foto: darko dozet
Mnogi razumni glasovi kažu da dualno obrazovanje ovde nije nikakva novost, da su to u Jugoslaviji bile škole učenika u privredi, samo što je Jugoslavija imala privredu u kojoj su se učenici iz tih škola zapošljavali, a Srbija je nema. No, da bi se tako nešto shvatilo, potrebno je bar nešto znati o pravom radu, a Aleksandar Vučić i njegovo okruženje propustili su priliku da u životu takvo iskustvo steknu
Na skupu o dualnom obrazovanju održanom u Privrednoj komori Srbije čulo se mnogo toga zanimljivog o uvođenju te vrste obrazovanja u našoj zemlji. Na primer, da je pripremljen prvi Nacrt zakona o dualnom obrazovanja koje znači suštinsku dubinsku i stratešku promenu Srbije, našeg načina razmišljanja i naše budućnosti, da će biti mnogo otpora, ali da ćemo morati da ga prihvatimo ako nam je do te budućnosti stalo.
FILOZOF RADA: O prednostima dualnog obrazovanja najviše je govorio premijer Aleksandar Vučić, koji nije propustio priliku da naciju opet podseti da je kolektivno zapala u lenjost i tupost. „Kod nas se pojavila filozofija diplome i čekanja da država obezbedi posao, a izgubila se filozofija rada“, rekao je predsednik Vlade (uf, gde se baš toga dohvati, pa makar je njegova bliža okolina prepuna onih koji su diplome, magistrature i doktorate stekli na urnebesan način po bizarnim visokoškolskim ustanovama, neko prepisujući, neko plaćajući, a državne firme i državne službe presipaju se od kadrova njegove partije). Obrušio se premijer i na omladinu i njene radne navike: „U Švajcarskoj se deca sa 14, 15 godina odlučuju za zanate, istovremeno uče i rade, direktno sarađuju škole sa privredom i ako žele da napreduju posle toga, mogu da završe fakultet. Prosečno vreme kada kod nas mladi počinju da rade je 30 godina i time gube i naša privreda i zemlja u celini. Ne mogu naša deca da gluvare u 25. godini, i kada ih pitaš šta radiš, da odgovaraju ‘čekam kombinaciju’. U Švajcarskoj mladi imaju drugačije radne navike, petkom i subotom izlaze u grad, a ne svaki dan. Osamostaljuju se sa 19 godina, a kod nas ostaju kod roditelja do 40. godine i čekaju da im država nađe posao.“
Po običaju, naveo je da kod nas postoje i svetli primeri, na primer njegov: „Nama ne trebaju samo diplome, već znanje, marljivost i posvećenost. Evo ja imam diplomu, imao sam najbolje ocene, i koga to briga. Hajde da vidimo da li ti nešto znaš, da li si sposoban, marljiv, posvećen.“
Pa hajde da vidimo. Premijer je završio pravni fakultet, ali ima tome više od dvadeset godina, a kao pravnik nije radio nikada. Najbolje ocene tu ne pomažu, kada bi Pera Perić konkurisao negde za posao kao pravnik u, recimo, 47. godini života, koliko sada ima Vučić, i rekao da nema ni dana radnog staža u struci, poslodavac bi mu odmah pokazao vrata.
Reče premijer i da je „prosečno vreme kada kod nas mladi počinju da rade 30 godina“. Kod njega je ta granica potpuno neodređena, ali ako kao početak njegovog danonoćnog rada označimo 2012. godinu, kada je „sačekao kombinaciju“ i postao sva vlast u Srbiji, onda je sa 42 godine prosek debelo premašio. Doduše, u njegovoj neformalnoj radnoj biografiji, jer je do prave teško doći kao da je u pitanju državna tajna, stoji da je radio kao novinar na Kanalu S na Palama 1992. i 1993, mada se njegovi novinarski radovi nigde ne mogu pronaći. Sam premijer pričao je i o nekoj gvožđari u Londonu gde je, beše li, nekoliko meseci kao student brojao šrafove, mada zli jezici iz Londona tvrde da na adresi koju je pomenuo gvožđara nikada nije postojala.
POLITIKA, NAJSTARIJI ZANAT: Ostatak radne karijere premijeru je protekao u politici – poslanik, generalni sekretar Srpske radikalne stranke, po partijskoj dužnosti direktor Sportsko-poslovnog centra „Pinki“, ministar informisanja, prvi potpredsednik Vlade, premijer… Mada ništa drugo osim politike ne zna, izgleda da je u tom poslu bio „sposoban, marljiv, posvećen“ i da je politika isplativ biznis. Skućio se nakon svega par meseci ministrovanja kada mu je Slobodan Milošević udelio stančugu na Novom Beogradu, posle debakla njihove zajedničke politike na Kosovu 1999. godine, a i ovako nikada nije delovao kao socijalni slučaj.
No, na nekom konkretnom poslu – zanat, pravo, bilo kakva firma – zabeležio je nula radnih dana za 47 godina života. Jeste pominjao, kada se cepala Srpska radikalna stranka, da će raditi u bratovljevoj firmi, ali se posle predomislio i opet odao politici, a ispostavilo se i da Andrej Vučić ipak nema firmu, nego je firmu neko otvorio koristeći njegovu lažnu ličnu kartu. Ako je neka uteha, nije srpski premijer jedini predsednik vlade u svetu bez ikakvog radnog staža osim onog u politici; eno Mila Đukanovića kako vodi Crnu Goru već skoro 30 godina, a sigurno će i još toliko ako ga posluži junačko zdravlje. Valjda se zato Đukanović i Vučić tako dobro slažu i razumeju, da ne govorimo o zajedničkoj velikosrpskoj prošlosti, ali Đukanović makar ne pokušava da menja radni mentalitet Crnogoraca.
Vučić, sa druge strane, o svom radu i našoj lenjosti ne prestaje da priča. Na pomenutom skupu o dualnom obrazovanju, izjavio je i da su u ovom trenutku ključni nosioci razvoja novog načina mišljenja strane kompanije. Biće da je mislio na ove kompanije koje dolaze i zapošljavaju niže kvalifikovanu radnu snagu, ali i takvima nije potrebno da se menjaju mentalitet i ceo sistem obrazovanja u Srbiji – ponuda jeftine radne snage ovde je tolika da mogu i da biraju, a radnici moraju da rade onoliko koliko im gazda naredi ako žele bilo kakav posao da zadrže.
Mnogi glasovi kažu i da dualno obrazovanje ovde nije nikakva novost, da su to u Jugoslaviji bile škole učenika u privredi, samo što je Jugoslavija imala privredu u kojoj su se učenici iz tih škola zapošljavali, a Srbija je nema; kažu i da nije dualno obrazovanje samo po sebi učinilo Švajcarsku, Austriju, Nemačku, Dansku bogatim zemljama. No, da bi se tako nešto shvatilo, potrebno je bar nešto znati o pravom radu, a Aleksandar Vučić i njegovo okruženje propustili su priliku da u životu takvo iskustvo steknu.
Manje od dva dana blokade – toliko je vremena bilo potrebno da se uvidi koliko je javni medijski servis slab i nemoćan, kako spolja tako i iznutra. U trenutku pisanja ovog teksta, osmi je dan blokade, a šesti kako RTS ne emituje svoj program. Izgleda i da se suočavaju sa štrajkom unutar kuće. A suština blokade RTS-a nije u onome što objavljuje, nego u onome što prećutkuje
U mesecima nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu plamen pobune proširio se po celoj Srbiji. Prvi protesti krenuli su u Novom Sadu odmah nakon tragedije. Vlast je odgovorila hapšenjima, kordonima policije i zastrašivanjem, ali umesto smirivanja demonstranata usledili su novi protesti
Rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić mesecima je na meti najviših državnih funkcionera i režimskih tabloida, koji ga označavaju kao podmuklog podstrekivača studentskih protesta, oportunistu, “lice zla” i “vođu zločinačke hobotnice”. Kako i zbog čega je jedan rektor postao “državni neprijatelj broj jedan”
“Stojim u kordonu, a moja ćerka mi viče ‘av, av, ubice’. Kako da postupim? Da mi narede – bacio bih pendrek i pancir i stao na stranu svog deteta”, kaže za “Vreme” policajac sa juga Srbije koji po potrebi radi u Policijskoj brigadi Beograd
Nedavno formiranje vlade Đure Macuta jeste deo režimske osvete i cinizma. Najviše se to vidi po “crnoj trojci” novih ministara postavljenih da se obračunaju sa delovima društva koji su predvodnici i simboli velikog višemesečnog bunta, čiji je povod bio pad nadstrešnice u Novom Sadu koji je odneo 16 ljudskih života. Treba rasturiti prosvetu, univerzitete, nepoćudne medije i delove pravosuđa koji odbijaju da slušaju naredbe, što javno, saopštenjima, što krijući se iza zakonskih procedura. Za to su izabrani oni koji neće imati problem da urade sve što im se kaže, pa i da pojačaju naredbe svojim invencijama
Brutalno pendrečenje studenata i građana u Novom Sadu pokazuje da je režim ne samo spreman na osvetu – nego je već i sprovodi
Ako se u stvarnosti naruši princip ravnoteže - onako kako je nesposobni režim narušio odnos između betonskih elemenata na novosadskoj Železničkoj stanici – stvarnost će se ponašati kao nadstrešnica: otkazaće poslušnost
Ministri često nazivaju Vučića razrednim starešinom. U njegovoj učionici nema radosti ili kritičnog promišljanja. Ima da svi pognu glave nad klupama, bubaju i slušaju. O čemu se ovde radi, čitalac gleda na televiziji svaki dan
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
