Glupi i senilni generali – primećeno je još pre sto godina – uvek vode prethodni rat umesto sadašnjeg. Nešto slično videli smo i prošle subote na četiri lokacije u Beogradu. Zbog nečega – valjda iz detinjaste ljubavi za parade i cirkuse i zbog saveta trusta marketinških pilećih mozgova – naređeno je da se smesta i bez dovoljne pripreme napravi ta neka pokazna vežba borbe protiv terorista, odmah posle pariskih tragedija, a bez razmišljanja o njima. Da bi sve bilo praktično i brzo, vrh Vlade skupio se ispred zgrade SIV (sad to zovu Palata Srbija) po kišici koja je sipila. Ipak je bilo lakše nego pre godinu dana kada je uz vojnu paradu i pljusak slavljen pokretni praznik oslobođenja Beograda…
Artisti ovog cirkusa – bez ikakve svoje krivice i u trpnom stanju – naterani su da aktiviraju na brzinu sklepana scenarija, sineopsise, zasnovane na ranijim rutinskim i pokaznim vežbicama i sasvim nepovezane sa stvarnošću. Sastavljače tih sineopsisa, sva četiri, trebalo bi – u interesu pristojnosti i javne bezbednosti – penzionisati ili premestiti u Kuršumliju; bolje penzionisati jer je Kuršumlija važno mesto.
Šta smo tu imali? Imali smo četiri scenarija ili situacije: otmicu aviona, napad na zgradu Vlade, otmicu voza i zauzimanje plovnog objekta na Dunavu. Idemo redom.
SEDI – KEC: Sleće oteti avion sa dva (dva!) otmičara, verovatno iz Šarm el Šeika, čim su nesmetano uneli pištolj i nož. Otmičari imaju neke zahteve, pregovori propadaju i specijalci kreću u akciju. Kao prvo, niko normalan ne otima avion udvoje; uspešna otmica traži bar pet ljudi. Kao drugo, avioni se ne otimaju već decenijama, jer gorko iskustvo kaže da vlasti ne nasedaju više. Avioni se obaraju bombom (kao u Šarm el Šeiku) ili raketom (kao nad Ukrajinom). Nisu ovo sedamdesete kad je otmica aviona mogla da donese neku korist poput puštanja zatvorenih terorista; a i to je trajalo do 1977, kada su Nemci u Mogadišu pokazali da tako više ne ide. Bilo kako bilo, te dve budale iz aviona dopustili su da im specijalci priđu s leđa (a odakle bi inače?), da otvore ulaze i banu unutra. Najlepši i najdirljiviji detalj bio je kapetan aviona koji je uspeo da otvori prozor i da spusti konopac sa čvorovima po kome se specijalac uspentrao do kokpita i uskočio unutra. Otmičari koji ostave pilotsku kabinu bez kontrole zaslužili su to što ih je u ovoj vežbi kao snašlo. Scenaristi ove „situacije“ ne znaju da se i teroristi uče na prethodnim iskustvima i da su prilaz avionu s repa, iz mrtvog ugla, uvek držali pod kontrolom – dok se to još radilo. Neuverljivo i smešno, Sedi: jedan!
Scenario drugi: kolona službenih vozila sa Štićenim Licem stiže pred zgradu SIV (Palatu Srbija) i – staje nasred Bulevara Nikole Tesle, umesto da dođe neposredno pred ulaz, kao što se uvek radi. Štićeno Lice izlazi u pratnji Kobri koje ga drže u sredini „romba“, je li, i hoda ka objektu. Onda terorista, prerušen u baštovana, skače iza grma i puca. Kobre ga ubijaju odmah, odvlače Štićeno Lice u auto i udaljavaju se s lica mesta velikom brzinom. Još dvojica terorista onda nesmetano ulaze u hol Palate, pucaju i hvataju dvadesetak talaca koje polegnu na pod. Ulazio sam u tu zgradu mnogo puta i svaki put je tu bila učtiva, ali efikasna, ekipa obezbeđenja, dovoljno brojna. Teško da je neki lažni baštovan mogao da se infiltrira, jer se osoblje poznaje između sebe. Tu nastaje najveći cirkus od svih: pristižu oklopna vozila, snajperisti, specijalci svih vrsta. Dižu se helikopteri sa još specijalaca koje, međutim, kasnije nismo videli kako napadaju s gornjih spratova. Onda sledi pobedonosni napad policije i vojske. Teroristi su izbačeni iz stroja, taoci spaseni, sve je divno, a onda kuca nanjuši eksploziv u rancu. U realističkom scenariju – sve i da je tako daleko dogurao, u šta sumnjamo – teroristi bi aktivirali eksploziv i pobili taoce odmah, postali šehidi i divota. Onda se pojavljuju oni kontradiverzantski stručnjaci; čovek „hidrauličkom rukom“ oprezno diže ranac, nosi ga napolje i onda ga ubaci u kontejner kao da je bacio đubre: tup! Dobro. Odakle uopšte vazduplohovna podrška kad je nismo videli u trenutku odlučujuće akcije? Naime, kad su oni izašli ili se niz užad spustili na krov objekta, akcija je već bila gotova u parteru. Da su se barem pojavili na stepeništu i pripucali… Nedovoljan, jedan!
Treća situacija bila je i najblesavija: u poslednji vagon putničkog voza na peronu Glavne stanice u Beogradu ulaze dvojica terorista i uzimaju taoce. Imaju puške AK 47 i pištolje. Šta oni hoće i zašto baš vagon ostaje nejasno i posle pokušaja pregovaračkog tima da ih to pita. Kod uzimanja talaca uvek ima neki zahtev; inače ih pobiju odmah. Zahtevi mogu biti razni, ali ih ima: te oslobodite ovoga ili onoga; te dajte neke pare; te objavite naš proglas; te povucite trupe odavde ili odande; te Vučić da podnese ostavku; te da se „Parovi“ emituju ceo dan; itd. Otmice vozova izašle su iz mode odavno: još negde 1974. neki teroristi (iz neke indonežanske vukojebine) oteli su voz u Holandiji, ali su kraljevski marinci to rešili za tren oka i temeljito. Posle (kao i pre) toga u vozove se podmeću bombe; ne otimaju se, jer nema gluplje akcije od otmice voza. Jevtino.
Poslednji scenario bio je spektakularan i podjednako priglup. Kao, teroristi se povukli na splav baš nekako na desnoj obali Dunava, preko puta ulaza u Palatu, i tamo drže taoce. Tamo imaju i motorni čamac (kao što će se kasnije videti), ali umesto da uskoče i zbrišu, oni čekaju policiju. Tu sad nastupa velika sila: brodovi policije i rečne flotile doplovljavaju uz vazduplohovnu podršku, pucajući iz svih oružja s velike daljine (uz opasnost da pogode žandarme na obali i taoce na splavu) i bez efekta, jer tek prepad žandarma neutrališe teroriste i oslobađa taoce. Kad, međutim: teroristi uskaču u čamac (tek tada) i pokušavaju da otmu „putnički brod“, zapravo omanje plovilo rečne flotile zvano „Šabac“. Tu dolazi do prepada i efikasne pobede – za tren oka. Šta bi bilo da je dvadesetak naoružanih terorista zaista na Dunavu presrelo i zauzelo jedan od onih rečnih „kruzera“ na četiri sprata i sa barem hiljadu putnika? Ne smem ni da pomislim…
ŽALI BOŽE PARA: Onda su Gospodar Vučić, doktor Stefanović, ministar Gašić i NGŠ Diković otišli na piće i meze.
Ovaj subotnji cirkus bio je pokazna vežba i ilustracija za više zabrinjavajućih pojava. Kao prvo, potrošene su pare poreskih obveznika za nešto što je trebalo da bude narodna zabava i poen za premijera. Kao drugo, videlo se jasno da pokazna vežba pokazuje doktrinu borbe protiv terorizma zastarelu već tri decenije. Naime, današnji teroristi rade sasvim drugačije od tadašnjih. Oni ne uzimaju taoce; sve i kad ih uzmu – pobiju ih, radi lepšeg efekta. Oni dođu i raznesu se u masi nedužnog sveta; oni otvore vatru iz kalašnjikova gde im se čini zgodno i onda izginu kao šehidi, odu na ahiret među dženetske hurije i briga ih. Oni nisu naši stari dobri teroristi koji su očekivali da nešto iskamče uzimanjem talaca; tada se znao red i čuvala sopstvena teroristička guzica za ubuduće; ideologija je bila drugačija. Ideologija ovih novih je smrt, a ne politika.
Da je ova pokazna vežba htela da pokaže današnju stvarnost, ispala bi drugačije. Onaj avion iz Šarm el Šeika otišao bi u vazduh još u letu; u Palati bi eksplodirao onaj ranac odmah, pre nego što ga kuca nanjuši; u vagonu na stanici teroristi bi pobili koliko mogu i izginuli kao šehidi; isto i na Dunavu. Ne brinite. Niko više neće otimati avion da ga zakuca u Beograđanku; teško da može u današnje vreme – čak i u Šarm el Šeiku, posle ovoga. Pogotovo neće napadati Štićeno Lice nasred Bulevara Nikole Tesle, Kobrama uz inat; postaviće veliku bombu – ako im je baš stalo. Vozovi ne zanimaju više nikoga – osim za postavljanje velike bombe ili samoubilačkog napada. O rečnim brodovima i splavovima i da ne govorimo – osim ako se nekome baš ne dopadne da pukne jedan od onih splavova; ionako su leglo nemorala.
Ukratko: ova pokazna vežba pokazala nam je kako se ozbiljni i stručni ljudi zloupotrebljavaju i novac poreskih obveznika troši u budalastim marketinškim poduhvatima. Da su te pare investirane u pametan obaveštajno-analitički rad, opasnost od eventualnog terorizma bila bi manja.
