Kaznena ekspedicija Evropske unije

Branko Milanović, jedan od najcenjenijih domaćih ekonomista, svetski priznati ekspert na polju globalne nejednakosti, autor je deset knjiga i više desetina članaka o globalnoj raspodeli prihoda. Tokom 22 godine bio je vodeći ekonomista u istraživačkom odeljenju Svetske banke (1991–2013), a od 2014. je viši naučni saradnik u Luksemburškom centru za proučavanje prihoda (Luxembourg Income Study Center). Njegovu knjigu, koja bi se grubo mogla prevesti kao „Oni koji imaju i oni koji nemaju“ (The Haves and the Have–Nots: A Brief and Idiosyncratic History of Global Inequality) magazin „The Globalist“ je 2011. proglasio za knjigu godine.

„Nema više Trojke, sada postoji Dvojka – Evropska centralna banka (ECB) i Evropska unija (EU), naspram Međunarodnog monetarnog fonda (MMF)“, kaže Branko Milanović na konstataciju da postoji nesaglasje u Trojci po pitanju Grčke – gde Evropska komisija i ECB govore da neće biti nikakvog šišanja dugova, a MMF kaže da neće da učestvuje u programu koji je neodrživ, odnosno da Grčka ne može takav dug da vrati. „Fond je još ranije imao malo drugačiji stav, da je potrebno da program bude održiv i da mora da dođe do reprogramiranja duga. Sa druge strane, nemačka, tj. Šojbleova interpretacija jeste da nema reprogramiranja dokle god je Grčka u evrozoni. Verujem da će doći do kompromisnog rešenja, do smanjivanja neto sadašnje vrednosti duga. To je samo drugi izraz za reprogramiranje, koji je možda prihvatljiviji za javnost“, kaže Milanović. „Ali, situacija je neodrživa, Grčka sada ima dug od oko 180 odsto BDP-a, a krenuli su sa manje od 100 odsto. Znači, za neku godinu oni mogu da budu na 200-250 odsto, jer se BDP Grčke stalno smanjuje. Sa druge strane, Grčka mora iznova da pozajmljuje, a 95 centi od svakog pozajmljenog evra istovremeno se vraća u ECB. Na kraju će Grčka doći u situaciju da se svaki evro koji pozajmi odmah vrati u ECB, a tako dug, naravno, nastavlja da raste.“

„VREME„: Koje su uopšte mogućnosti da se bilo šta promeni, ukoliko ne dođe do znatne promene veličine duga?

BRANKO MILANOVIĆ: Grčka je veoma kompleksan problem, jer postoji mnogo ekonomskih elemenata, odnosa između Trojke, odnosa unutar EU, pravila evra, itd. To je toliko kompleksan problem da nema jasnog i lakog rešenja – da ga ima, oni bi ga do sada već pronašli. Ja sam veliki pesimista, jer je Grčka u goroj situaciji čak i od zemalja koje su bile u tranziciji. Prilikom prelaska iz komunizma na tržišnu privredu, u kapitalizam, došlo je do pada društvenog proizvoda, ali posle dve ili tri godine je došlo do rasta, tako da se mogao videti izlaz iz tog tunela. Ali, kada pogledate situaciju sa Grčkom, zaista izgleda da taj tunel jednostavno nema kraja.

Koliko je ponašanje EU i, pre svega, Nemačke prema Grčkoj ideološki uslovljeno? Da li bi ista situacija bila da nije reč o Sirizi, nego da je reč, na primer, o Novoj demokratiji koja traži oprost dugova?

To je dobro pitanje, i Krugman i Štiglic su o tome govorili. Mislim da postoji taj ideološki razlog zbog kojeg je politika prema Sirizi bila toliko oštra. Naravno, i sama Siriza je krenula prema njima prilično oštro, kada je došla na vlast. U neku ruku, može se reći da je to bila, sa strane Evropske unije, jedna vrsta kaznene ekspedicije, koja je trebalo da pokaže da je nemoguće imati partiju levice, prave levice u EU, odnosno da je to nekompatibilno sa postojećim tehnokratskim rešenjima. Drugo, treba isto imati u vidu da je reč o jednom dodatnom političkom faktoru, o kome je takođe bilo pisano, gde bi uspeh Sirize u Grčkoj značajno doprineo jačanju Podemosa u Španiji, ili čak i neke levice u Italiji. Hoću da kažem da oštar stav prema Grčkoj nije bio samo nemački, nego je, iz unutrašnjih političkih razloga, bio i stav Španije i Portugala i Italije. Da je Siriza dobila ono što je tražila, to bi bio veliki znak drugima da je takva politika moguća.

Štiglic u jednom skorašnjem članku kaže da je MMF ovakve greške, kao sa Grčkom 2010, pravio i ranije, u Indoneziji, u Argentini, kao i da su zahtevi MMF–a prema Grčkoj više ustupak nekim pojedinačnim interesima, nego ulazak u srž problema i sistemske reforme.

Štiglic je to pisao u odličnoj knjizi Globalization and its discontents, jer je on u vreme kada je bio glavni ekonomista Svetske banke mnogo radio sa Fondom i imao velika neslaganja sa njim. U toj knjizi se uglavnom tretira problem azijske krize 1997. i 1998. godine. Sada se to malo promenilo, ali osnovna funkcija MMF-a tada je bila da bude „uterivač dugova“ – da države koje ne mogu da plate dugove imaju politike štednje, ili austeriteta – možda bi trebalo da se kod nas koristi reč „austeritet“. To je politika sa značenjem suzbijanja potrošnje, kako bi se višak koristio za otplatu duga. To je bila stalna, prilično shematična politika Fonda, koja je bila primenjena na sve zemlje u razvoju. Međutim, Grčka je razvijena evropska zemlja, čija je moć u odnosu na Fond veća od one koju imaju zemlje u razvoju. Grčka je, ako ne toliko ekonomski, onda simbolički veoma značajna zemlja Evrope – Grčka ima veze, istorijski značaj, ima mnogo dobrih ekonomista, i otuda ima veću kontratežu u odnosu na MMF, nego što je imala, na primer, Indonezija. Naravno, Indonezija je mnogo veća zemlja, sa većim BDP-om, ali ona nema takav ideološki uticaj na međunarodne institucije kakav imaju evropske zemlje. Uzmimo i primer Južne Koreje. Kada je izbila kriza u Južnoj Koreji 1998, ona je bila u sličnim problemima i imala je veoma oštru politiku Fonda koja je dovela do pada BDP-a. Međutim, Koreja je posedovala tu kontratežu, na engleskom se to zove countervailing power, jer su njeni ekonomisti i političari imali veoma dobar pristup američkim političarima i javnom mnjenju. Indonezija sve to nije imala, a da ne govorimo o afričkim zemljama. Recimo, ako imate program MMF-a u Maliju koji ništa ne valja, Mali nikako ne može da odgovori na to, jer oni niti znaju, niti imaju kontakte u tim moćnim političko-ekonomskim krugovima na Zapadu. Šta može Mali da uradi? Ne može ništa.

Ali, situacija sa Grčkom je potpuno drugačija, i mislim da se tu Fond susreo sa nekim novim političkim i ekonomskim problemima. Ta promena u načinu razmišljanja Fonda je krenula sa globalnom recesijom, jer je njome ceo jedan rigidni neoliberalni pristup doveden u pitanje – išlo se sa deregulacijom finansijskog sistema, a kriza je došla upravo zbog te preterane deregulacije. Fond je samo reagovao na jednu opštu promenu ideološke ili idejne klime. To je krenulo još sa Dominikom Stros-Kanom, koji je počeo da uvlači elemente poput jačanja državne regulative u finansijskom sektoru ili pridavanja većeg značaja ekonomskoj jednakosti i redistribuciji, što nisu bile tradicionalne pozicije Fonda.

Da li promena paradigme, kakva je nastala u MMF–u, može da se očekuje i unutar EU?

Ne znam da li se to može očekivati. Malo je paradoksalno ispalo da je sada EU u neku ruku konzervativnija od SAD. I zanimljivo je da su poznati ekonomisti, koji su stali na stanovište da je politika EU prema Grčkoj neodrživa, Krugman, Štiglic, Saks, Sen – svi iz Amerike. Sen je, naravno, Indijac, ali živi u Americi. Vi nemate evropske intelektualce na tom nivou, sa svetskim globalnim uticajem, koji su tako jasno stali na poziciju Grčke i Sirize – izuzev Piketija.

Piketi u Kapitalu u 21. veku tvrdi da sadašnja globalna situacija mnogo više podseća na 19, nego na 20. vek, da opet ulazimo u eru naslednog kapitalizma. Zalaže se za neku vrstu globalnog poreza, i finansijske i imovinske transparentnosti. Da li je uopšte moguće ići ka tome, postoje li načini, postoji li politička volja?

Piketi je u svojoj knjizi, za koju mislim da je izvanredna, uvideo porast značaja kapitala u ukupnom dohotku stanovništva, a pošto su primanja od kapitala koncentrisana u rukama bogatih, onda to prirodno vodi ka povećanju nejednakosti. Mislim da je ovaj metodološki aspekt Piketijeve knjige veoma značajan. Druga stvar je, i to mnogo teža, otići od metodološkog razmatranja do nekih pravila ekonomske, tj. fiskalne politike. Ja sam skeptičan da je takav porez moguće uvesti, mislim da je Piketi i sam skeptičan, ali vi morate da date neku ideju, a pitanje je političke volje da li će ta ideja ikada biti realizovana ili ne – ako sada nema političke volje, možda će je biti kroz 15 ili 50 godina.

Kada je reč o odnosu Nemačke i drugih poverilaca prema Grčkoj, koliko ti poverioci imaju odgovornosti u stvaranju neodrživog duga? Oni su svakako znali u kom stanju su javne finansije, a ipak su davali pare, to je večito pitanje odnosa banke i klijenta.

Kao što ste videli, ja sam na strani Grčke i Sirize, i mislim da je ovakva situacija neodrživa. Ali, nisam za to da se krivi poverilac, jer njegov posao jeste da daje kredite. Sada, vi možete da kažete, trebalo je da razmišljaju, da vide da Grčka neće biti u stanju da vrati dugove, ali oni su išli logikom kakva je bila i u Americi, naime da će ih država spasiti, i ta logika se pokazala kao tačna. Ako pretpostavimo da su znali kakvo je stanje u Grčkoj, onda su oni znali i da Nemačka neće dozvoliti da nemačke banke propadnu – too big to fail. Da su Nemačka i Francuska odlučile da svoje banke puste i da izgube ono što su uložile u Grčkoj, onda bi moglo da se kaže da su se prevarili, ali očigledno je da su banke imale pravo – ni Nemačka ni Francuska nisu htele to da urade. Kad pogledate strukturu grčkog duga, ona se značajno promenila, jer su, nakon početka programa, prvi krediti koje je Grčka uzela otišli da se naplate nemačke i francuske banke. One su se sad fino izvukle i, naravno, napravile veliku zaradu na grčkim kreditima. Ali ja njih ne bih kritikovao, oni su se ponašali onako kako im je sistem omogućio. Svaki normalni bankarski investitor pokušava da maksimizira dobit. Ako on veruje da će država nešto da mu dopusti, i to se ispostavi kao tačno, on treba to da radi, to je njegov biznis. Kriva je država koja mu je dozvolila da rizik prebaci na nju, tj. na poreske obveznike.

Kakav je uticaj ovoga što se dešava sa Grčkom na balkanske zemlje koje nisu članice EU?

Grčka kriza, naravno, ima negativan uticaj na zemlje Balkana, zato što je, kao prvo, Grčka bila zemlja koja je prihvatila veliki broj radnika iz Albanije, Rumunije i Bugarske. Sada, kada se ti radnici vraćaju nazad, to dovodi do problema reapsorpcije. Dalje, Grčka ima veoma značajne finansijske interese kroz bankarski sistem koji pokriva Balkansko poluostrvo. To je imalo smisla nekada, kada je Grčka mogla da pozajmljuje novac bez ikakve premije u odnosu na Nemačku i tada su i razgranali taj sistem. Sada se situacija potpuno obrnula i, iako te banke funkcionišu kao lokalna pravna lica, mislim da će doći do negativnog efekta. Grčka je imala veoma dobar period od 15 do 20 godina, i bila je svetionik uspeha na Balkanu za sve te zemlje. A sada, sa dramatičnim kolapsom, taj svetionik više ne postoji. Čak je i u političkom smislu situacija loša jer, u vreme kada je Grčka rasla, njen politički uticaj u Evropi je bio disproporcionalno veliki zbog njene istorije i značaja za evropsku civilizaciju. Grčka je imala interes da Balkan bude integrisan u Evropu, i bila je motor te integracije, a sada taj motor ide u rikverc. Zato za nas grčka kriza ima negativan efekat.

Na to se direktno vezuje naša, stalna kriza, koja ne prestaje već decenijama. Imamo sporazum sa MMF–om sa principima koji su slični svim prethodnim sporazumima MMF–a sa zemljama u tranziciji i sa zemljama koje imaju problem rastućeg javnog duga – a vidimo da to ne ide.

Nisam mnogo pratio situaciju i ne znam tačno uslove sporazuma sa MMF-om, ali hteo bih dve stvari da kažem. Mi kao zemlja nemamo neku naročitu alternativu, a nemamo ni ono što sam malopre pomenuo – nemamo kontratežu. Mi smo suviše mali, ne baš kao Mali, ali slično tome – nemamo kontratežu u odnosu na Fond, i prema tome, moramo da prihvatimo šta nam oni kažu. Drugo, Jugoslavija, pa potom Srbija i, manje-više, sve ostale republike, imaju permanentan problem trgovinskog i platnog deficita još od 1919. godine. Dakle, mi imamo ceo jedan vek problema platnog deficita. Između dva rata zaduživali smo se od Francuske, pa potom imali reprogramiranje dugova, pa je onda došla američka bespovratna pomoć pedesetih, pa su došli MMF i Svetska banka sedamdesetih, kada je bila reciklaža petro-dolara, i tako dalje. To je jedan permanentan problem, a drugi je velika nezaposlenost. Ja nemam odgovor na to, ali mislim da bismo iz ekonomske istorije morali da vidimo koji su to mehanizmi koji dovode do stalnog ponavljanja tih problema unutar jedne teritorije – nekad Kraljevine Jugoslavije, pa SFRJ, pa sada Srbije, ali i svih drugih republika, sem možda Slovenije. Ta teritorija Balkana nema sposobnosti da dovoljno izvozi, tako da je sada naš izvoz postala radna snaga, što je počelo još šezdesetih godina sa odlascima u Nemačku. Značajno je da se postavi to pitanje, i da se naši sadašnji problemi ne gledaju kao rezultat poslednjih tri ili pet godina, nego u istorijskom sledu. Ja verujem da ćemo mi kroz pet godina opet biti u istoj situaciji kao danas – opet ćemo biti u MMF-ovom programu, biće sve isto.

Ima jedna zanimljiva priča, mislim kod Borhesa, to je neko pisao i za Argentinu, a mislim da je i kod nas slična situacija: mi imamo cirkularnu istoriju. Zemlje koje su uspešne imaju istoriju sa amplitudama, ali se te amplitude uvek dešavaju na jednom novom i višem nivou. Uzmite za primer Francusku – revolucija, pa 1848, pa Republika, pa demonstracije 1968, uvek se nešto menjalo, ali je zemlja išla napred. A kod nas, iako smo imali promene ustavnih rešenja, imam utisak da je sve uvek isto, da se stalno sve cirkularno ponavlja, da naša sadašnjost nije mnogo različita od tridesetih godina prošlog veka.

Kada kažete radna snaga, našao sam na vašem blogu tu vašu „Milanovićevu trilemu„, gde pišete da „globalizacija i velike razlike u prosečnim primanjima ne mogu da idu zajedno sa radnom snagom koja se ne kreće, odnosno ostaje u svojoj zemlji„. Ako bismo to primenili na ovaj prostor, postavlja se pitanje: šta ako ta radna snaga nema šta da ponudi zemlji u koju hoće da ode, iz različitih razloga – zbog niskog nivoa obrazovanja, znanja, visoke prosečne starosti populacije?

Otkad su otvorene granice između EU i Bugarske, Bugarska je izgubila oko milion ljudi koji su otišli u EU. Rumunija takođe. Sa mogućnošću zapošljavanja građana Srbije u bilo kojoj zemlji EU, mislim da bismo i mi verovatno izgubili milion ljudi. Moj kolega Mihail Arandarenko sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu smatra da ako neke zemlje nemaju resurse, nemaju tehnoloških mogućnosti i nemaju obrazovanu radnu snagu, da one jednostavno postaju izvoznici radnika. To jeste loše, jer se zemlja prazni, ali je rezultat globalizacije, i ja verujem da bi ti ljudi koje ste pomenuli našli posao. Možda to ne bi bila najkvalitetnija radna snaga, ali bi našli posao. Dakle, ako bi se otvorile granice EU za nas, značajan deo radne snage bi otišao iz Srbije. Pitanje je da li je to dugoročna perspektiva ovog regiona, ove teritorije – da bude izvoznik radne snage. Filipini i Bangladeš to rade već nekih 40 godina, ali je to nešto istorijski novo, jer sa tom situacijom može doći do nestajanja zemalja, i moguće je da bi u pravoj, potpunoj globalizaciji, zaista došlo do toga. Da li je to loše? Ako pogledate neke zemlje, poput Amerike, tamo imate isto tako proces depopulacije u onim delovima zemlje koji nisu uspešni i gde nema mnogo posla, poput Detroita. To je loše za Detroit, ali nije katastrofa za zemlju u celini. Ako bi se ispraznilo Balkansko poluostrvo, to bi možda bilo loše za zemlje Balkana, ali bi možda bilo dobro za te ljude koji su otišli, a možda ni za Evropu to ne bi bilo loše.

Kada pogledate Srbiju, koliko je u njoj dominantan pristup neoliberalne ideologije? Treba uzeti u obzir da već godinama treba da usledi privatizacija društvenih preduzeća, smanjivanje broja zaposlenih u administraciji, kao i večito popravljanje tog famoznog poslovnog ambijenta poslovanja. Meni se čini da umesto da popravljanje poslovnog ambijenta bude zaštita pravne sigurnosti i predvidivost poreske politike, ovde se to svede na smanjenje prava radnika. Postoji li neka alternativa ovakvom modelu kod nas?

To za smanjenje prava radnika je tačno, ali mislim da je to deo jednog svetskog procesa. Vi više nemate organizovanu radnu snagu kakva je nekad postojala, sindikati skoro da ne postoje. Proces deindustrijalizacije kod nas je prilično odmakao, najpre zbog sankcija UN koje su sve naše veće firme i proizvodnju učinile potpuno zastarelom, a sve veze koje su postojale su prekinute. Struktura zaposlenosti je sada takva da je tercijarni sektor mnogo značajniji, u njemu nema sindikata, a povrh toga, ideologija levice je nestala, naročito u bivšim socijalističkim zemljama gde je došlo do ogromne ideološke promene. Tako da nema više ni ideološke ni društvene osnove na kojoj bi se ta „radnička“ alternativa bazirala. Jednostavno nema radničke klase kao klase, ima samo pojedinaca.

A siromaštvo kao osnova?

Mislim da je siromaštvo suviše heterogeno da bi postojalo kao neka osnova za društveno i političko organizovanje. Uzroci siromaštva su veoma različiti, tu je i etnička struktura – imate kod nas mnogo Roma koji su siromašni, a koji nemaju neku političku moć, niti su Srbi preterano zainteresovani za položaj Roma. Takođe, znamo da je učešće na izborima veoma nisko kod siromašnih građana – oni ne učestvuju, oni su van političkog sistema. Mi, u stvari, nemamo nijednu jedinu partiju levice u Srbiji. Imamo partije koje su članice Socijalističke internacionale, ali su, zapravo, levica samo po imenu. Za razliku od Grčke, gde je postojala levica, kod nas nje nema. Mada, zbog činjenice da Siriza sprovodi, i verovatno će sprovoditi, jednu neoliberalnu politiku u sledećih pet godina, možda će i u Grčkoj levica nestati. Slično se desilo u Španiji – kada je Gonzales došao na vlast, PSOE je bila partija levice, a postali su partija desnog centra. Ili, recimo, SDP u Nemačkoj – zaista je teško reći da su oni različiti od CDU-a. Tako da i Cipras može da završi kao Felipe Gonzales, da krene od levice i završi na desnom centru.

Pomenuli ste na početku promenu paradigme u MMF–u, a sada kažete da levica i dalje nestaje. Kako dovodite to u vezu?

Kada sam rekao da levica nestaje, mislio sam sledeće: u zemljama bivšeg socijalizma nastalo je bežanje od levice, jer je ideološki malo ko mogao da brani prethodni sistem, tako da su svi otišli na desnicu. Takođe, došlo je do smanjenja socijalne baze na kojoj ste nekad pravili politiku levice.

Ali tačno je da postoji izvesna kontradiktornost da su se u isto vreme zbog krize velike institucije, poput MMF-a, ideološki malo više pomerile i napustile tu neoliberalnu ideologiju.

Ali, ja još ne vidim da je moguće praviti politiku levice na zastarelim politikama sindikata i partija levice, i to se videlo i u Velikoj Britaniji na poslednjim izborima. Čak i ako se takva politika pravi, dolazi do jedne veoma zanimljive i čudne stvari koja se sada dešava u Danskoj i skandinavskim zemljama. Tu dolazi do povratka jednog, i to ne mislim pežorativno, nacionalnog socijalizma, jer u Danskoj imate partije levice, kao i partije desnice, koje su za socijalna davanja, ali samo Dancima. Baza je tu čisto nacionalna, i ako pripadate tom nacionu, onda imate sva socijalna prava i davanja. To je zanimljivo, jer to nije nekada bila politika levice – politika levice je bila, kao što smo rekli, sindikati, partije levice, plus internacionalizam. Izgleda da jedina mogućnost da se politika bazira na tim starim principima jeste da ona bude politika „socijalizma u jednoj zemlji“, za jednu etničku grupu. Pitanje je otuda koja će biti društvena osnova i ideološka forma nove levice, koja bi se bazirala na levim idejama, na borbi protiv siromaštva i velike nejednakosti, protiv političkog sistema koji kontrolišu tajkuni, protiv legalizovane korupcije, protiv sticanja bogatstva kroz nasleđivanje. Mi sada toga nemamo, ne samo ovde, nego nemamo nigde.

Socijalizam je predviđao ekonomsku jednakost, i videli smo da je to bilo neizvodljivo. Ako bih se sad stavio u neku drugu poziciju i pitao vas čemu uopšte jednakost – ako ja rizikujem i uložim i uspem, a onaj pored mene ne uradi ništa, zašto treba da budemo ekonomski jednaki, šta biste odgovorili?

Kada ljudi govore o jednakosti i nejednakosti, oni misle da su to binarne stvari, 0 i 1, ali to je zapravo skala. Niko ne govori da svi dohoci treba da budu jednaki, to nikada nije postojalo u istoriji, niti je izvodljivo. Socijalizam je doveo do velikog smanjenja nejednakosti što je, mislim, imalo negativne efekte na produktivnost rada, inventivnost, i tako dalje. Dakle, moguće je da je ta jednakost u socijalizmu bila preterana. Ali, isto tako, kada ljudi danas posmatraju situaciju u razvijenim zemljama, pogotovo ako uzmemo Ameriku ili Veliku Britaniju, nejednakost je značajno porasla u poslednjih 25 godina. Ako gledamo prosečnu stopu rasta, ona je bila relativno zadovoljavajuća, ali kada gledate kako je taj prosek distribuiran, vidite da 90 odsto dobitka odlazi u ruke jednog ili pet odsto ljudi. Ako bismo računali kako se promenila medijana – ne prosek, jer na prosek uvek utiče ono što se dešava na vrhu, već medijana, ispod i iznad koje je jednak broj – videli bismo da srednja plata u Americi nije porasla u poslednjih 30 godina u realnom iznosu. Znači da to jeste neuspeh sistema, ako se ta medijalna plata, plata srednje plaćenog radnika, nije izmenila za 30 godina, a između 1945. i 1970. godine ona je rasla po stopi od dva odsto godišnje. Taj neuspeh pokazuje i da je netačna trickle down ideja da će povećanjem nejednakosti i još većim bogaćenjem najbogatijih sve početi da raste, i da će korist od toga, u nekom trenutku, imati i najsiromašniji.

Ako se vratimo na onu skalu i ako je skala od nula do jedan, gde je nula potpuna jednakost, onda imamo da je u socijalizmu nejednakost bila oko 20 tzv. Gini poena, što je bilo isuviše nisko i imalo je pomenute negativne efekte. Sada je ta nejednakost u OECD zemljama oko 40 Gini poena, što je preterano. Po poslednjim rezultatima, Srbija ima veoma visoku nejednakost, čak najveću u 2013, uz Bugarsku i Makedoniju, od svih zemalja koje su u projektu SILC (Statistiscs on income and living conditions) – to je bilo iznenađenje za mene.

Kako tolika nejednakost može da utiče na jednu zemlju i koji mehanizmi su potrebni da bi se razlike smanjivale?

Opšta pravila su prilično jasna. Najpre, redistribucija preko poreskog sistema – to je jasno, ali ima svoja ograničenja, ne možete da dalje povećavate poreze koji su ionako veoma visoki, kako u Srbiji tako i u mnogim drugim zemljama. Drugo, mnogo veća ulaganja i jednakost u pristupu obrazovanju. Taj mehanizam pomaže da se smanjuje razlika između visokoobrazovanih i onih manje obrazovanih, a to je dobro i za celokupnu privredu. Ali, to nije besplatno, jer morate da povećate izdavanja za školstvo. A treće pravilo, i tu se vraćamo na Piketija, jeste smanjivanje nejednakosti u mogućnostima, u prilikama. Ideja kapitalnog poreza je bazirana na tome da se spreči transmisija prednosti koje imaju deca bogatih. Nije reč samo o vezama, već i o mogućnosti da uživaju taj kapital koji su stvarali roditelji, ili roditelji njihovih roditelja. U poslednjem delu Kapitala u 21. veku, Piketi navodi činjenice o Francuskoj, za koju ima najdetaljnije podatke, gde oko 18-20 odsto ljudi dobija nasledstva čija je sadašnja neto vrednost jednaka medijalnoj (ne i prosečnoj) plati u sledećih 20 godina. Drugim rečima, postoji oko 20 odsto ljudi u Francuskoj koji uopšte ne moraju da rade, a da imaju platu koja je jednaka medijani. To je dosta jaka poruka – ukoliko nemate mehanizme sprečavanja toga, vi ćete u jednom trenutku imati možda petinu ili i četvrtinu stanovništva koje će imati prosečan, prihvatljiv dohodak, a da neće raditi. I to je veliki problem – kakav je društveni sistem gde četvrtina stanovništva jednostavno živi od onoga što su im roditelji ostavili, od vlasništva kome oni nisu ništa doprineli?