I tako, ode nam Borko, nekadašnji ravnogorac, u (grčke) partizane, a Janko Veselinović ode u – hajduke. Što je i logično za pisca Hajduk Stanka, zar ne? Ali oprez, nije to baš taj Janko Veselinović (1862–1905), nego jedan drugi. Koji drugi? Pa, onaj drugi član Socijaldemokratske stranke (SDS) za kojeg znate. Čekaj malo, koje stranke?! Ma one, bre, Tadićeve! A, te stranke, što ne kažeš… E, dakle, Boris Tadić je njen prvi član, Veselinović drugi… Ko je treći? Nemate pojma, priznajte. I ja bih naprezanjem memorije sećanja napabirčio jedva još dva-tri imena, a ja sam ipak utrenirani profesionalac, tako da vam ne bih savetovao da pokušavate tu stvar kod kuće.
Enivej, kuda se to odmetnuo Veselinović hajduk Janko? Doskorašnji poslanik SDS-a napustio je Tadićevo jato jer da stranka „nema politiku“ i ne drži se baš časno pred neprijateljem, tako da će J. V. ubuduće samostalno nastupati pred narodom i senatom. Iz stranke, pak, kažu da nije Janko toliko otišao koliko su ga oni najurili, ali da su sad bez njega još bolji i jači nego s njim, da je on to ionako samo bio nezadovoljan jer mu nije ispoštovana želja da bude predsednik vojvođanskog odbora stranke etc. Može biti, ako ne lažu. Važnije je svakako nešto drugo.
Narečeni Veselinović uistinu je bio najvidljiviji poslanik SDS-a, zapravo najvidljiviji „tadićevac“ uopšte, neretko vidljiviji i od samog Tadića, koji inače ima bizaran običaj da postane nevidljiv na po nekoliko meseci, za koje vreme javnost nema pojma gde je i šta radi. Pretpostavljam da negde u Paragvaju vodi seminare o miru u svetu. Šalu na stranu, za Čedu bar znamo šta radi kad ga nema – razvija kore za supu u Fidelinki i osvaja preostale vrhove Himalaja; Jovanović, uostalom, ne vodi parlamentarnu stranku. Tadićevi poslovi i dani su, pak, potpuna misterija. Možda hoće da bude srpski Džimi Karter, čovek koji je ostvario globalno najimpresivniju viševekovnu karijeru bivšeg predsednika, započetu negde nedugo nakon Američkog građanskog rata?
Dobro, sad stvarno malko ozbiljno… Veselinović je odličan skupštinski diskutant, jedan od preostale nekolicine na kojima počivaju tanušni nedoklani ostaci parlamentarizma u Srbiji. Njegov besprekorno kritički angažman ujedno je bio i najbolji demanti stalno prisutnih čaršijskih naklapanja kako taj SDS, ili kako se već zove (ovako neprofilisanom, jedino autentično ime bi mu bilo SBT – Stranka Borisa Tadića) sedi na rezervnoj klupi kod selektora Vučića, željan da što pre ostavi srce na terenu. Sada će to ići malo teže… Brine li to Tadića, kad preko skajpa tamo negde u Asunsionu čuje šta se dešava? Pojma nemam. Ali, ako mu verodostojnost i budućnost stranke počivaju na likovima poput onog nadobudnog japija-odlikaša koji se nadvikuje s voditeljkom, onda bi mu možda bilo bolje da stvarno prouči tajnu Karterovog uspeha, trebaće mu, daleko je penzija.
Evo, po treći put u tekstu obećavam da ću se najzad skroz uozbiljiti, ali šta da radim kad je sve ovo tako neodoljivo… bizarno? A sve je krenulo od Tadićevog napuštanja đilasizovane Demokratske stranke uoči prethodnih, ničim (tj. Vučićem) izazvanih vanrednih izbora 2014. Sećate se, svi su tada skočili na Tadića da je đubre izdajničko koje zabija nož u leđa DS-u, bla bla. Smatrao sam, smatram i sada, da je ta optužba bila u najmanju ruku pojednostavljena, u osnovi nefer. Opširno sam objasnio zašto (v. „Vreme“ br. 1212). Štaviše, bio sam valjda prvi i jedini koji je javno priznao da je glasao za Tadićevu stranku, tada zvanu NDS. Takvih kao ja bilo je skoro koliko i glasača Đilas-DS-a, mada je NDS bila tek maketa. U tome nema ničega čudnog. Čudno je – a možda i nije – što je sve to uglavnom i ostalo maketa.
Šta to menja? Evo ovako. Bih li ja danas glasao za Tadićevu stranku? Ne, ni u ludilu. Da li mi je onda žao što sam tada glasao za nju? Ne, ni najmanje, naprotiv, u istim onim okolnostima postupio bih isto. I tada sam jasno napisao da ne glasam za NDS zato što od njega očekujem da učini ovo ili ono, nego zato što je to bio jedini meni dostupan način se delegitimizuje katastrofalan kurs DS-a. I baš tu leži „konstitutivni“ problem SDS-a: DS se u međuvremenu bar delimično kovarnuo i došao k sebi, a NDS/SDS/SBT/whatever nije konstruisan tako da funkcioniše ako funkcioniše DS, jer je on naprosto protestno-raskolnička „mi smo pravi DS“ organizacija, kojoj za tačno onoliko kopni smisao delovanja za koliko se DS-u taj smisao vraća (i obrnuto). Kako ona na to reaguje? Paničnim i nedostojnim laktanjem koje samo pogoršava stvar. Pokušava, naime, da se pozicionira kao „jedina alternativa i Vučiću i Pajtiću“, praktično na ekvidistanci između njih, proglašavajući ih manje-više za jednako zlo, ili potiho govoreći kako neće da pristane na „manje zlo“ u vidu svojih dojučerašnjih parteigenossen, što od politike SDS-a pravi nekakvu uvrnutu nenamernu parafrazu „belolistićarskog“ budalesanja iz 2012. Vrhunska je ironija da su „beli listići“ tada sahranili Tadića, a da se on u tri godine glavinjanja toliko politički pogubio da sada usvaja sam taj nihilističko-infantilni fundament njihove doktrine. Čemu nas to uči? Dvema stvarima: 1. Život nema nikakvog smisla; ali, tome nas uči i sve drugo u životu; 2. Ako u zemlji Srbiji o nekome dovoljno dugo govoriš dovoljno loše, ma koliko netačno i nepravedno to bilo, sva je prilika da će on pre ili kasnije stvarno početi da liči na tu svoju isfabrikovnu sliku. Ili, još gore: počeće da liči na tebe.
