Svan’o je i taj dan. Posle višemesečnog nakanjivanja i odlaganja, skanjeranja, prenemaganja i femkanja, „Tehnički Premijer“ se konačno smilovao da u Skupštinu pošalje spisak novih-starih ministara i tako omogući zakazivanje dugoočekivane sednice za izbor „nove“ vlade.
Na ulazu crveni tepih (doduše, bez gardista, ne znam, možda su stigli kasnije, pred dolazak Mandatara). Skupštinski hodnici, prethodnih dana sablasno prazni, vrve od života. Poslanici novinari i skupštinsko osoblje vrzmaju se i drhture od neizvesnosti i slatkog uzbuđenja. „Je li došao?“ „Kad će?“ A iznad svega lebdi pitanje svih pitanja – „Koliko će ovoga puta trajati?“ „Koliko će(mo) ovoga puta izdržati?“
Moje duboko grlo iz redova vladajuće koalicije kaže da im je na poslaničkom klubu rečeno da se pripreme na nekih šest sati. Kažem da ne verujem, možda je, ipak, blef. On, međutim, odmahuje glavom. Nije delovalo kao blef ili šala – kaže zabrinuto.
„Vožd je stigao!“ S nehajnim smeškom ulazi u salu. Dočekuju ga na nogama, kao što je i red (ali samo SNS-ovci, socijalisti upadljivo ostaju da sede). Čak je i aplauz nekako usiljen i mlak. Jedva šezdesetak sekundi. Ni blizu i ni prineti onim „kimdžongilovskim“ ovacijama kojima je u januaru na glavnom odboru SNS-a dočekana odluka da se na vanredne izbore ide.
Opozicija po običaju zatečena i zbunjena. Ujutro se proneo glas da bi ekspoze trebalo bojkotovati. Jedni su za, drugi protiv („reći će da smo lenji“ i da „nismo u stanju da čujemo, a hoćemo da kritikujemo“). S druge strane, bojkotaši kažu da je u načinu zakazivanja sednice još jednom demonstrirana Vučićeva bahatost, nepoštovanje institucija i „besmisleno iživljavanje“. Što je apsolutno tačno. Jedino što je potpuno ista argumentacija u prilog bojkota mogla biti, recimo, primenjena i na izlazak na izbore, kao i većinu političkih i institucionalnih aktivnosti u „naprednoj Srbiji“.
Minut pre početka sednice službenici dele tekst Ekspozea. Pomalo razočaravajuće. Jedva 65 strana. Istina, malo gušćeg fonta. Preračunato u autorske i novinarske „šlajfne“, otprilike, stotinak. Ni blizu onim silnim stotinama kojima je pretio. (I kao da ga je zbog toga pomalo sramota, stalno je pominjao neku „širu verziju“.)
Na galeriji, među svečanim zvanicama, predstavnici diplomatskog kora, prepoznajem ambasadore Kine, Rusije i Belorusije (Zapadnjaci su, ako uopšte, izgleda poslali predstavnike nižeg ranga). Rame uz rame, Jorgovanka Tabaković, načelnih Generalštaba Diković i patrijarh. (Poslednja dvojica su u neko doba ipak iščilela sa galerije, što govori dosta toga pozitivnog o racionalnosti čelnika crkvene i vojne vlasti. Jorgovanka i Čepurin su, međutim, stoički ostali do samog kraja.) Desno od njih, Mali i Čučković – nerazdvojni kao i onomad, u noći poplave u Obrenovcu. Nekih sat i po kasnije, Mali nestaje sa scene, a na njegovo mesto seda Nikodijević. (No, posle tri-četiri sata, već otpisani Mali se neočekivano vraća na položaj.) Vesić konstantan, sa strane. U pozadini eksministar Sertić, koji deluje zadovoljnije i rasterećenije od svih u sali.
Mandatar prilazi za govornicu. Ponovo aplauz, ovoga puta nešto jači i energičniji. Ali ponovo samo u dužini onih pristojnih (takoreći, „europskih“) šezdesetak sekundi. Poslanici DS-a i DJB-a napuštaju salu. Pridružuje im se i par Borisovih. Dveri, DSS, Čeda i Čanak ostaju. (Naravno, i radikali – ali to se podrazumeva.)
Posebno je pozdravio patrijarha i „ekselencije“, kao i „prijatelje“ Guzenbauera, Fratinija i Pontu. A onda je počelo. Sergej Bupka… Stalno podizanje lestvice i izazovi koji su pred nama… Zemlja bila na ivici propasti… Težak teret i uspon koji je pred nama… Ljudi koji hoće teško i naporno da rade… („Zastava uspeha natopljena znojem, a ne krvlju.“) Pa onda malo Heraklita („ne može se dva puta ući u istu reku“). Naša reka je danas lepša i čistija… plate su veće. Svetla budućnost je još ispred nas, ali zemlja danas stoji na čvršćim nogama. Napredak zabeležen u svim oblastima… Ali ne žele svi dobro, ne raduju se svi napretku. Čak i u njegovoj stranci, pa i poneko u njegovoj vladi.
Zna da je, možda, ponekad bio malo grub i arogantan. („Znao sam da moram da stojim uspravno i budem čvrst.“) Pokušaće da bude ljubazniji, biće otvoreniji za kritike i primedbe. Ali neće dozvoliti… Suočeni smo sa tektonskim promenama u svetskoj politici. Moramo sačuvati mir i stabilnost… Srbija je danas centar razvoja i stabilnosti, sa najviše stranih investicija u regionu. (aplauz)
Otvoreno je 124.000 radnih mesta (aplauz). Imamo 38 novih fabrika i pogona u Srbiji… Spremio je 250-260 strana… ne zna da li će uspeti sve da izloži… Zahvaljuje onima koji su ostali u sali (to će ponoviti tri puta u toku ekspozea). A ne kao neki (pogled ka praznim stolicama poslanika DS-a i DJB-a), koji nisu ni dva minuta mogli da izdrže, već pobegli, da ne čuju… (Sledi kraća šeretska razmena sa Šešeljem, s širokim osmehom i mnogo nekih, samo njima razumljivih aluzija.)
Ne, neće mu biti teško da ovde satima stoji i govori… U budžetu suficit kakav – pogađate već – Srbija „nikada nije imala“. Evrointegracije, da – ali bez euforije i vodeći prvenstveno računa o sopstvenim interesima… „Prvi put u savremenoj srpskoj istoriji“ (doslovan citat) nema polemike između srpskih predstavnika sa jedne i druge strane Drine, već se redovno viđaju i dogovaraju. U zemlje Briksa smo izvezli jako malo… istorijske posete predsednika i premijera Kine… Očekujemo predsednika Medvedeva… i Bajdena („strateška saradnja sa SAD“… imao je niz važnih susreta sa američkim zvaničnicima prilikom svojih poseta Sjedinjenim Američkim Državama).
Do sada je, kaže, pročitao svega oko osam odsto predviđenog ekspozea, a govori već više od sat vremena i ne zna šta da radi. Šešelj s mesta nešto dobacuje (mislim u vezi sa pelenama), Mandatar mu uzvraća i preporučuje Pampers.
…Čuvaćemo mir, ali ćemo po svaku cenu biti spremni da odgovorimo na sve izazove bezbednosti. (Zastaje. Ovo je očigledno bilo mesto predviđeno za aplauz, ali se, avaj, skupštinska većina, izgleda, malo uspavala i propustila momentum. Zato su se trgli posle minut-dva, kada je pomenuo odlične performanse „naše nove puške“ – plus oklopno vozilo točkaš „Lazar“, samohodnu top haubicu „Nora“, kao i više vrsta pešadijskog naoružanja, artiljerijske i minobacačke municije).
…Ponovo prekida. Kaže da će morati da preskače i moli predsednicu da umnoži i dostavi poslanicima svih 260 strana (za koje ne zna zašto nisu dostavljene), a on će ipak malo da sažima. Šešelj ga moli da nipošto ne skraćuje, jer je „lepše ovako, auditivno“. (Skoro da sam sklon da se složim sa Vojvodom.)
Srbi i Albanci su dva najveća naroda i od njihovih odnosa zavisi stabilnost Zapadnog Balkana… Impresivni fiskalni rezultati, rast privredne aktivnosti, MMF prinuđen da neprestano koriguje prognozu rasta za Srbiju… Imamo najveću stopu rasta u regionu, jednu od najvećih u Evropi… „To su zaista, zaista impresivni rezultati“ (aplauz). Zato su se ljudi na izborima 2014. i 2016. opredelili za rad i reforme… Bregzit predstavlja određeni udar, ali uspeli smo da ga amortizujemo. Sve u svemu, sviće „zlatno doba naše ekonomije“.
I, konačno, jedna lepa vest za sve. (Prestaje da čita, podiže pogled i obraća se direktno vernom TV auditorijumu). A naročito lepa za naše najsiromašnije sugrađane. Povećaćemo minimalnu cenu rada. Penzioneri mogu da očekuju boljitak i kontinuirano povećanje penzija, koje će stizati na vreme i ni za trenutak neće da kasne. (aplauz)
Treći sat uveliko teče. Disciplina pomalo popušta čak i u ministarskim redovima. Pogotovo u onom drugom, malo skrovitijem redu. U prvom, mlade snage – Krkobabić, Slavica i Ana – sede kao sfinge. Dobro se drže i Antić, Knežević, Nedimović, Jadranka Joksimović i Vanja Udovičič (ipak su iza njega godine sportskog treninga i drila). Vulin se s nekim intenzivno SMS-uje – i intenzivno gestikulira. Neša i Rasim se tiho smejulje i sašaptavaju. Ivica i Zorana stoički podnose – mada s mučeničkim izrazom na licu. Oni su, uostalom, ne računajući Vanju, verovatno i u najboljoj kondiciji, budući da su se u prethodnom periodu najviše vežbali u disciplini „ćuti i trpi“. Vujović (stariji čovek, popušta petlja) laganim i dostojanstvenim korakom odlazi na pauzu.
„Martinoviću, ne gledaj u telefon, vidim te na ekranu!“ Obraća se svevideći Mandatar šefu svoje poslaničke grupe – zaboravljajući da je u ovom domu on, zapravo, gost, kandidat i aplikant, a Martinović, bar formalno, gazda, domaćin i šef. Ali se, i to treba reći, brzo presabrao i izvinio. Sve uz propratnu lekciju iz političke korektnosti Vojislavu Šešelju (koji je na pominjanje Martinovićevog imena odmah dobacio – „Klempo!“) kako nije u redu rugati se nečijim fizičkim karakteristikama.
Šešelj opet dobacuje nešto sa mesta, Mandatar opet odgovara nešto u vezi sa pelenama. Koje, međutim, (pelene) vaš izveštač nije poneo i zato na ovom mestu prekida ovaj uzbudljivi i veseli izveštaj. (Od kojeg – ne znam kako je s vama – uprkos sveopšte veselom tonu, mene pomalo podilazi jeza.)
P.S. Ekspoze je trajao nepunih šest sati. A čitava rasprava povodom njega trajaće ukupno pet – od čega najmanje tri četvrtine vremena otpada na predstavnike vladajuće koalicije. Povrh toga, Mandatar ima pravo da govori kad god hoće i koliko god hoće. Ipak, za svaki slučaj – i uprkos Mandatarovom junačenju i zaklinjanju kako stoji na raspolaganju i da će „rado odgovoriti na sve primedbe“ – skupštinska većina je glatko odbacila podneti predlog da se vreme za debatu duplira.
P.P.S. Poslovnik po kojem je zakazana i po kom se odvijala (i) ova sednica Narodne skupštine usvojen je – čik pogodite – za vreme vlasti Demokratske stranke.
*Autor je narodni poslanik i urednik NSPM
