Vreme za zatvaranje

Ako se pitate zašto nas ovoliki napustiše u ovom kratkom periodu, razmislite o sledećoj tezi: zato što su bili previše stvarni.

Svet, naime, više nije stvarno mesto.

Pošto svet više ne postoji, i sve je moguće, vreme je da se stvarni ljudi povuku iz njega. Tako su jedan za drugim počeli da odlaze stožeri emotivne i moralne stvarnosti koju smo dosad poznavali.

MANJE JE BOLJE: Leonard Cohen je došao iz Kanade. Jednostavna je to zemlja, i toliko velika da je tamo malo glupo folirati se.

U skladu sa tim, bilo je nečeg veoma asketskog u njegovoj muzici, nečeg što je odudaralo od kiča i pop halabuke krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih, a što je kasnije moralo biti za poštovanje čak i nekom ko je odrastao uz pank i njuvejv estetiku „manje je bolje“. Njegova strogost prema sebi imponovala je iz istih razloga. Leonard prosto nije pripadao pop biznisu niti establišmentu, nije bio cmoljavi hipi propovednik ljubavi za sve (nego za sebe, pa mu se moglo verovati), i uopšte – nije pripadao, niti je izgledalo da će ikad pripadati.

Zato je postao primer.

Svet je, naravno, nekad bio malo jednostavnije mesto, i primeri su imali smisla. Ali nema nikakvog razloga da tako ne bude uvek, svakog dana, u našim privatnim istinama. Bilo je potrebno samo da ih neko kaže i Leonard Cohen se prihvatio toga da nam izgovori sve naše privatne istine, i sačuva nas zauvek u svojim rečima.

ANTIPEVAČ: Za početak buduće enciklopedijske jedinice sa njegovim imenom, treba reći da je Leonard Cohen preveo strasni jezik šansone u rok formu, stvorivši svojevrsnu šansonu-noar. Tu se nije zaustavio i otišao je da poseti sve žanrove koji su mu odgovarali da bi nešto ispričao u ovom ili onom stilu, nikad ne zatvarajući vrata za muzičko iznenađenje, ukoliko ono služi priči koju priča. Nekad davno goreo je od želje da skine malo „country“ fazona od Hanka Williamsa i, naravno, sve trikove Boba Dylana, ali je našao svoj nezaboravan glas u toj šumi drugih – uprkos legendarnoj nesigurnosti – čim je shvatio da jedino vredi biti to što jesi. Srećom, to se desilo praktično odmah, na prvoj ploči Songs Of Leonard Cohen (1967), a usledilo je još nekoliko klasika. Od osamdesetih je eksperimentisao sa elektronskom pratnjom u pesmama, te su I’m Your Man (1988) i Future (1992) i sad moderne ploče, koje su ga učinile relevantnim za novu publiku. Na poslednja tri albuma – Old Ideas (2012), Popular Problems (2014) i You Want It Darker? (2016) – zatičemo ga kako sarađuje sa neočekivanim, delikatnim fanom: producentom Patrickom Leonardom, bliskim saradnikom Madonne i autorom Like a Prayer, koji je od njegovog šaputavog glasa napravio simfoniju. Ipak, do te mere je bio siguran u svoje sposobnosti – da je uvek tvrdio kako uopšte nije pevač.

Njegov zvuk kao da je dolazio iz nepostojećeg antičkog doba pop muzike. Sastojao se samo od umetnosti reči i melodija na strunama gitare – kao da je nastao u neko vreme u kome su reči postojale same za sebe, kad je sve bilo samo poezija, filozofija i sunce Grčke.

Grčke koju je toliko voleo da je na ostrvu Hidra kupio kuću i tokom najvećeg dela šezdesetih pisao pesme i romane, pored svoje norveške muze Marianne Ihlen, njegovog večnog, neophodno potrebnog ženskog opozita. Mnogo toga govori činjenica da je tek ohrabren njom rešio da pokuša da bude pop zvezda. Činjenica da je bio u besparici, nije relevantna za ovu priču.

Mnogo važnije od toga bilo je da je svaka njegova ploča bila mera koliko se snažno može voleti život sa svim svojim udesima.

SMEH: Malo ko bi tako rekao, ubitačna duhovitost bila mu je glavno oružje u smeštanju prvo sebe, a onda i svih ostalih na pravo mesto.

Ko bi drugi izjavio za svoju najizvođeniju kompoziciju: „Hallelujah jeste dobra pesma, ali mislim da je previše ljudi peva.“

Ili nazvao svoj oproštajni album: Hoćete li mračnije? (You Want It Darker?)

Ili nazvao pesmu: Ne idi kući dok ti je dignut (Don’t Go Home With Your Hard On).

Ili napisao pesmu uz koju tera ljude da je pevaju sa njim: Nema razloga zbog kojeg biste me pamtili (There’s No Reason Why You Should Remember Me).

Ili javno, u pesmi, opisao ljubavni odnos sa Janis Joplin, prenoseći krevetski razgovor koji je tekao otprilike ovako: „Verovatno je tačno da smo oboje ružni, ali mi smo ti koji imamo muziku“ (Chelsea Hotel #2).

Ili ovako objasnio kako je nastala čuvena rana pesma Sisters of Mercy: „Na aerodromu u Edmontonu sam se našao blokiran i upoznao sam dve prijateljice, obe u mini suknjama, koje su mi rekle da su one prve donele mini suknje u Edmonton. Bile su veoma ljubazne i lepo su se pobrinule za mene. Za njih sam napravio pesmu Milosrdne sestre.“

Ili rekao o svojoj izdavačkoj kući: „Uvek sam bio dirnut skromnošću njihovog interesa za moju muziku.“

Pa onda recite da ovaj čovek nije voleo život i slavio ga kad god je mogao.

TENZIJA: Druga važna stavka je erotičnost njegovih najboljih pesama, koja je produžetak duhovitosti. Skoro svaka krije nekakvu tenziju moguće seksualne prirode, koja se na mačji način neopazice prikrada kao deo zapleta i raspleta. U njegovim pesmama žene su uvek prisutne, kao osobe kojima su reči upućene ili osobe kojima je nešto prećutano, ali uvek kao prateći vokali bez kojih – paradoksalno – pesma ne bi imala smisla. One su uvek ravnopravne i one su te koje Leonardu daju šansu da bude to što jeste, i on im je na tome zahvalan.

Još jedno neizbežno slavljenje života.

NOBEL I POSLE: U vidu senke, prikrao se mnogim autorima koji su tek dolazili, posluživši im kao model koji ne mogu da skinu, ali mu zavide. Kurt Cobain ga dirljivo pominje u Pennyroyal Tea, priželjkujući da onaj svet bude pun večnih uzdaha kao u Cohenovoj pesmi. Naslednici su mu bili mnogobrojni, niko doslovce – njegovu liniju vidimo povremeno kod Nicka Cavea, PJ Harvey ili Cat Power, pa preko Willa Oldhama, Marka Eitzella ili Morphine do Tindersticks, The National, Lambchop, Sparklehorse, Red House Painters, Vica Chesnutta, Stevea Wynna, svi do jednog suzdržano posvećenih ispunjavanju sudbine koja je zapisana u osećanjima.

Naslednici smo i svi mi vlasnici ploče The Best Of Leonard Cohen (Suzy 1976), jedne od onih ploča koje si tokom sedamdesetih mogao da nađeš u svakoj kući u Beogradu, pored Simon and Garfankel Greatest Hits ili Janis Joplin Greatest Hits, čak i kod ljudi koji muziku nisu pratili. I nas je sve nekako uverio da postoji popularna muzika koja je večna, i koja naše sobe čini večnim.

Veb-radio po imenu DylanRadio, što pušta 24 sata muzike Boba Dylana, već satima emituje samo Leonarda Cohena. Nije to toliko bitno, koliko je važno kao dokaz da Bob zna da je samo Leonard postavio neku crtu više od njega, kad je u pitanju poezija u popularnoj muzici. Jer Leonard je pisao uvek samo o stvarnim događajima i davao je stvarnom životu koji se obično dešava između dvoje ljudi oreol svetosti.

Za Leonarda Cohena, naravno, nije bilo dileme da je Bob Dylan dobio tog Nobela za celu rokenrol generaciju, pa i za njega lično. Dylanova nagrada jednako je nagrada za Jimija Hendrixa, kao i za Repetitor. Nagradu je dobio jedan način poetizovanja života, način koji je poetske sadržaje bez kompromisa lansirao u svet masovne kulture i postavio normu za sve ostale.

Leonard Cohen je toga bio svestan i na tome je radio svojski od kad je rešio da postane umetnik na sceni, umesto pisac u stanu, jer – pogađate – kao pisac nad sveskom nije dovoljno zarađivao za život. Svet je postao njegova poetska pozornica, onog momenta kad je ovladao gitarom dovoljno da ga uzme. Jer on je bio tu da se uzme, svet je čekao svoju novu poeziju i ona je došla kroz rokenrol, a ne knjige. Život i karijera Leonarda Cohena su objašnjenje zašto je Bob Dylan morao dobiti Nobelovu nagradu. Dylan ima jedan stvarno težak krst koji mora da nosi nadalje za sve ostale.

OSEĆANJA SU JEDINA STVARNOST: Pre nekoliko godina imao sam priliku da provedem nekoliko dana u Montrealu na jednoj odličnoj muzičkoj konferenciji. Otkačeni vodič, koji je tom prilikom provozao međunarodne delegate čvornim potkulturnim tačkama Montreala, predstavio nam je posebno kraj u kome je živeo Leonard pre nego što je postao slavan, dok je još samo pisao i ispisivao stranice svezaka. Reč je o mestu na Saint-Laurent Boulevardu, gde je bila njegova omiljena kafana u kojoj je proveo sate i sate – ona je povelika i otprilike u istom stanju kao i onda, a glavni sastojak su joj ogromni drveni stolovi, nimalo fensi, pomalo oguljeni, te veliki prozori koji gledaju na ulicu, tako da sa ulice možeš videti sve te ljude zamišljene nad kafanskim stolovima preko kojih vreme vidljivo teče, kao reka. Dok je vodič govorio svoj tekst, pogledali smo u kafanu u kojoj je nekoliko usamljenih ljudi sedelo zamišljeno nad stolovima. Ima ih i sad. Cohen je došao iz kulture koja je živa i dalje.

Na suprotnoj strani ulice stoji zgrada u kojoj je Cohen živeo u to vreme, dok je svraćao u ovaj lokalni ugostiteljski objekat za zamišljanje nad životom. I ta kuća, kao i kafana, kao i većina kuća u starom Montrealu, u stvari je od drveta – štaviše, ispred nje stoji jedna taraba, kakve ste sve donedavno mogli videti na Dorćolu ili oko Crvenog krsta.

I onda, na tom mestu, neizbežno odnekud stigne neobična misao: čovek koji je odrastao u velikom gradu, a u tako bliskom kontaktu sa drvetom, morao je da spoji njegovu nervozu sa toplinom prirode. Kladim se da je odrastanje u drvetu ostavilo sećanje na večnost i očuvalo stvarnu toplinu osećanja u Leonardu Cohenu, kao gradskom pesniku – a od drveta do čoveka mali je korak. Sigurno je još tad spoznao: osećanja su jedina stvarnost koju vredi živeti i prva koja se danas ukida.

Njegova majka je pevala ruske pesme dok je radila po kući. Možda je zato Leonard Cohen tako razumljiv celom svetu, i onom koji je odrastao uz rokenrol i onom koji nije. Njegov verovatno najveći uspeh jeste što nas je sve uvek povezivao na jedinstvenom poslu – doživljaju svakodnevnog života kao mesta na kome se skrivaju svete tajne, vredne čekanja. Doživljaju da je naš život svetinja.

Sve je to bilo stvarno, možda i malo suviše, za ovaj svet koji nije zaslužio stvarnost.