Počelo je odgovarajuće gromopucatelno: helikopter je pao, pa su gacali po blatu da ga nađu, pa su imali pres konferenciju, pa je gen. Diković, načelnik Generalštaba izdao naređenje da se osnuju dve komisije Vojske. Prva komisija trebalo je da ustanovi komandno-proceduralne detalje do pola marta; druga je imala rok do 30. marta da podnese tehnički izveštaj o uzrocima tragedije. Sve se to događalo u atmosferi krajnje neprijatnoj i svadljivoj, što navodi na zaključke o nečistim savestima, kao što su razni primetili i javno rekli. U nekoj običnoj situaciji (a helikopteri padaju po svetu) stvar bi bila ostavljena nadležnim vazduhoplovnim vlastima, civilnim i vojnim, pa bi se sačekao nalaz, bez dernjave i prenemaganja. Pogotovo bez određivanja besmislenih rokova, što neizbežno upućuje na sumnju da im je jako stalo da se od te bruke ograde i zaborave je.
General Diković nije iz struke vazduhoplovne, ali imao je koga da pita kako se to radi; nije pitao, nego je propisao rokove, pa mu je sada neprijatno. Naime, komisije za ispitivanje uzroka nesreća u vazduhoplovstvu moraju da rade mnogo i dugo: Niko pri zdravoj pameti ne bi pristao na neki proizvoljno određeni rok, ali ovde se zdrava pamet loše kotira. Takve komisije rade dok ne završe posao i dok ne ispitaju i najmanji detalj, pa čak i onda nisu nužno u stanju da kažu da je bilo tako i tako. Ova nesreća na Surčinu bila je svakako netipična za helikoptere; olupina ukazuje na veliku brzinu udara o tle; oštećenja su ogromna; svi su poginuli odmah, ako smo dobro razumeli prve naznake. Zahtevati da tehnička komisija završi posao do 30. marta jednostavno je besmisleno, sasvim nalik na one blesave detonacije Milutina Mrkonjića dok se bavio rekonstrukcijom zemlje: ima sada sve i odmah! E, pa ne može i sve i odmah. Ima na hiljade – doslovno – mogućih pitanja i detalja u ovakvoj nesreći i ne može sve da se završi do 30. marta, nego tek kada bude gotovo.
Bez obzira na protivprirodne zahteve države ili s obzirom na njih, videćemo, ta tehnička komisija sastavila je izveštaj na nekih 500 strana (kaže Vučić) i predala ga tužilaštvu, čime je Vojska oprala ruke i ne tiče ih se više. Ministar odbrane Gašić lepo je rekao da o tome ne može da govori, jer da „nije nadležan“, nego pitajte tužilaštvo koje, naravno, ima obavezu čuvanja službene tajne dok ne odluči da je više nema. Uostalom, treba pročitati tih 500 strana stručnih i veoma tehničkih analiza. Izvesna uteha stigla je od Aleksandra Vučića koji je – naravno, zar ste i sumnjali? – pročitao tih 500 strana i izjavio da tamo „nema ničeg spektakularnog“: nešto „tehničkih propusta“ koji nisu relevantni za uzrok katastrofe – po njegovom nadasve stručnom mišljenju. I to bi bilo to.
Mi sada treba da čekamo da tužilaštvo prouči nalaze tih komisija i da se udostoji da ih objavi – ako ikad. Uprkos zakonskoj obavezi, koliko nam je poznato, nijedan tužilac nije bio na uviđaju, a inače su po zakonu dužni da izađu na lice mesta gde ima mrtvih. Ova prva komisija koja se bavila lancem komandovanja podnela je neki izveštaj koji su progutali mrak i vojna tajna, mada bi mogao biti zanimljiv i za običnu javnost. Možda tamo postoji odgovor na pitanje: zašto se sa posadom komuniciralo GSM mobilnim telefonom umesto službene VHF i UHF radio-veze? Kakav je sadržaj tih komunikacija bio? Da li su naređenja za sletanje davala ovlašćena lica? Ta tri pitanja polako se penju ka vrhu liste nezgodnih pitanja. Imamo onda i „tehničke detalje“; kakve? Setimo se da je operacija spasavanja američkih talaca iz Ambasade SAD u Teheranu propala iz razloga „tehničkog detalja“: neko je naslonio pancir na otvor za ventilaciju elektronike helikoptera CH 54, pa je sistem otkazao zbog pregrevanja, morali su da se spuste i kasnije je operacija propala jer im je taj helikopter falio (osim što su napravili cirkus i uništili još dva vazduhoplova u blesavom sudaru na pripremnoj poziciji).
U avijaciji ima „tehničkih detalja“ i nisu svi presudni za konačnu bezbednost leta; neki, kao što vidimo, jesu. Putnički avion spustiće se vanredno zbog alarma koji bi neko otpisao kao „detalj“ i to se događa svako malo. Dok stručna javnost ne pročita tih 500 strana i ne analizira ih, mi ne možemo da verujemo priči o nevažnim „tehničkim detaljima“ i o upotrebi GSM telefona umesto službene radio-veze. Dok ne saznamo sadržaj tih GSM komunikacija između zemlje i posade nastradalog helikoptera Mi-17, nećemo biti nimalo pametniji.
Sve što smo do sada čuli neodoljivo liči na zamazivanje problema i na pranje nečistih savesti. Zašto je njima tako neprijatno? Zašto viču i prenemažu se? Zašto se unapred brane od neizrečenih optužbi, uključujući i ono najskrnavije – o „veroispovesti“ petodnevnog novorođenčeta? Sve to ne miriše baš najlepše. Štaviše, miriše (ako se tako može nazvati) na dalju „emocionalizaciju“ politike u Srbiji: dramljenje i prenemaganje, odbrana „premijera i njegove porodice“; Vulinove detonacije oko Voje Šešelja i ostatak udvoričkih besnih glista koje Vučić nije u stanju da suzbije.
