U avgustu 2013. Donji dom britanskog parlamenta odbio je da premijeru Dejvidu Kameronu dâ podršku za učešće Velike Britanije u ratu u Siriji. Sada će se ponovo glasati o ulasku u rat, a Bi-Bi-Si tvrdi da Kameron ovog puta može da računa na ubedljivu većinu. Pre dve godine bilo je reči o vazdušnim napadima na snage lojalne predsedniku Bašaru el Asadu, sada je reč o ratu protiv Islamske države. Posle terorističkih nap ada u Parizu mnogi poslanici su promenili mišljenje o vojnom angažovanju Britanije u Siriji.
Kameron je posle krvoprolića u Parizu predsedniku Francuske Fransoa Olandu obećao saradnju u borbi protiv ID. Premijer je takođe najavio da će masivno povećati izdatke za vojsku, u narednih deset godina za 12 milijardi funti, čime bi se pomenuti izdaci u tom periodu popeli na 178 milijardi funti. Veliku Britaniju i Zapad ne ugrožava samo islamski terorizam već i konvencionalni vojni sukobi, rekao je Kameron aludirajući na umešanost Rusije u konflikte u Ukrajini. Do 2025. Kameron hoće da oformi dve brigade za brzo dejstvo koje bi brojale po 5000 vojnika i koje bi trebalo da ojačaju borbu protiv terorizma.
RAT ANGELE MERKEL: Baš kao Kameron, i kancelarka Nemačke Angela Merkel je Francuskoj obećala vojnu saradnju u borbi protiv ID. Pred nemačkim Bundestagom je odluka da u rat u Siriji pošalje do 1200 vojnika, koji bi opsluživali jednu fregatu, obaveštajne avione Tornado (angažovani su i tokom bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije 1999) i učestvovali u punjenju savezničkih aviona gorivom u letu. Vojno učešće Nemačke zvanično je obrazloženo time da Nemačka doprinosi borbi protiv terorizma u sklopu alijanse protiv ID, a naročito „zbog podrške Francuskoj, Iraku i međunarodnoj alijansi za borbu protiv ID-a“. „Mi činimo što je vojno potrebno, što najbolje umemo i što politički možemo da opravdamo“, izjavio je tim povodom ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer. I nemački političari i predstavnici vojske upozoravaju da bi borba protiv ID mogla da traje godinama.
Nemačka je zbog svoje uloge u dva svetska rata posebno osetljiva na učešće u vojnim akcijama. Međutim, i u Nemačkoj se javno mnjenje posle terorističkih napada u Parizu okrenulo u korist učešća u vojnom savezu protiv ID. Odjeknule su Olandove reči, da nije dovoljno saosećati sa Francuskom, već da je neophodno da se deluje.
BEZ JASNOG CILJA: Kolumnista nedeljnika „Špigel“ Jakob Augštajn kritikuje, međutim, odluku Angele Merkel da Nemačku uvede u sirijski vojni sukob, uprkos svoj ljubavi prema Francuskoj, jer u tom sukobu ima isuviše strana i suprotstavljenih ciljeva. Augštajn piše da u konfliktu u Siriji, na ovaj ili onaj način, već učestvuju SAD, Kanada, Velika Britanija, Francuska, Rusija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Katar, Saudijska Arabija, Bahrein, Jordan, Front Al Nusra, Turska, Hezbolah, Iran, Slobodna sirijska armija, različite kurdske grupe, sirijska armija lojalna Asadu… i naravno Islamska država.
Augštajn podseća na četiri osnovna uslova generala Kolina Pauela, nekadašnjeg savetnika za nacionalnu bezbednost i šefa generalštaba SAD, kojih su se SAD držale u doba Džordža Buša starijeg da bi ušle u rat: velika premoć nad protivnikom, podrška javnog mnjenja, jasni ciljevi, brzo povlačenje. Na osnovu Pauelove doktrine Amerika je vodila Prvi zalivski rat i dobila ga je. U Avganistanu i Iraku SAD se nisu držale tog pravila i ti ratovi nisu dobijeni zato što, piše Augštajn, rat više nije bio sredstvo politike, već se sam pretvorio u politiku, pa tako i ne mora da se dobije. On zaključuje: „Sirija je klanica, a Zapad je nemoćan. Mi ne možemo da izdržimo sopstvenu nemoć, pa tako sve činimo još gorim. I opasnijim.“
