Komešanje političke javnosti pokazuje, kao neki vrlo osetljiv seizmograf, da dolazi do pomeranja tektonskih ploča u strukturama vlasti i pretedenata na vlast.
Ne biva slučajno da je tužni slučaj gardista u kasarni na Dedinju, nakon usplamsale nade da će Vuk Jeremić priznati da on zna „ko je ubio Loru Palmer“, zaboravljen većom brzinom nego što je obnovljen nakon 12 godina.
Sad imamo novi slučaj o staroj političkoj priči: ko je ubio Zorana Đinđića? Sve pozivajući se na famoznog Laufera – kod za Šešeljeve potkazivače iz tajnih službi – lider radikala došao je na genijalnu ideju da formira skupštinski anketni odbor koji bi istraživao pozadinu tog ubistva i kome bi on bio na čelu, što znači da bi svi reflektori javnosti bili uprti u njegovu istragu i njega lično.
Mogu da zamislim na šta bi ličio taj cirkus i s koliko iskrenosti bi se vođa radikala posvetio tom procesu, ali da bi bilo za gledanje, bilo bi, i jasno je kao dan da bi mu ta uloga istražitelja u dane izbora za predsednika Srbije legla bolje nego budali šamar.
Onda se aktuelni predsednik Tomislav Nikolić, koji se nalazi između čekića Vučićeve podrške za reizbor i nakovnja Vučićeve kandidature, koja nikako nije isključena, jadu dosetio i saopštio da pozadina Đinđićevog ubistva nije tema za političku, skupštinsku raspravu, pa je predložio da se formira ekspertski tim da bi je, navodno, istražio.
Nikolić je osetio da ne sme mikrofon da prepusti Šešelju i idejom oko takozvanog ekspertskog tima pokušava da sačuva neku inicijativu znajući dobro da se Lauferov glasnogovornik ne libi ničega, a da bi posebno uživao u seciranju Đinđićevog leša i „nosača kovčega“ sve zarad podizanja izbornog rejtinga.
Tako smo došli u apsurdnu situaciju da se oko uloge tumača, pa i presuditelja oko tužne sudbine ubijenog premijera otimaju dvojica koji su se vidno radovali, pa i likovali, kad je Đinđić bio ubijen.
Tabloidi skaču na svaku svežu kost. Mesecima su mrcvarili publiku s ubistvom omiljene Vučićeve pevačice, onda su se dočepali gardista, odnosno Vuka Jeremića, a sad se šilje na pozadinu ubistva Zorana Đinđića, i to u širokom otkosu gde svako može biti kriv, a ne samo Nebojša Čović, i ne bi me iznenadilo da se utvrdi da je to bio udruženi zločinački poduhvat Saše Jankovića i Rodoljuba Šabića.
Njima se čini da su u političkoj utakmici svaka niskost i prostakluk dozvoljeni alat. Ne bih rekao da je plan loš. S njihove tačke gledišta. Ko još pamti vrednosti za koje su se zalagali pre deceniju i po? Ko će da se usudi da ih podseti o čemu su tada sanjali i kakav im je bio politički kredo?
Kopaju po leševima mladića izginulih u kasarni, po lešu streljanog Zorana, uz sasluženje gulanfera (u Beogradu moje mladosti izraz za mangupe bez ikakvog moralnog kodeksa).
Problem je u tome što se toj akciji nema šta usprotiviti osim moralnog zgražavanja. Sudski, proceduralno, oba slučaja – i gardisti i Đinđić – nikada nisu dovedeni do jasnog kraja – i otvoreno je više pitanja nego što ih je zatvoreno. A kad je tako onda je do političke zloupotrebe – a posebno u izborne svrhe – tek jedan korak.
Imao bih još da džangrizam o svemu i svačemu, ali se ne usuđujem. Evo i zašto.
U ponedeljak sam u „Blicu“ parafrazirao tezu iznetu nešto ranije u „Vremenu“ da su „Titovi propagandisti smislili efektnu frazu da ćemo raditi kao da će sto godina biti mir, a spremaćemo se kao da će sutra biti rat. Aleksandar Vučić to nije tako rekao, ali mi njegovo oduševljenje sopstvenom politikom, pa posle nekoliko minuta padanje u duboki očaj, liči na slično propagandističko trabunjanje.“
Kad, u narečeni ponedeljak, Vučić se pozove na Tita i tu parolu, pred put u Moskvu gde za naše pare kupuje njihove avione.
Dakle, mislio sam da u ovom tekstu, o lauferima i gulanferima, pomenem i ono Titovo da priznaje samo sud svoje partije, ali me je strah da će nam se, ako ih na to podsetim, tako i dogoditi. Ako već nije.
