Zavesa za manipulacije

Onim posebnim zakonom dugačkog naziva (lex specialisom) „O utvrđivanju javnog interesa u posebnim postupcima… radi realizacije projekta izgradnje ‘Beograd na vodi’“, kako je to bilo navedeno u predlogu Vlade Srbije, stvorene su „mogućnosti za rešavanje imovinsko-pravnih odnosa i raseljavanje u obuhvatu planskog dokumenta i realizaciju projekta u celini, brže i efikasnije nego što važeća zakonska rešenja to omogućavaju“. Svemu je prethodilo – što je iz istog dokumenta vidljivo – da je u toku 2014. godine usvojen planski dokument, započete su aktivnosti na raščišćavanju terena i obezbeđen investitor radova.

Sa druge strane, nasuprot blagoglagoljivosti zakonodavnih i ostalih vlasti imamo upitan javni interes (kojeg nema), problematične promene Zakona o planiranju i izgradnji, kao i ovih najnovijih „specijalnih“ izmena Zakona o eksproprijaciji.

KONTINUITET: „Ništa tu nije novo“, kaže za „Vreme“ profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Dragor Hiber, koji početak problema vidi u davnim godinama nacionalizacije. „Tu je reč o dugogodišnjoj pravnoj praznini, o crnoj rupi u svemiru, jer je najslabije rešeno pitanje prava na zemljište, a valja znati da je zemljište činilo 25 odsto ukupno nacionalizovanog nacionalnog bogatstva u tadašnjoj Jugoslaviji“. Nejasni propisi koji se donose – čini se kontinuirano do danas – odlična su zavesa, kaže profesor Hiber, za one koji hoće da manipulišu, a stanje je danas još i mnogo gore. I vrlo je jasan: nijedna vlast od tada, od 1959. kada je kompletno građevinsko zemljište u Jugoslaviji nacionalizovano, nije uspostavila jedini mogući princip jedinstva građevinskog zemljišta i zgrade; sve drugo je nakaradni pravni režim.

Slično rezonuje i advokat Srećko Pecikoza: suština materije zemljišta u pravnom smislu u Republici Srbiji je ta da država hoće da upravlja, raspolaže, prodaje i izdaje u zakup i nikako ne želi to da ispusti. „Država treba samo da donosi odgovarajuće zakone i da uspostavi svoju i sudsku kontrolu primene zakona. Zakonska kontrola nad resursom zemljišta, a ne upravljanje, to je jedini pravi model da bi tržište funkcionisalo“, kaže Pecikoza, konstatujući da je Vlada Aleksandra Vučića otišla korak dalje od komunista. „Država dodeljuje zemljište po aranžmanu za koji ćemo tek saznati kakav je i zarobljava Beograđane uz neke Arape narednih decenija, zatim donosi zakon koji omogućava oduzimanje privatne imovine zarad neke državne ekonomske koristi i ekonomske koristi za investitora i oduzima pravo lokalnim samoupravama na dodelu zemljišta u zakup putem konkursa, već to pravo uzima za sebe i svoje aranžmane. Ovo je gore nego u Titovo vreme – Tito bi, verovatno, ako bi mu bilo stalo, iz senke naredio svima da sprovedu proceduru u skladu sa postojećim propisima“, kaže on.

„Ono što najviše zabrinjava jeste da je upotrebljena, možda čak i zloupotrebljena institucija međudržavnog sporazuma, kako bi ste derogirali sve ostale propise, podzakonske akte, kompletnu normativu (pa čak i Ustav, ali to će ceniti Ustavni sud), i međudržavni sporazum stavili kao biser koji stoji iznad svega,“ kaže za „Vreme“ Mile Antić, koordinator Mreže za restituciju. „‘Beograd na vodi’ je posledica teške nebrige i ideološkog nasleđa da se zloupotrebom instituta eksproprijacije ostvaruju nečiji privatni interesi, a ovaj zakon o utvrđivanju javnog interesa je klasična zloupotreba tog instituta, bez ikakve sumnje. Međutim, on ne bi bio moguć da u kontinuitetu nisu postojali otpori primeni postojećeg zakona i da nije bilo onih izmena Zakona o eksproprijaciji iz 2009. godine, koje su već tada krenule u pravcu omogućavanja i privlačenja ovakvih projekata u Srbiju“, kaže Antić.

GARNITURA ZA ZLOUPOTREBE: Po njegovim rečima, tada je ista garnitura ljudi koja danas sedi pored ministra finansija i ministarke građevinarstva učestvovala u izmenama Zakona o eksproprijaciji. Tada su zloupotrebljene i dobra volja i pomoć Svetske banke, a sve pod izgovorom ubrzanja izgradnje Koridora 10, i dat je motiv da se slobodno pljačka, kao što se pljačkalo u periodu 1945–1995, pod izgovorom javnog interesa, a za korist određenih partijski povezanih pojedinaca. Dakle, već 2009. godine su pisci i ovog novog i onog starog zakona o eksproprijaciji, napravili prostor da se pojavi ne jedan „Beograd na vodi“, već ko zna koliko njih, tvrdi Antić i dodaje: „Bez problema mogu da izgovorim njihova imena, to su Radmila Jagodić, pomoćnica ministra finansija, i Aleksandra Damnjanović, državni sekretar u Ministarstvu građevinarstva. Vi ovde imate kompletno prilagođavanje čitave države jednom privatnom interesu, tako da je zaista bilo za osudu da je glas otpora ovom zakonu dolazio iz Demokratske stranke, jer su njihovi ljudi, koje su oni doveli, učestvovali u tim izmenama i sedeli u Skupštini pored ministara. Da ne pričam da jedna od tih osoba spojila Miloševiću drugi nezakonito otkupljen stan koji se posle pretvorio u kuću u Užičkoj, pa je spojila nekoliko parcela, pa je to isto uradila i za Stanka Subotića i Bogoljuba Karića.“

Antić dodaje i da je samo nekoliko meseci pre toga urađeno „nešto što daleko prevazilazi zloupotrebu i štetu koju može da donese lex specialis za ‘Beograd na vodi’, a tu nije bilo nikakvog protivljenja“. „Urađeno je nešto što je direktno suprotno Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, nešto što je suprotno odlukama Ustavnog suda: lani, u decembru, stupile su na snagu izmene zakona o planiranju i izgradnji, po kojima je data skrivena državna pomoć koja se meri milijardama evra, da, za razliku od svih građana i pravih domaćih i stranih investitora, koji moraju da imaju svojinu nad zemljištem da bi mogli da grade, tajkuni koji su učestvovali u tim – kako i premijer kaže – pljačkaškim privatizacijama, mogu da zidaju samo na osnovu korišćenja zemljišta,“ smatra Antić. Uprkos eksplicitnom objašnjenju Ustavnog suda da u postupcima stečaja, privatizacije, izvršnim postupcima, ništa nije bilo uračunato u cenu, ni zakup, niti pravo korišćenja, i da za to ni dinar nije plaćen. „E, oni su sada dobili tu privilegiju, mogućnost da dobiju građevinsku dozvolu, da se upišu na tom objektu, da po automatizmu prenesu građevinske dozvole i hipoteke na državnu zemlju. Ovo je direktno suprotno Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, gde je eksplicitno navedena zabrana državne pomoći na takav način, a ovo nije ništa drugo nego prikrivena državna pomoć koju su dobili ljudi iz Kluba Privrednik“, kaže Antić.

UKIDANJE SLOBODE I DEMOKRATIJE: Profesor Hiber napominje da bi lex specialis trebalo da bude stvaranje specijalne pravne norme za jedno uže pitanje u okviru opštije ustanove, a ne za pojedine subjekte i pojedine pravne situacije. Ovaj lex specialis je, u stvari, zakon o ukidanju važenja pravnih pravila za određene ljude i određene situacije, kaže on. „Ja bih mogao da zamislim da su oni koji sve o tome znaju bili u poziciji da vide da za to postoji veoma jak interes, da će to doneti mnoge dobitke Srbiji. Ali, u tom slučaju, izmenite opšti sistem i eksproprišite na drugi način. Kada kažete ‘ne važe pravila o eksproprijaciji za Beograd na vodi’, izvinite, sutra će biti Čačak na vodi, tj. pravni sistem se potpuno dezavuiše.“

To dovodi do konstatacije da ne samo javni interes, već i bazična ljudska prava zavise od 126 poslanika, a nikako ne bi smelo da javni interes bude ono što izglasa 126 poslanika u Narodnoj skupštini. „Meni je mnogo veća opasnost od toga – što slutim da će se desiti – da će projekat pasti, da će bivši vlasnici ostati bez imovinskih prava i da će sve biti velika šteta za državu i pojedince: mnogo je veća šteta to što se razara jedna bazična premisa pravnog sistema. Razaranje prava na imovinu ukida slobodu čoveka, ukida i demokratiju. Nikako ne tvrdim da je to bila namera ovih koji su to doneli, nisu oni mogli da dobace dotle u promišljanju budućnosti. Ne ekskulpiram ih, već samo kažem da su oni razmišljali mnogo prizemnije i na kraću distancu, ali ishod može biti takav“, smatra Hiber.

„Urbanizam je politika – to nijedan naš političar ne shvata, ili neće da shvati“, kaže advokat Pecikoza. „Urbanizmom jednog grada se sve određuje. Urbanizam Beograda projektuje celu Srbiju, a za to su potrebne konkretne političke odluke. Nijedna beogradska vlast nije donela političku odluku šta hoće od Beograda. Planovi se donose po želji i uticajima interesnih grupa. U skladu sa političkim odlukama se moraju donositi urbanistički planovi. Ovako crtamo planove po želji, danas Arapa, sutra nekog drugog. Beograd će postati košnica, a Srbija mrtva, ako se ovako nastavi“, pesimistično zaključuje Pecikoza.

Dragor Hiber, profesor Pravnog fakulteta

foto: marko rupena
 
Zamagljivanja, ne javni interes
 
Onaj ko je imao pravo korišćenja na zemljištu u državnoj svojini, imao je nešto što u velikoj meri liči na svojinu, i zbog toga je u odnosu na njega morala da bude izvršena eksproprijacija, i otuda i potreba za lex specialisom. To je oblik deprivatizacije, jer je pravo korišćenja jedan pravni surogat, zbog toga što kod nas zemljište nije privatizovano ni 25 godina od početka tranzicije. Tu se postavlja nekoliko pitanja. Prvo je oduzimanje imovine, deprivatizovanje jednih u korist investitora. To je materija koja spada u član 1 Prvog protokola Evropske konvencije o pravima i slobodama građana, to je pravo na imovinu, odnosno nepovredivost imovine, i ta odredba je, uz male dopune, uneta i u naš Ustav. Imovinska prava ne mogu biti oduzeta ili ograničena, sem u javnom interesu i sa potpunom naknadom, naknadom koja deprivatizovanog treba da stavi u onaj imovinski položaj u kome bi bio da to nije oduzeto. Šta je to javni interes, to je vrlo složeno pitanje, ali to je glavna tačka na kojoj se može proveravati ozbiljnost jednog pravnog sistema. Ono što svakako nije i ne sme biti javni interes jeste proglašavanje privatnog interesa za javni interes. To ovde verovatno jeste slučaj. Ja ne smem da presudim, ja ne znam sve podatke, ali liči, postoje svi elementi da se to zaključi, naročito kad je reč o stambenoj izgradnji, pa i trgovačkim molovima.
 
U nekadašnjoj SFRJ, glavni oblik zloupotrebe eksproprijacije bio je upravo prepoznavanje privatnog kao javnog interesa – eksproprišem radi stambene izgradnje. Evropski sud za ljudska prava se više puta izjašnjavao da to ne može biti javni interes, izuzev kad bi se gradilo neko naselje socijalnih stanova – to mora biti sasvim partikularno objašnjeno.
 
Govorilo se da će se na izgradnji zaposliti srpska građevinska preduzeća, a i posle će se ljudi zapošljavati, pa je to javni interes. Znate, i kad bih ja, daj bože, jednog dana zidao vilu na Dedinju, neko će to raditi, nesumnjivo neću dovesti zidara iz Južne Amerike. Nije to javni interes, to su zamagljivanja.
 
Iznad našeg Ustava samo treba da budu multilateralni međunarodni ugovori i običajna pravila međunarodnog prava. Tako se i ovde pozivaju na neki međunarodni ugovor. Takvo rušenje pravnog sistema bilo je i prilikom poklona NIS-a Rusima. Ne govorim sada o ovoj vladi, podjednako su to radili i Koštunica i Tadić za NIS – sve procedure i prava su isključena kroz lex specialis, pozivanjem na međudržavni ugovor.

Mile Antić, koordinator Mreže za restituciju

foto: m. milenković
 
Milosrdna rešenja
 
Imamo neformalnu informaciju, koja je vrlo verovatno tačna, da je Upravni sud veoma ekspeditivno sve zahteve za legalizaciju odbacio, tako da su to završeni postupci. Ta lica, pošto ih ima više pravnih nego fizičkih, tu više nemaju šta da traže, sa tog aspekta lokacija je očišćena. Kada je reč o fizičkim licima, imali smo „Milosrdnog anđela“, a sada imamo milosrdne vlasti – imamo neposredna saznanja da je tim ljudima obezbeđen smeštaj. Postoji zakonska obaveza od 1992. da se obezbede stanovi onim ljudima koji su vlasnici, a imaju u stanu zaštićene zakupce. To skoro nikome nije obezbeđeno u poslednje 23 godine. Zašto se sad ovim ljudima obezbeđuje smeštaj? Otkud stanovi? I zašto njima, a ne nekom drugom ko živi neuslovno na nekoj drugoj lokaciji? Sve govori o tome da, kad se nešto hoće i želi, sve može, ali ne zbog javnog razloga, nego prvenstveno skrivenog i privatnog.

Srećko Pecikoza, advokat

foto: m. milenković
 
Čiji su naši stanovi
 
Postavlja se pitanje da li tužilac išta radi s obzirom na to su vršili raseljavanja dok još nije bio usvojen lex specialis. Oni su trošili našu imovinu za raseljavanje samo na osnovu zaključka Vlade kojim se projekat proglašava od značaja za Republiku Srbiju, tada još nije proglašen opšti interes. Sada su javni interes upakovali u nekakav zakon koji nema veze sa životom, ali niko ne postavlja pitanje šta je s onim što se događalo pre zakona! Sam premijer je na skupštinskoj raspravi o zakonu objavio da su već dali 99 stanova za raseljavanje: čije stanove su dali, svoje, arapske?
 
Što nisu zadužbine tako raselili? Ljudi imaju stanarska prava u zadužbinama, ne mogu da ih otkupe, zadužbine nisu privedene nameni za koje su date upravo zbog tih zaštićenih stanara, šta sa njima, a obaveza je države da njima da stanove.
 
Sve je iz dana u dan sve gore. Kada je 2003. usvojen Zakon o planiranju i izgradnji, po kojem su mogla da se poništavaju rešenja o dodeli zemljišta, ovakve stvari se nisu mogle događati. Da on i dalje postoji, ne bi se moglo postavljati ni pitanje zemljišta Luke Beograd. Onda je taj zakon promenjen, pa je omogućeno licima koja su privatizovala preduzeća da se okrenu, ne radu preduzeća, već oplodnji kupljenog zemljišta preko izgradnje i to traje do danas i trajaće. Još, ako ste firmu kupili u stečaju, eto lepe dobiti (niko se time ne bavi, ali kroz stečajeve je izvršena veća pljačka, nego kroz privatizacije i to je posebna tema). Eto kako i Zakon o planiranju i izgradnji može da utiče na kupovinu firme. Kupite firmu sa zemljištem, podmitite za promenu urbanističkih uslova, napakujete kapacitete i namene koje odgovaraju i ono što ste kupili za 20 evra po kvadratnom metru zemljišta sada vredi 70-80 evra po kvadratu. Sve je to špekulacija unapred planirana i dogovorena sa vlastima, ili delom vlasti, a ne pametno investiranje!
 
Ova vlast je postala još gora kad je donela propis da Vlada može da bez konkursa, bez tendera zaključuje ugovore o dodeli zemljišta za projekte od državnog interesa; taj izmenjeni Zakon je upodobljen „Beogradu na vodi“, a onda su shvatili da ni sa time ne mogu da prođu i da im treba i lex specialis. Iz godine u godinu zbog svega ovoga ulazimo u sve katastrofalniji period za tržište, normalno funkcionisanje i konkurenciju na tržištu.