Konkurs za spasitelja

Tamo negde između protesta zbog Savamale i smene rukovodstva RTV-a, između Beograda i Novog Sada dakle, ili pak usred vaskolikih promišljanja o novoj vladi, novinar Zoran Panović rekao je da je Aleksandar Vučić – Šešeljev hardver u koji je ugrađen Đinđićev softver. Bog nam je, valjda, još jednom dao čistokrvnog genija, natčoveka, što bi Niče rekao – ibermenša? Elem, nije uvaženi kolega ovo rekao s neba pa u rebra, što se kaže, i bez nekih poodavno utvrđenih medijsko-vrednosnih paradigmi, takoreći aksioma, o kojima se više niko i ne pita. Ovdašnji je novinarski plebs, naime, obožavajući discipline proricanja i prognoziranja koje mu prividno neutrališu loš ukus jednokratnosti, prolaznosti i nepostojanosti medijskih izlučevina, ustanovio da su, uprkos ideološkim i svim drugim razlikama, dvojica srpskih političara – Zoran Đinđić i Vojislav Šešelj – vrhunske inteligencije, u „novijoj srpskoj istoriji“ najveća dva intelektualca među političarima i najveća dva političara među intelektualcima. Posebno nakon onog čuvenog duela između Đinđića i Šešelja u kulturnom centru „Reks“ 1998, koji je vodio Aleksandar Timofejev, tada novinar Radija B92. A zamislite šta izađe kad se nakalemi Đinđić na Šešelja? „Reformistički Robokap“, napisao je još pre dve godine Panović u „Danasu“, tada glavni urednik ovih novina, u prepoznatljivom novinarskom stilu lebdeći između ironičnog i doslovnog pa kako kome zatreba, ističući da je to, dakle da postane „Đinđić u Šešelju“, nerešiv problem za Vučića, njegova „kvadratura kruga“. Sada je, dakle, Panović ponovo iskoristio svoje poređenje iz 2014, i ovog puta nimalo ironično izjavio da aktuelni srpski premijer i mandatar nove vlade jeste „Đinđićev softver u Šešeljevom hardveru“ i jednom samolepljivom i televizičnom metaforom ušao u krug medijskih delatnika koji poslednjih godina učestvuju u izgradnji kulta ličnosti Aleksandra Vučića. Da ne govorim o tome da je, po Panoviću, Vučiću „Robokapu“ trebalo samo dve godine da reši „kvadraturu kruga“.

VOŽD TOMA I VUČIĆ VELIKI: Grešna mi duša, nije pomenuti novinar redak slučaj koji se u disciplini analitičarenja okliznuo o bananu idolopoklonstva čak i kad je možda bio nameran da kritikuje. Nije to ništa neobično, naprotiv. Ako izuzmemo potrebu, nažalost, koliko-toliko pristojnijeg dela novinarskog sveta da uporno i temeljno među političarima (ali i glumcima) traži „simbole epohe“ ne bi li pokrpili ono što se nekad zvalo srpskom elitom, a danas je u medijskim raljama, šta je to što nas svakih pet-šest godina tera da preispitujemo kapacitet ovdašnjih potencijalnih lidera učitavajući im dodatne istorijske dimenzije samo zato što dobijaju izbore u Srbiji, prepoznajući u njima Čerčila, Hitlera, Tita, ili bar Miloševića i Đinđića? Nije li dovoljno što političari sami to čine? Pa Tomislav Nikolić je kao predsednički kandidat 2012. obećavao: „Kao Karađorđe želim da pohapsim sve kriminalce u Srbiji, a kao Obrenović da budem otvoren prema svima kako bih vama omogućio bolji život.“ A na sretenjskoj svečanoj akademiji u Kragujevcu ove je godine premijer Aleksandar Vučić održao istorijsko predavanje o svojoj vladavini sve prepričavajući kako je Miloš Obrenović bio „rođeni vođa mase“ i „pravi narodni tribun“, da „nije želeo da dozvoli borbe koje bi donele poraze narodu, a seljačkom lukavošću uspevao je zemlju da sačuva“. I zaključi premijer pravdoljubivo: „Bio je autokrata, a to je nešto u čemu su Srbi uvek dodatno preterivali. Pričalo se o strašnom Milošu, čak je i on voleo da se o njemu tako priča, jer verovao je da samo tako ako se narod drži u stezi narod može mnogo da postigne.“ Nije tako davno bilo ni kada je sociološkinja Vesna Pešić zbog nekoliko „ubedljivih“ skupštinskih nastupa Ivice Dačića, tadašnjeg premijera Srbije, oduševljeno primetila kako se „rodio naš Čerčil ili De Gol“. Zašto se stalno saplićemo o pokušaje da se svakom novom premijeru ili predsedniku Srbije, u zavisnosti od toga na kojoj od te dve adrese stanuju vlast i moć, pripišu neponovljive i izvanredne sposobnosti, s neskrivenim žarom i medija i građana i samih tih političara da se napravi njihov kult ličnosti?

foto: reuters

To znači najmanje četiri ispunjena uslova od ponuđenih: preterana pokornost vođi njegovih najbližih saradnika, članstva, a onda i društva u celini o kojoj je važno da se priča, odsustvo svake vrste podrobne analize, nekritičnost prema postupcima i rečima vođe, koga „krase“ grubost u ophođenju, arogancija i povišen ton poslodavca prema potčinjenima i podanicima, opasnost po život i zdravlje disidenata i kritičara režima, preterana prisutnost vođinih slika od medija do ulice, počasna akademska i zvanja počasnog građanina, imena škola, ulica, trgova, gradova, nekritička poređenja sa istorijskim ličnostima, vođine redakcije, vođini novinari, vođina kulturna, sportska i društvena elita koja mu kroz režimske medije odaje počast i priznanje, aplaudira i drži govore na stranačkim skupovima.

Ovde se, decenijama unazad, odgoneta samo jedna zagonetka i po medijima i na slavama – misterija uspeha, popularnosti i, uistinu, kratkotrajne moći pojedinih političara, koja se često tumači i sposobnostima koje stvarno nit su imali nit ih imaju. Od Slobodana Miloševića, Vuka Draškovića, Vojislava Šešelja, do Vojislava Koštunice, Zorana Đinđića, Borisa Tadića, te Tomislava Nikolića, Ivice Dačića, Aleksandra Vučića.

PODANICI ILI GRAĐANI: U poslednje vreme, ima tome četiri godine već, analizira se tajna uspeha Aleksandra Vučića i razume se da građani – takozvani narod – u toj priči, što bi rekao politikolog Zoran Stojiljković, nimalo nisu ni naivni ni nevini: „Ovde je stalno otvoren konkurs za oca nacije, spasitelja. S jedne strane evidentna je manipulativna potreba režima i samog vođe da ukida demokratske ograde između sebe i naroda, s druge strane su građani koji ne žele da odrastu. Težak je put od podanika do građanina. Sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka protekle su u raspoloženju da država treba da te ljulja od kolevke pa do groba, a ti treba da se vladaš dobro i odmah dobijaš kancelariju i sekretaricu. Autoritarnost, po svim istraživanjima poslednjih godina, ne pada, naprotiv. Natpolovična većina veruje da je neophodan vođa kojeg će slediti bespogovorno. Malo ko želi da preuzme odgovornost za svoj život, malo ko pristaje na rizik.“

Zoran Stojiljković, politikolog

I zaista, i poslednji aprilski izbori su pokazali da Srbi žele onog koji će da nastavi da ih „steže“, kojeg će slušati bespogovorno, onog kojeg četiri godine gledaju kao najmoćnijeg u Srbiji.

Kada pričamo o kultu ličnosti, autoritarnost je preduslov bilo kakvog kulta, reče jednom sličnom prilikom za „Slobodnu Evropu“ komentator „Politike“ Boško Jakšić: „Aleksandar Vučić to radi na tri fronta – političkom, medijskom i populističkom. Što se tiče političkog fronta, imali smo prilike da vidimo kako se on na sednicama vlade ponaša kao razredni starešina, s tom razlikom što pred njim nisu đaci nego ministri. Ministri to trpe i oni znaju zašto to trpe. Vučić svima jasno pokazuje ko je gazda. Pritom se arogancija s kojom on to čini prenosi i u Skupštinu, gde Vučićevi poslanici i te kako nipodaštavaju i vređaju poslanike opozicije. Kad je reč o medijima, oni su već stavljeni pod punu kontrolu. Sistematski se eliminiše bilo kakva kritička reč i otvoreno se šalju preteće poruke. Treći Vučićev front je populizam. Vučić se pred narodom ponaša kao neko kome svi moraju da veruju. On je u stanju da padne u vatru, a nekoliko puta se gotovo rasplakao pred kamerama. Šta onda narod može da zaključi? Zar neko tako osetljiv zaista može da bude loš, ili da bude diktator, ili da pravi kult ličnosti? Zar se takvom čoveku može ne verovati? Mehanizmi koje on koristi su rafinirani i bojim se da kod značajnog broja ljudi to prolazi. Nisu ovde kult ličnosti pravili samo vladari. Pa i lokalni seoski kmet u Srbiji imao je isti status. Imao ga je i komunistički šef opštinskog komiteta. Danas ga, pored Vučića, imaju i razne velmože vladajuće partije.“

KAKO UBEDITI HOKINGA: Stiven Hoking, britanski astrofizičar i jedan od najsjajnijih umova svetske nauke, nedavno je izjavio „da razume kako funkcioniše kosmos, ali ne i zašto je toliko popularan kandidat republikanaca za predsednika SAD“, prebogati i nevaspitani nacionalista, rasista i ksenofob Donald Tramp, jer izgleda kao „demagog koji se obraća najnižem zajedničkom imeniocu“. Odgovor je na tacni – među glasačima Donalda Trampa. To su osiromašeni, razočarani, poniženi, bez ikakve perspektive i nade, milioni Amerikanaca besnih na vašingtonski establišment, nižeg obrazovanja, industrijski radnici bez posla ili po raznim uslužnim delatnostima, bivša američka srednja klasa konačno satrvena finansijskom krizom 2008. godine i neki mlad svet, tek izašao iz klupa i nema gde da se zaposli. Autoritarac protiv Hilari Klinton koja ih podseća na njihovu propast deluje im privlačnije. Izgleda poznata mustra, zar ne? Pre četiri godine, gubitnici srpske tranzicije izglasali su svog Donalda Trampa u eks-radikalskom dvojcu Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, a ostalo je, kad je reč o autoritarnom režimu i građenju kulta ličnosti, manje-više svakodnevica.

foto: reuters

Kult vođe dakle nije samo specifičnost srpskog naroda. Posebno ne danas kada Rusi imaju Putina, Kinezi Si Đinpinga, Turci Erdogana, Mađari Orbana, a i Amerikancima se smeška Tramp… Zbog permanentnih ekonomskih i socijalnih kriza i činjenice da je pokušaj obnavljanja srpske demokratije poklopljen s početkom ratova u bivšoj Jugoslaviji, društva poput našeg nisu u stanju da izgrade demokratske i razvijene institucije važnije od političkog lidera na državnoj funkciji koji ne bi trebalo da ima veći značaj od bilo kog drugog servisa građana. Jer u osnovi i jeste samo to. Službenik pokorni, pa makar i predsednik vlade. Nažalost, ovakvi kakvi smo, ušli smo u svetski trend: „Konflikti identiteta i postratni politički okvir, ali i kriza demokratije i ekonomska kriza u svetu, praćeni su trendom da populističke stranke dobijaju sve više glasova. Rezultati izbora u mnogim zemljama u Evropi izazvali su zabrinutost. Populizam predstavlja društvenu i političku pojavu koja može u značajnoj meri ugroziti demokratiju. (…) Veliki deo problema sa (re)produkovanjem populizma predstavlja, međutim, samoubeđenje pretežnog dela stanovništva da država i političari mogu rešiti sve njihove probleme. Upravo to pragmatične lidere populiste navodi da povratno usvajaju nerealne orijentacije i daju olaka obećanja masama koja se kasnije završavaju masovnim razočarenjima, jer su praktično neostvarljiva. U tom okviru vremena kriza i velikih transformacija su najpogodnija vremena za lidere kojima su mase, kao u grčkim dramama, tek neka vrsta pratećeg hora“, piše Zoran Stojiljković u svojoj knjizi Sva lica opozicije (2015) u posebnom poglavlju „Konkurs za spasitelja još traje“.

U ovoj je knjizi profesor Stojiljković, koristeći jedan sasvim formalan kriterijum – podršku pola miliona do milion glasača, u nekom trenutku od 1990. godine, i drugi – uticaj na smer vođenja politike, prepoznao osmoricu „pretendenata na ulogu lidera“: Miloševića, dvojicu Vojislava – Šešelja i Koštunicu, Vuka Draškovića, dvojicu demokrata Zorana Đinđića i Borisa Tadića i dvojicu eks-radikala Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića: „Širinom podrške i otvorenim manevarskim prostorom i neprikosnovenom ulogom, lidersku poziciju je imao Slobodan Milošević i danas je ima Aleksandar Vučić. Da nije bio nasilno sklonjen sa političke scene tu poziciju bi, po mom dubokom uverenju imao i Zoran Đinđić“, piše Stojiljković, a za „Vreme“ dodaje da je Milošević kreirao politiku, a Vučić je sad „u šansi“ da je kreira, jer izuzev stradalog Đinđića koji je imao samo posthumnu popularnost, svi su ostali bili epizodisti: „Đinđićev je kult ličnosti kreiran posthumno, kroz projekciju šta je on sve mogao da uradi da nije, nasilno, sklonjen s političke scene. Njegovom senkom se mere svi koji su došli posle njega. I Tadića su poredili sa Đinđićem, i danas Vučića. Ovde je sve političko vašarište i estrada. Deo vaših kolega a naročito analitičara uživa u trbuhozborstvu.“

Za razliku od Đinđića kojem je posthumno kreiran oreol vođe, Miloševićev kult ličnosti lagano se otopio sa njegovim odlaskom s vlasti, mada je izbore 24. septembra 2000. godine izgubio sa 1.826.770 dobijenih glasova. Ali, među Srbima je Josip Broz Tito bio i ostao vođa koji se pamti i kako reče jednom istoričar Predrag Marković, jedino je Josip Broz Tito bio vođa duge vladavine nad Srbima bez proterivanja, atentata ili pobune: „Zapravo, nema naroda koji je više vođa pobio, proterao ili zbacio sa vlasti. Setimo se svih Obrenovića, ili Slobodana Miloševića.“

OD TITA OVAKVOG NISMO IMALI: Zato, u poređenju s Titom, teško da se može govoriti o pravom kultu ličnosti pomenutih političara s kraja prošlog i početka ovog veka, ubeđeni su oni koji pamte doba titoizma. Ali da značajni elementi postoje, u to nema sumnje. Nagledali smo se za ove četiri godine TV priloga u kojima se negde u Leskovcu baka na kapiji zaplakuje čekajući da vidi Vučića i kaže: „Od Tita ovakvog nismo imali!“, ili kad strina premijera Vučića iz Čipuljića kod Bugojna prepričava kako joj jedna komšinica, muslimanka, kaže za bratanca: „Ih, što nama nije jedan vaki!“ A takvih je podaničkih emocija bilo i za Tadićevog vakta, mada je u predizbornoj kampanji baš on kritikovao autokratski režim Aleksandra Vučića: „Oni teraju radnike da nose slike Aleksandra Vučića i govore: hvala ti, Aleksandre Vučiću! To je kraj slobode, kraj civilizacije.“ Za Tadića se, u stvari, slobodno može reći da je prvi posle Miloševića imao sve liderske karakteristike i da se ni on ni njegovi najbliži saradnici nisu ustručavali prilikom kreiranja njegovog kulta ličnosti. Imao je i svoje redakcije i svoje novinare, i spontane predizborne susrete s narodom na njivi, i kulturnu, sportsku i društvenu elitu koja mu po režimskim medijima odaje počast i priznanje, aplaudira i drži govore na stranačkim skupovima, aroganciju i povišen ton prema potčinjenima, sve poluge vlasti čime je direktno kršio Ustav, neformalne centre moći poput Vučića danas, strast za vlašću poput Vučića danas, profil opterećen marketinškim ekspertima i spin majstorima populizma koji su ga na kraju doveli do zida međunarodnih okolnosti zahvaljujući kojima je, na početku svoje liderske karijere opstao. Ali posle više nije bilo razumevanja za njegovu politiku spolja i politiku iznutra, „i EU i Kosovo“, i kada mu je to precizno rekla nemačka kancelarka Angela Merkel, usledio je njegov početak kraja.

Pojednostavljeno, kada je reč o kultu ličnosti u Srba, prenebregava se i inače međunarodni faktor koji je još od Tita pa sve do Vučića imao važnu ulogu u stvaranju vođa, a o tome su ispredane priče i feljtoni. I Tita i Miloševića su stvorile međunarodne okolnosti, a ne harizma, intelekt, ili nešto treće. Samo što je Tito do kraja imao međunarodnu podršku, a Slobodan Milošević je samo na početku bio mirotvorac i „garant mira na Balkanu“, posle je postao balkanski kasapin. Zato je morao da ode. Zoran Stojiljković bi pak kazao da je nekakav politički mejnstrim, ili u širem smislu – populizam, garancija uspeha ovdašnjih lidera, jer „postoje i oni koji na populizam u Srbiji i regionu gledaju kao na društveni pokret koji treba da premosti sve veći jaz između ‘evrokompatibilnih’ pripadnika političke elite i ‘evroskeptičnog’ naroda“ (Sva lica opozicije, 2015). Tako je za razliku od više-manje pragmatičnih Miloševića i Vučića, „Šešelj koji je vukao milione ljudi i išao ka zatvorenoj političkoj opciji koja nema stvarne šanse u evropskom kontekstu“, nikada nije uspeo da uzme vlast i ostvari se u liderskoj poziciji. Kao onog koji na neki način iskače iz mustre kulta ličnosti pominje i Vojislava Koštunicu: „Šta god mislili o DSS-u, oni se nisu ni na koji način trudili da naprave lidera od njega. Istovremeno, Koštunica nije imao ni medijsku podršku, naprotiv, služio je medijima i akademskoj javnosti za pošalice kako spava do podne, zagledan u istoriju. Nije imao liderski aparat čak i kad je bio na vlasti.“

Stojiljković je uveren da su sumnjivi lideri s podrškom značajnog dela biračkog tela oko kojih se kreira kult ličnosti prvo oni na vlasti, egocentrici i da imaju neskrivenu medijsku podršku.

Razume se da je u slučaju kreiranja kulta ličnosti Aleksandra Vučića važna i ona desetina srpskog stanovništva za koju se sama Srpska napredna stranka hvalila tokom minule predizborne kampanje da ima člansku kartu SNS-a, dakle 700.000 zvaničnih naprednjaka, preciznije sledbenika Aleksandra Vučića. Ova vojska podanika (a gde su još tu članovi njihovih porodica, direktno zainteresovani obožavatelji Aleksandra Vučića), gomila profesionalnih čankoliza i šlihtara ima stvaran interes da se dodvore „vođi“. Tako uspostavljen autoritarni režim u svakom trenutku može da izvede stranačku vojsku na ulice i trgove Srbije, bilo da pruži podršku „vođi“ tvrdeći da su mu ugroženi lik, delo i porodica, sruši čitav jedan kvart u centru Beograda, organizuje kontramiting, tj. miting protiv opozicije i urednika pokrajinskog javnog servisa u Novom Sadu koje je smenio čim je tamo zauzeo vlast. Izgleda da je to ono „držanje naroda u stezi“ ne bi li „narod“ postigao više, o čemu je Vučić pričao podsećajući na vladavinu Miloša Obrenovića. Samo da „narod“, tim povodom, sad nešto i „postigne“.