubuduće. Dragan kao koliko-toliko školovan oficir, shvata da se ta država rastegla na tanko, na velikoj teritoriji sa malo ljudi i ranjivim granicama. On tada predlaže da se Hrvatskoj ponudi neka vrsta primirja sa daljim pregovorima, ne bi li se sačuvala privremena vojna prednost. Nešto slično pokušali su 1995. sa planom Z4, ali je tada bilo prekasno. Biva odbijen i najuren iz Krajine. Neposredno pre toga, njega su pune sve novine i televizije, Vuk Drašković mu je već ranije nudio komandu nad svojom „Srpskom gardom“, Dragan javno grdi Voju Šešelja i kaže da mu se taj „fašista“ neće nikada pojaviti u Krajini, mada se u leto 1991, kada je sve već skoro propalo, s njim slikao u Kninu. Bilo kako bilo, Dragan je svoje završio, valjda zato što nije shvatio suštinu stvari: da je Krajina prodata po prethodno ugovorenom planu.

U međuvremenu se desilo nešto u čemu smo iz „Vremena“ imali skromnu i skrušenu ulogu. Sećate li se onih fotokopiranih pasoša iz Bara? E, pa taj tamošnji šef policije, videvši po novinama slike misterioznog „ako vam kažem ime, moraću da vas ubijem“ srpskog junaka, setio se i dostavio nam preko izvesnog posrednika podatke iz pasoša: Daniel Snedden iz Australije, podaci kao na zapisniku. Desilo se takođe da smo mi imali dobru vezu u Australiji: našeg druga Džoa Čendlera iz lista „Age“, kome smo pomogli kad se našao usred frke od 9. marta 1991. ni kriv ni dužan, ne znajući ništa (dan ranije je doleteo u Beograd, našli smo ga na ulici). Poslali smo mu faksom Snedenove podatke i odmah dobili veoma zanimljiv odgovor. Da, takav postoji; rođen kao Dragan Vasiljković, državljanin najkasnije od 1974, kroz krivičnu evidenciju prolazi kao maloletni prestupnik u Melburnu (kradena roba); drugi put hapšen zbog držanja „prigradske mreže prostitucije“; dakle makro. Sudija za maloletnike suočio ga je sa izborom: zatvor ili da se prijavi u vojsku. Naravno da se mladi Sneden odlučio za vojsku. Završio je školu rezervnih oficira 1. Viktorijinog puka (elitna jedinica) i uskoro se upustio u instruktorku karijeru po zalivskim emiratima i okolo, uključujući i određene afričke zemlje. On je, pre i iznad svega, veoma talentovan instruktor; to niko ne spori. Posle te karijere Sneden se po Mediteranu bavi poslom skipera na jahtama, pa ima neku Miki Maus čarter kompaniju za male avione itd. Dok se nije našao sa ljudima iz Državne bezbednosti – Jovicom, Frankom, Badžom i čiča Radmilom Bogdanovićem. Njima je baš takav trebao.

Naravno da je međunarodni umetnik i šarmer video svoju šansu.

KRATKI INTERMECO: Kad se priča okončala 1992, kapetan Dragan okreće se humanitarnom radu: osniva Fond kapetana Dragana za pomoć siročadi, udovicama i invalidima. Po svemu što se zna, Fond je imao besprekorne finansije i računovodstvo. Politike se klonio, mada su neke simpatije bile vidljive: bio je blizak Studiju B i Kojadinoviću, po liniji SPO; bilo je tu raznih avantura, ali to je duža priča. Za vreme medijske strahovlade Ace Vučića 1998. i 1999. demonstrativno se pojavljuje na suđenjima medijima. Tokom prevrata od 5. oktobra 2000. čini određene dragocene usluge Studiju B i drugima. Kasnije će raditi kao savetnik kod Mileta Dragića, što je normalno. U jednom trenutku, međutim, izjavljuje da mu je svega dosta i vraća se u Australiju. Šta se dalje događalo – nije jasno, sve do hapšenja po hrvatskoj poternici 2006.

TANAK SLUČAJ, JOŠ TANJI DOKAZI: Republika Hrvatska potražuje Dragana Vasiljkovića, alias Danijela Snedena, za ratne zločine navodno počinjene 1991. (u Hrvatskoj) i 1992. (u BiH). Po onome što se može naslutiti iz tamošnjih medija (optužnica je još tajna), dokazi su dosta tanki. Nekako se čini da je njegova medijska slava u Srbiji i okolo bila važnija. Pominje se zauzimanje Gline, jasan oružani sukob sa iznenađujuće malo žrtava, veoma elegantna vojna operacija. Pominje se Knin i navodno maltretiranje ratnih zarobljenika u zloglasnoj tvrđavi. Ali, izjave razmenjenih hrvatskih zarobljenika iz avgusta 1991. to ne potvrđuju; naprotiv: oni, pod svojim imenima, izjavljuju za „Vjesnik“ da se kapetan Dragan jedini prema njima ponašao humano. Dok je on bio prisutan, niko nije smeo da ih pipne, a iz svog džepa im je kupovao cigarete i pivo, kažu ljudi. Nema dokaza da je i u jednoj njegovoj akciji stradao bilo koji civil. Štaviše, ali to u hrvatskoj optužnici teško da ćemo naći, on je u Strugi (blizu Dvora na Uni) hteo da postrelja nekoliko lokalnih teritorijalaca koji su upali u bolnicu i masakrirali hrvatske ranjene civile; sprečili su ga Martić i Frenki, koji su doleteli helikopterom iz Knina čuvši za njegove namere. U Škabrnji, za šta ga navodno optužuju, on nije ni bio, niti njegovi ljudi. Što se Bosne tiče, optužen je za silovanje u okolini Zvornika. To se ne čini uverljivo, dok ne vidimo dokaze i svedoke: Dragan Vasiljković bio je uvek šarmer, iskusan ženskaroš i švalerčina; takvi ne siluju – barem ne po pravilu. Osim toga, u jednom razgovoru sa ljudima iz „Vremena“, 21. januara 1993, on je bio vidljivo i uverljivo zgrožen postupcima srpskih snaga u Istočnoj Bosni: „Neću više da znam za to, toliko vremena sam proveo tamo izvlačeći Muslimane ispod srpskog noža. To je mračni i krvavi haos“, piše u našoj belešci o tom razgovoru.

Ministar Selaković, dakle, u pravu je kada dovodi u sumnju pravednost mogućeg suđenja Vasiljkoviću pred hrvatskim sudom: predmet je politički pregrejan, parlamentarni izbori u Hrvatskoj tek dolaze, desnica je u dramatičnom usponu; samo im još kapetan Dragan treba. Postoji pravna mogućnost da optužnica protiv Vasiljkovića bude ustupljena našem Tužilaštvu za ratne zločine, po međudržavnom ugovoru (da svako sudi svojima). Teško da će se Hrvatska u ovom političkom trenutku usuditi na takav potez.

Ostaje nam da čekamo odluku Australije i da se prisećamo „duha koji hoda“, „novog Obilića“ i slatke čežnje naših lucprdastih kolumnistkinja.