Pravi utisak o nekom predelu, zemlji možeš steći tek nakon što probazaš po neutabanim stazama, selima, zabitima. To su mnogo bolje znali oni koji su putovali pre pojave aviona. Onako natenane, znajući da se vremenom ne gospodari, nego mu se predaje.
Attention please! Flight number… Ah, da! Uvek postoji ono „nešto“ što sanjalici sreću kvari. Naročito kada je zarobljena u još jednom od frižidera zvanih aerodrom, pa još sabajle, u 4.20 h po lokalnom vremenu, a nakon što je upravo saznala da joj je let odložen dva i po sata. Ovoga puta u Južnom Kavkazu logistika je morala da zakaže onda kada je najgore – na odlasku. Ranijih sedam puta nisam imala prilike da razmišljam o tome. Svaki put sam pomišljala da poslednji put odlazim odavde, iz živopisnih prestonica na negdašnjem putu svile. Tako, shvatih, prvi put u deset godina, teško mi je da odem jer sam se ovaj put prethodno zapravo vratila. Prijateljima, onima sa kojima si na istoj talasnoj dužini uprkos potpuno različitim jezicima i uzajamnom nepoznavanju, ispostaviće se, inače vrlo sličnih kultura. Uprkos globalizacijom nametnutom stilu života. Onom koji sve prvo sazna onlajn, putem danas već obaveznog, tobože sveznajućeg smartfona. Koji me ipak nije spasao javašluka ljudskog faktora na koji se uvek može računati, niti posledične huje koja me zbog toga već sabajle podišla. Ne zbog odloženog leta, nego zbog toga što sam propustila dva i po dragocena sata noćnog druženja sa prijateljima koje ću, budimo realni, ko zna kada ponovo opet videti.
Ovoga puta bilo je sasvim drugačije, prijateljski i privatno. Jedva nešto Jerevana i Tbilisija, gradova u kojima ima mašala toga za videti i doživeti, a koji su danas u regionu ipak poznatiji kao Meke onoga što lokalci nazivaju freedom tourism. Turizam slobode je fini izraz za vikend-eskapade imućnijeg, ama vrlo malog dela lokalnog stanovništva i isto takvih Iranaca (i Iranki, dakako) u kockarnice, noćne klubove i svekolika druga manje ili više javna mesta za jednako manje ili više frivolne provode i trošenje neverovatnih svota novca na iste. Daleko od toga da neki drugi gradovi ne pate od iste reputacije. Isti oni za koje se jednako može reći žali bože divnih domaćih kafana! Srećom, bilo je mnogo više provincije, one krajputaške, između gradova, a tako daleko od njih. One kojoj bi se iskreno obradovali svi Malnari i Memedovići ovog sveta. I svi oni koji su doživeli da vide propast danas nekako pomodarski prezrenog „socijalističkog“ vremena, onog vakta za kog smo, mislim, Desankinim stihovima rečeno, bili putnici treće klase, ali spokojni u svojim iskrzanim rukavima i izlizanim potpeticama.
Nismo ovoga puta po Jermeniji pohodili ni Ečmiadzin, ni Zvartnots, ni Metsamor, ni turistička mesta duž jezera Sevan. U Gruziji nismo išli u Mtshretu da nas pohodi duh svete Nino, niti u Gori (za koji uvek pomislim: kakvog li imena za Staljinovo rodno mesto, tako mu i treba), niti mondensko letovalište Batumi u Adžariji, niti na alpinističko-adrenalinske ture po Svanetiju ili Kevšuretiju. Išli smo u Jegenadzor i njegovu okolinu kod Nare, Hasmik, Tatev, Lilit, Gohar i Hažaka. Buba, Lejla, Rodami, Eliko, Rezo, Giorgi, Goga, Laša, Kerim i Aziz, Nana i Nini bila su imena kojima sam se opet čudila misleći da su nadimci. Mondenskom delu Boržomija, južnokavkaskog Baden-Badena, da prostite, ni prismrdili nismo, ali smo se po zamku u Akhaltsikheu ipak prošetali. Pričali smo sa običnim ljudima neobičnih imena o njihovim životnim iskustvima, nadama, strahovima, željama. Smejali se sa njima u lokalnim kafanama, ostali žedni kod Azera u džamiji u Marneuliju usred bajrama, a osećali se dobrodošli kao retko gde, gutali suze na razrušenom i napuštenom turskom groblju na vrhu jedne jermenske čuke. Na koju smo išli onom ladom nivom, onom sa tri mehanička menjača! Posle smo jeli i neki strašno gorak, te stoga sasvim izvesno lekovit čičak koji, sudeći po efektu, ima sedativno dejstvo na one koji su se u ladi kozjim stazama upravo uspentrali na visinu koja nama iz Panonije izgleda kao vrh sveta. I koji stoga kasno pale po pitanju toga da se tim istim putem valja i vratiti, ali ovoga puta, umesto u nebo, gledajući pravo u strmoglav. Putovali smo nivom svuda, susrećući se svako malo i sa krdima krava i njihovim čuvarima, koji su ih grdili što po žegi usput jedu otpalo dudinje i dočaravali nam kako se one posle teturaju do kuće. Mi smo njima objašnjavali kako kod nas isto tako od po šoru pobobanih dudinja pijane posrću ćurke. Pogađate, pod dejstvom adrenalina i onog čička, najveće oduševljenje u našem izlaganju izazvalo je audio-vizuelno objašnjenje reči „ćurka“.
Passengers flying to Istanbul, please proceed to gate… Povratak iz poezije u prozu svakodnevice. U međuvremenu je i svanulo. Pred očima mi i dalje limun-žuti obronci gruzijskih planina obrasli nekim tek procvetalim žbunjem, dok padam u san na uvek neudobnom avionskom sedištu. Onda jurcanje po civilizaciji stambolskog aerodroma da stignemo na let kući. Do naše rođene provincije.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve