foto: milovan milenković
Mladi pesnici o statusu naše današnje poezije, ovdašnjoj aktuelnoj pesničkoj sceni i sopstvenoj poziciji
Svetski dan poezije 21. mart obeležen je i u Srbiji. U prestonici, između ostalih programa, i 17. festivalom u Kulturnom centru Beograda koji je ove godine nazvan „Čiji glas se čuje“. U zaglušujućem svetu kakofonije i novih preraspodela društvenih moći“, pisalo je u najavi festivala, „važno je iznova postavljati pitanja – čiji se glas(ovi) zapravo čuje, koga slušamo, koga ćemo (po)slušati… „Vreme“ je dalo glas mladim autorima koji su ili učesnici ovogodišnjeg Festivala svetskog dana poezije, ili su na neki drugi način sarađivali sa Kulturnim centrom Beograda: Stevanu Tataloviću (1987), Danilu Lučiću (1984), Maši Seničić (1990), Anji Marković (1988), Slobodanu Ivanoviću (1988) i Srđanu Gagiću (1988).
Stevan Tatalović je objavio zbirku Ustupanje mesta (2016) kao laureat izdavačke kuće „Treći Trg“ za prvu knjigu. Saradnik je i istraživač na Fakultetu za bezbednost. Danilo Lučić je urednik „Kontrast izdavaštva“ i Portala za književnost i kulturu „Glif“. Za zbirku Beleške o mekom tkivu (SKC Kragujevac, 2013) dobio je Brankovu nagradu. Osim poezije, piše eseje i književne prikaze i eksperimentiše sa video-formom. Maša Seničić je scenaristkinja, pohađa doktorske studije Teorije dramskih umetnosti, medija i kulture na Fakultetu dramskih umetnosti. Njena prva zbirka pesama Okean nagrađena je Mladim Disom za 2015. godinu. Glavni je urednik onlajn portala Before/After. Anja Marković je urednica u izdavačkoj kući „Dereta“. Objavila je zbirke Napolju su ljudi (SKC Kragujevac 2011; Brankova nagrada) i Kowloon („Kontrast izdavaštvo“ 2016). Deo je pesničkog i muzičkog kolektiva „Nebograd“. Slobodan Ivanović je objavio zbirku Osobine (Knjižuljak, 2014). Prevodi sa engleskog i francuskog i komponuje muziku za pozorište. Takođe je deo „Nebograda“. Srđan Gagić je profesor književnosti i saradnik izdavačke kuće „Treći Trg“. Objavio je zbirke Deca u izlogu (RVP, 2015; Brankova nagrada), i Prelazno dobra („Treći trg“, 2016). Objavljuje u Hrvatskoj, Srbiji, Bosni i Crnoj Gori.
O ČEMU PIŠEM: Stevan Tatalović kaže da pokušava da stihom podražava način na koji digitalizovana generacija kuca kodove. „Govorim o revoluciji koja nikako da se dogodi, i o svemu onome što propuštamo da u životu promenimo.“ Danila Lučića interesuje sumnja u jezik, tj. slom jezika koji se po njemu već desio i nije ga moguće prevazići. „Danas možda živimo neko vreme posle jezika i zato teško komuniciramo međusobno.“ Maša Seničić piše o delovima stvarnosti koji se smatraju životno važnim a zapravo nisu, o prolaznosti, nepredvidivosti, varljivoj prošlosti. Anja Marković kaže da su njene teme postapokaliptični prostor, gradovi – i fizički i oni u ljudima – telesnost i sve vrste gladi. Slobodanu Ivanoviću je od samog značenja stiha bitnije eksperimentisanje sa njegovim zvukom, jer značenje pripada samo posmatraču, onome ko prima tekst i ne zavisi samo od pesnika. „Zanima me partitura jezika i njegova intonaciona struktura.“ Srđan Gagić piše o ličnom iskustvu i pokušava da tekstom razreši traume. Kaže da mu je u drugoj zbirci bilo zanimljivo pitanje praznine kao praznog prostora na kom nastaje tekst.
DA LI PIŠEM O DRUŠTVENIM PROBLEMIMA: Srđan Gagić kaže da su na njegov rad najviše uticali odjeci rata devedesetih i njihovo prisustvo u današnjim nacionalnim i verskim odnosima u okruženju. Tiče ga se i prostor intimnog koji je ugrožen imperativima spoljašnjeg sveta. „Mislim pre svega na interese potrošačkog društva i politike koji razaraju elementarne odnose među ljudima.“ Mašu Seničić dotiču teme nedostatka prostora. „Svaki prostor u kojem postojim diktiraju neki spoljni uslovi na koje ja ne mogu da utičem. Ne želim da se pozivam na ‘Beograd na vodi’ jer je to postalo opšte mesto, ali svakako u Beogradu postoji problem prostora. Osećam da nemam svoj prostor, a mislim da je ta vrsta nemanja i društveni problem.“ Danilo Lučić sve društvene probleme svodi na, kako kaže „galopirajući kapitalizam i njegovu neoliberalnu metastazu – koliko svi mi robujemo konzumerizmu, koliko se lišavamo slobode izbora i pristajemo na njen privid.“ Anja Marković smatra da je na njeno pisanje „najviše uticalo odrastanje na Voždovcu. To je prostor periferije gde nema nikakvih kulturnih sadržaja, postoji samo teretana. To je kraj pun nasilja, siromaštva i nezaposlenosti. Pesme sam pisala na poleđini gomile svojih odštampanih i neposlatih CV-jeva.“ Stevan Tatalović deli sve navedene teme, i navodi kako je izašao na kraj sa „trulom“ Evropom: „U celoj zbirci Evropu pišem malim slovom.“
DA LI SAM DEO NEKE PESNIČKE SCENE: „Pesnik danas opstaje u pesničkim grupama, ali one su efemerne: kad se oforme, vrlo brzo se raspadnu. Sebe ne vidim kao pripadnika neke grupe“, kaže Stevan Tatalović. Danilo Lučić, između pojmova pesnička generacija i pesnička scena, bira ovaj drugi. „Za postojanje pesničke scene potreban je kontinuitet stvaranja poezije, zatim manje-više organizovane manifestacije na kojima se poezija pojavljuje, medijska sredstva, i interakcija između članova scene. Mislim da su kod nas sva četiri faktora prisutna.“ Maša Seničić se ne oseća kao deo bilo kakve grupe „ali samo zato što po obrazovanju dolazim iz dramskih umetnosti a poslom sam prešla u novu profesionalnu sferu, pa je problem da sebe definišem samo na jednom nivou“. Anja Marković i Slobodan Ivanović govore da su za njihov razvoj bili bitni i interna okupljanja i festivali: „Dok sam stasavala kao pesnikinja, značila su mi čitanja na večerima poezije koje su organizovali festivali ‘Argh!’ i ‘Nebograd’, na koje su dolazili ljudi različitih profila, senzibiliteta i godina.“ Slobodan Ivanović dodaje: „Poezija je najočigledniji primer demokratizacije prostora – čita se u kafani, često postaje performans, a može okupiti i četiri-pet generacija.“ Srđan Gagić misli da „treba govoriti o sceni koja je mnogo više regionalna nego što je bila tokom devedesetih i početkom ovog veka, zato što se pesnici često formiraju na regionalnim festivalima i na internetu“.
GDE JE DANAS PESNIK: Danilo Lučić objašnjava da pesnik i njegova poezija danas bitišu na margini, i da postoji egzistencijalna potreba da se pesnici udružuju kako bi se borili protiv skrajnutosti poezije iz savremenih tokova. „Pesnička produkcija je decentralizovana, postoji van izdavačkih kuća. Pozicija margine je teška, jer podrazumeva konstantnu borbu. S druge strane, na margini je mnogo svežiji vazduh: poezija ne računa na tržište pa ne mora da mu se podređuje.“
Srđan Gagić objašnjava i da je margina sada mnogo veća nego što je ikada bila: „Mi se kao građani, kao radnici, kao pesnici, nalazimo na margini, i na toj margini nalazi se i većina naših sugrađana, što daje dodatnu odgovornost za svakoga ko se poezijom bavi, jer širi krug više i obavezuje.“
Stevan Tatalović: „Pišem angažovano, i veoma mi je bitno da bude politički angažovano i politički osvešćeno. To objašnjavam stihom u zbirci: Valjda ako se bunim, mogu da postojim.“
Danilo Lučić: „Svako bavljenje umetnošću u bilo kom obliku, ukoliko je iskreno i dolazi iz neke unutrašnje potrebe, mora biti angažovano. Angažman se ne odnosi samo na pesnike koji su na levom političkom spektru ili pak na one koji su na desnom, već na sve. Za pesnika je bitno i u kojoj meri je osvestio da je čovek političko biće i da je svaka poezija oblik angažmana.“
Srđan Gagić: „Da li čovek ima pravo da bude apolitičan? Pesnik je pre svega čovek, te samim tim i građanin, a poezija je način komunikacije sa drugima. Poezija koja je lišena svesti o sebi i sopstvenom političkom aspektu pogrešna je koliko i poezija koja pokušava da propiše vrednosti.“
Anja Marković: „Nemoguće je biti apolitičan danas, ali je moguće ne pisati angažovanu poeziju, samo što je nemoguće da ona ne bude u nekom angažovanom kontekstu. Zbornici poezije Čiji grad i Naš grad koje je objavilo ‘Kontrast izdavaštvo’ primer su čina okupljanja pesnika kao podrške protestima ‘Ne davimo Beograd’. Čak i ako nema svesno angažovane poezije, ima postupaka koji su angažovani.“
Maša Seničić: „Kao neko ko dolazi iz dramskih umetnosti gde se termin angažovanost toliko koristi da je obesmišljen, mislim da moramo biti pažljivi sa angažovanošću i odgovorni za ono što napišemo. U postmodernom dobu, ili kako god da definišemo ovo doba koje živimo, sve je relativno pa samim tim ni za šta se ne preuzima odgovornost.“
Slobodan Ivanović: „Danas zaista živimo doba posle postmodernog. Mislim da pisanjem može da se stvara neko novo društvo. Moj angažman se ogleda u pokušaju da pisanjem dovedem do boljeg društva.“
Iako je čine visokoobrazovani kadrovi i iako iz njihovih redova dolaze retki međunarodno priznati umetnici, nezavisna kulturna scena Srbije nema prostor za rad a ni novac, govore rezultati istraživanja Centra za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope
Međunarodni savet za spomenike i spomeničke celine ICOMOS poslao je pismo predsedniku Vučiću i raznim ministarstvima, u kojima ih podseća da su prema Deklaraciji o nasleđu dužni da sačuvaju i Generalštab i Beogradski sajam
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
