Voz! I samo „o“ dugačko je dovoljno da u njega stane parnjača čijeg se neuporedivog mirisa dakako sećam, i da stanu svi putnički vagoni, sa gvozdenim stepenicama i teškim vratima, u „o“ ima mesta za poštanski vagon, u njemu su i teretni vagoni koje smo mi pripadnici pionirskog farkaždinskog odreda svaki put brojali da se nikad naši rezultati ne podudare: vagoni stočni, vagoni cisterne, vagoni otvoreni; želeo sam da se provozam i dresinom, oduševljao me je taj samopogon, da ne kažem samogon: odrasli ljudi veslaju po suvom, i zaukaju se tako da im nijedan čun sa pentom nije ravan!
Odlučio sam da provedem dan ili dva kao savremen čovek, kupiću novinarsku kartu, sa popustom, poneću netbook i napisaću homework u vozu. Ko zna, možda ću natrapati i na kakav oblak bežičnog interneta pa ću delo i poslati u pokretu, napredak, zar ne? Stariji čitaoci mogli bi da se sete (nisu naravno dužni) da sam još pre dvadeset godina pisao kako sam u Nemačkoj telefonirao iz voza, iz javne govornice koju je imao voz, a već danas bih da šaljem tekst iz voza (to mnogi uveliko rade, ali nemam ja najmoderniju opremu).
Hteo sam da rezervišem kartu ne baš preko interneta, ali preko telefona, broj rezervacija našao sam na sajtu umalo ne rekoh JŽ, nakon poduže zvonjave odazove mi se homo sapiens, dobar dan, dobar dan, hteo bih da rezervišem kartu do Vrbasa, kako da rezervišete, ne može ovako da se rezerviše karta, zašto ne može?!
Nije mi daleko stanica, mogu da odšetam i kupim kartu, mogu da je kupim sutra uoči polaska, možda i samom vozu, ali sam hteo da se malo igram savremenosti, kad već ne umem i da kupim biljet preko interneta, da ga barem bezecujem, uh, ubija me zluradost koju trudbenica železnice ne krije, ne može da se rezerviše, kaže slavodobitno, da barem odglumi kako joj je žao, i kako se, premda to ne zavisi od nje, oseća krivom i takoreći posramljenom, pa čemu služi ovaj broj na internetu, čemu vi služite, menjam i ja mod, kad je već igra dobila na grubosti, dokle putujete, pita mrzovoljno, do Vrbasa, uh, sad će mi reći da za manje od sto pedeset kilometara nema rezervacije, za koji datum, pita, za sutra, e, ne može, rezervacije su najmanje dva dana unapred! Ne ispunjavam dakle olimpijsku normu, ali i pre toga rekla mi je da nema ništa od rezervacije, ova moja hitnja samo joj je naknadno išla na ruku. More, da pođem ja prekosutra, ili da prosto rezervišem osam karata za prekosutra i da ih nikad ne kupim?… Neću, pozdravim se preko volje sa neznankom i kupim juče kartu na šalteru, da li mi je sagovornica ovde negde, sedi iza neprobojnog stakla kak ni v chem ne byvalo?
Cena karte prijatno me iznenadi, tamo i natrag šeststo osamdeset dinara, važi mesec dana, hvala lepo, otad se naslađujem uštedom koju mi donosi moje novinarsko zvanje i moja odluka da putujem vozom: dve naplatne rampe ima do Vrbasa, oko hiljadu dvesto, plus benzin! Mogao bih da kilometražu množim sa cenom plina, ali radije uzimam benzin, dvesta pedeset kilometara, dvadeset pet litara, to je brat bratu tri hiljade, pa zbog tog vozikanja kolima meni možda i jeste ovako kako mi je!
Danas me je majstor osamdesettrojke čekao dok sam u trku preskakao bare, drvlje i kamenje u dnu Baba Višnjine, i ovim putem mu zahvaljujem, video sam hiljadu puta kako ljudi trče kao bez glave i kako im majstor ispred nosa zatvara vrata, što u Americi nikad nisam video: dok ne dotrči i poslednji namernik koji je u vidokrugu vozača ili nekog od dokonih putnika, autobus će čekati! Stignem na železničku stanciju petnaest minuta ranije, na lepoj tabli lepo piše da je moj voz na prvom koloseku, pored broja koloseka stoji malo ćirilično „l“ koje strancima pretpostavljam puno govori, nema veze, to je moje pismo, i moj kolosek, nalazim mesto kraj prozora, staklo mutno, nadam se da je kondenzacija unutrašnja, test rukavom džempera međutim negativan, izmaglica i izvesna prljavština sa spoljne su strane stakla. Mislio sam da imam sve što putnik koji bi da uživa u vlastitoj autarkičnosti treba da ima, naočare, nitroglicerin, mobilni, imam i flašicu „Jane“ koju nisam još otvorio, sve pogledujem da nije kolega Vukadinović u istom vagonu, da mu ne presedne putovanje, sledeći put nosim mali brisač šoferšajbne koji dežura stalno u škodi, sklonoj da ima oznojena stakla i kad nijedno drugo vozilo na parkingu nema, pa ću obrisati sam spolja svoj prozor do visine koju budem mogao da dohvatim: želim da do Vrbasa imam sliku čistu kao što imaju svi koji su od naše blede matere dobili risivere za digitalni televizijski program!
Ali i kroz ovakvo kakvo je okno vidim voz na osmom koloseku, zverski i neizlečivo išaran, DOOKS, BATMAN, SONA, ništa od mog predloga da se osoba koja je kupila te vozove kazni, da dok je živa o svome trošku vagon po vagon farba u jednostavnu sivobelu boju sulundara, obično me obuzima mala snaga kad treba koga kazniti ili kad je poželjno i preporučljivo osvetiti se, ali onaj ko je za državne pare kupio takvu gadež stavlja na kušnju moj kršćanski odgoj, kad god vidim gnusnu išaranciju kroz glavu mi prolazi jedno te isto: no merci!
