Priznajem da gotovo nikada ne čitam uputstvo za upotrebu uređaja koji sam kupio, sem ako je u pitanju aparat koji ne liči ni na šta što sam ranije u životu koristio. Na izvestan način to je test upotrebljivosti. Ako je korišćenje nelogično, odnosno ne oslanja se na moje prethodno iskustvo i zdravu logiku, onda i u samoj konstrukciji uređaja treba očekivati iznenađenja, neprijatna.
Još gore se ponašam na internetu kada mi neki sajt ponudi da pročitam Uslove korišćenja. Obavezno skrolujem do dna (time se vlasnik sajta obezbedio da sam prošao kroz ceo tekst) kako bih uključio dugmence Slažem se (I Agree) i kliknuo momentalno. Bez milisekunde oklevanja.
Jedan britanski kolega ovih je dana od toga napravio vrlo dobru priču. Odlučio je da ne koristi ništa od softvera i hardvera koji su sastavni deo njegovog svakodnevnog života a da prethodno ne pročita Uslove. Otkrio je mnogo zanimljivih stvari o nama, njima (firmama) i zakonima koji nas štite.
Prvi problem napravio mu je jezik kojim su uputstva pisana. U najvećem broju slučajeva je pravnički suvoparan, verovatno da bi nas odvratio od čitanja, što davaoca usluge stavlja u nadređen položaj kada nas nečim iznervira. Recimo, većina internet provajdera ne obećava vam neprekidnu uslugu niti konstantnu brzinu, kao što kažu u reklami. Vrlo često ono što kupujemo na internetu (softver, muzika, video i slično) ne postaje naše vlasništvo. Mi smo samo korisnici i ukoliko prekršimo neku odredbu iz Uslova koje nismo pročitali, a potvrdili smo da jesmo, dalje korišćenje će nam biti uskraćeno. To će reći da ako instalirate novu, legalnu verziju nekog softvera i ona vam pobriše fajlove vezane za stariju verziju, sami ste krivi.
Posebna priča su vaši podaci, odnosno ono što kačite na internet, po društvenim mrežama ili klaud servisima koje koristite i uredno plaćate. Nije da vaša prava nisu zaštićena. Uostalom, mnogo puta su kompanije na sudu morale da objašnjavaju svoju politiku i nisu uvek dobijale, što se potom prenosilo u unapređene verzije Uputstva. Dakle, vi jeste vlasnik svoje intelektualne imovine, postova, fotografija i svih drugih podataka, samo što onaj ko vas na internetu služi može da ih koristi kako mu je volja. Kao kad svako sme da vozi vaš bicikl sve dok ne dovodi u pitanje da ste mu vi vlasnik.
Budući da su opominjane da kriju neprijatnosti u delovima napisanim sitnim fontom, kompanije su se dosetile i sada takve stvari pišu velikim slovima. Još je teže za čitanje, a obezbedili su savršeno opravdanje. Ipak, kolega je kao najveći problem istakao to što za razliku od svakog drugog ugovora ovde nema pogađanja ili pregovaranja. Uzimate ono što vam se ponudi onakvo kakvo je – poljubi ili ostavi. Dobra strana je što vas (uglavnom) ne uvlače u odnos gde vi možete biti za nešto krivi ili tuženi, čak i ako koristite uslugu na zabranjen način. Sankcija je obično gubljenje prava na dalju upotrebu, pare ne vraćaju, kao ni vaše lične podatke i druge tajne koje ste im poverili.
Najjači utisak na mene ipak je ostavilo saznanje o eksperimentu jedne finske firme za bezbednost na mreži koja je ponudila besplatan bežični internet pristup usred Londona, sakrivši među uslove korišćenja pristanak da se odreknete svog prvorođenog deteta u njihovu korist i to zauvek. Šest ljudi je odmah prihvatilo. Nadajmo se, bez čitanja.
