Ljudmila

Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka bio sam savetnik naše ambasade u Bonu, a moja žena, Dragana, pedagog i koreograf „Međunarodnog dečjeg baleta“. U tu školu išla je i kćerka tadašnjeg predsednika Nemačke, Valtera Šela. Prijavljivalo se sve više učenica. Jednog dana direktor nam je predstavio Ljudmilu Petrovnu, koju je takođe zaposlio. Navodno je bila članica Boljšog baleta u Moskvi. Počela je da se druži sa Draganom. Tvrdila je da se udala za mađarskog diplomatu, odselila se s njim u Budimpeštu, ali se posle razvela. Nosila je njegovo prezime, Silađi. Ljudmila Petrovna Silađi.

foto: ap photo

Zatražio sam da joj vidim pasoš. Imala je sovjetski pasoš sa neograničenim trajanjem i izlaznom vizom da putuje gde hoće. To je u ono vreme bilo čudo neviđeno. Moglo je da znači samo jedno – Ljudmila je bila „krtica“. Zgodna ruska balerina koju su poslali u Bon, pa ko se upeca, upecao se. Ispričala nam je da ima „nekog momka“, Nemca, ali ne i kako se zove, ni šta radi.

Jedne noći zazvoni telefon. Ljudmila: „Posvađali smo se! Izbacio me na ulicu! Stojim u govornici, hoćeš li, molim te, da dođeš po mene?“ „Uzmi taksi i dođi, možeš da spavaš kod nas.“

Nije došla. Nije više ni pomenula taj događaj. Nismo je ni pitali. Da li je bila provokacija? Uveren sam da jeste. Verovatno je trebalo da me uvuče u nešto, pa da me fotografišu, kompromituju, ucene. Razmišljao sam da li da pitam nekog iz ambasade SSSR? Sovjetski ambasador je bio Valentin Faljin, lep, vitak čovek, koji je izvrsno govorio nemački, stvarni poznavalac moderne umetnosti. Nadimak u Bonu bio mu je Gamljet iz Pitera – Hamlet iz Sankt Peterburga, Lenjingrada, jer je delovao tajanstveno i zamišljeno. Do koje mere je bio tvrdoglav i svoj čovek dokazuje i to da se posle prvo posvađao sa Andropovom, ponovo dobio visoke funkcije od Gorbačova, ali se s njim takođe posvađao, devedesetih godina preselio se u Hamburg. Možda je sa sobom poneo nekoliko kofera sa zanimljivim dokumentima.

Ruski Hamlet je bio znatno viši nivo od mene, nisam mogao da mu prosto priđem na nekom prijemu: „…izvinite, druže ambasadore, da li poznajete Ljudmilu Petrovnu?“ Međutim, mogao sam da pitam Ivana Sofrončuka. Bio je pijanac, on bi mi možda čak i rekao nešto. Po rangu je bio jedan od prvih sekretara ambasade SSSR, prvi sekretar ne znači da je prvi, to je čin, kao što je nekad bio kapetan prve klase, prvih sekretara u ambasadama ponekad ima po nekoliko. Dragani i meni bio je simpatičan, pogotovu kad se ispostavilo da je kao mladi borac Crvene armije učestvovao u oslobođenju Beograda: „Ja vas oslobođil…“

Na nekom prijemu mu Dragana na sebi svojstven naivno drski način reče: „Kod nas je važno da li si Srbin, Hrvat, Slovenac, a kod vas volim što ste svi Rusi!“ „Ja nisam Rus!“, proderao se iz sve snage. „Ja sam Ukrajinac!“

Posle ga je nemačka televizija ulovila na tajnom zadatku kako u šumi Kotenforst prima izveštaje, objavila film o njemu, javno iznela da radi za sovjetsku vojnu obaveštajnu službu GUR. Moskva je morala da ga povuče. Novi dopisnik novinske agencije TASS nije prošao tako jevtino, njega su proterali, ali posle se kao zvanični rezident svoje službe nastanio u Drezdenu, u Istočnoj Nemačkoj. U Bon je stigao 1975, imao je samo 23 godine. Zvao se Vladimir Vladimirovič Putin. Verovatno sam ga upoznao na nekom prijemu, ali je za mene bio isuviše mali po činu, kao što je Falin bio isuviše veliki.

Od sovjetskih novinara radije sam se družio sa živahnim, od Putina dvostruko starijim Levom Aleksandrovičem Bezimenskim. U Staljingradu je posle kapitulacije nemačkih jedinica prevodio saslušanje feldmaršala Paulusa, bio u prvim jedinicama koje su ušle u Berlin, prvi je napisao članak o spaljenom Hitlerovom lešu, koji je identifikovan na osnovu zuba, takođe i knjigu o Hitlerovom šefu kabineta, tajanstvenom Martinu Bormanu.

Nešto ranije sam gledao rusku televizijsku seriju „Sedamnaest trenutaka jednog proleća“, u kojoj je visoki esesovski oficir Štirlic u stvari špijun Maksim Isajev. I inače se verovalo da je u Hitlerovom neposrednom okruženju zaista postojao sovjetski agent. Pitao sam Bezimenskog ko je to bio. Odmahivao je, rekao da je lako pisati televizijske drame, teže i ozbiljnije je baviti se istorijom i dokumentima.

A ako je Putin bio Ljudmilina veza? Niti on visok po rangu, niti ona naročito važna… Da li je moguće da sam pre četrdeset godina bio tako blizu današnjem predsedniku Rusije? Sve što sam ovde ispričao je istina, samo da je Putin radio sa našom Ljudmilom nije sigurno, ali nije ni isključeno.