Na primeru tri filma, o upravo završenom festivalu "7 veličanstvenih"
Prizmu današnjice na 14. izdanju beogradskog „Festivala 7 veličanstvenih“ – za publiku praznika evropskog dugometražnog dokumentarnog filma – stvorili su samosvesna umetnička ostvarenja. Vrstan izbor sedam naslova koje su nam ove godine ponudili osnivači i direktori ovog festivala Svetlana i Zoran Popović, uz premijerne projekcije, razgovore i radionice, potvrdio je raskošne i hibridne formacije dokumentarizma. Vizuelni tokovi tri filma koja su u Beograd stigla sa svetskih festivala, naslojili su unekoliko manje naglašene pripovesti, donoseći fascinantne preobražaje prizora, bilo iz neposredne realnosti ili iz arhiva.
PRINC I DIBUK: Hod kroz oproban metod biografske rekonstrukcije na otvaranju „7 veličanstvenih“ objedinio je film koji je na prošlogodišnjem Venecijanskom festivalu ovenčan „Zlatnim lavom“ u kategoriji dokumentaraca o filmu – Princ i Dibuk.
Lavirinti skrivene biografije pokreću se kao izmičuće suočenje sa medijskom iluzijom pokretnih slika. Ovo poljsko-nemačko ostvarenje reditelja Elvire Nivere i Pjotra Rosolovskog je dugo pripremana, montažno besprekorna psihološka pretraga društvenog meteža istorije. U prvim minutima Princa i Dibuka uveden je filmski žurnal rimskog pogreba iz 1965, nalik na istovetno rešenje evokativne postavke o značaju skrovite ličnosti s početka Građanina Kejna. Nanizana su viđenja oskudnih podataka o izbeglom filmskom reditelju Mihailu Vašinskom iz doratne Poljske, koji ranih pedesetih godina kao italijanski udovac postaje naslednik palate i producent koga visoko društvo proziva princem i finansijskim moćnikom unutar holivudskih – Ćinećita koprodukcija.
Pripovest o prećutanoj i potisnutoj, izmenjenoj doratnoj i kasnijoj sudbini Vašinskog kao katoličkog Poljaka i manipulatora, centrirana je iz njegovog najslavnijeg filma iz 1937, folklorne utvarne hasidske drame Dibuk po tekstu Šaloma Anskog. Odlomci tog kinotečki jedinstvenog pogleda na običaje istočnoevroskih zajednica deo su izrazitog i afektivnog univerzuma narušenih i emancipatorskih oblika sećanja. Kroz naslovnu metaforu utvarnog posrednika neuzvraćene ljubavi pred potresima osećaja provlači se i matrica skrivenog homoseksualnog aspekta, svi konflikti koje je Vašinski, ranije Vaks iz ukrajinske varošice, skovao u podnaslov Dibuka – „Između dva sveta“. Prelazi simboličnih potresa njegove biografije unose pucketave tragove ‘godarovski’ usporenih deonica lica i scena iz originalnog Dibuka, a iščezla jidiš civilizacija postaje lament nad htenjima i naslućena snaga običaja, afektivnih tragova i misterioznih koincidencija.
NASLANJANJE NA VETAR – ENDI GOLDSVORTI: Unutar dela koje pod naslovom Naslanjanje na vetar – Endi Goldsvorti(Velika Britanija, Nemačka, 2018) ispisuje reditelj Tomas Ridelšajmer jeste praćenje proslavljenog Land art vajara i stvaraoca Endija Goldsvortija unutar pejzaža i proširenog opažanja izmenjene prirode: od napuštenih meta Gabona i lokacija ispod citadele edinburškog zamka, južne Francuske i Nove Engleske, umetnik je istraživač koji ponire u organsku teksturu sveta. Rediteljevo doslovno „slikanje kamerom“ je transfer u svet duboke predanosti i izvesnog skrivenog nekonfesionalnog religijskog senzibiliteta. Uživalačko kretanje, objedinjeno kroz pastoralne i urbane pasaže kada Goldsvorti prolazi kroz urasli i gusti dugački grm kraj trotoara, mašinski urezuje crtež na palim stablima, postavlja kamenje na planinskim brzacima ili otresa oblak polena sa visokog četinara, jeste praćenje unesene performativnosti. Prateći jedinstvo prirode u minimalnim stapanjima i povezivanjima krtih trski, kamenja i grana, umetnik upućuje na daleke oblasti izmenjene biosfere i mnogima neuočene potencijale prirodnih prostora. Ridelšajmer diskretno oblikuje posvećenje ne samo umetniku i poetici pribežišta u novoj slici pejsaža, već i apeluje na izgubljenu istrajnost i predanost u današnjoj umetnosti.
SAN IMA SVOJU KUĆU: Prepuštanja opsesiji sa iznenađujućom obuhvatnošću doneo je britanski film San ima svoju kuću mladog Skota Barlija, koga kao pripadnika milenijumske generacije internet tumači svrstavaju među predstavnike apartnog „slow cinema movement“-a (kinematografije usporenosti). Film je istrajno otimanje od jezika znakova i direktnih pozivanja, pa je i sugestivni naslov u stanju između jave i sna u zatamnjenim tokovima ključanja noćne prirode. Čini se da je napuštanje predvidivosti potresajućih socijalnih tema i dirljivih potreba dokumentovanja, i dovelo mladog autora na prag ispitivanja vizije mentalne slike nastale iz zurenja u snimljenu prirodu. Budući da je film veza sa idejama neispitanih dubina podsvesti, nastao je kao reakcija na prednosti mobilne osetljivosti objektiva ajfon kamere i vlastite koncentracije. Pristup ritualizuje suočenje sa mahom izmenljivim planinskim i ledenim pravcima slike eksterijerske prirode. Film podrazumeva izvestan kulturološki prtljag: angloamerički eksperimentalni filmovi Majkla Snoua ili Džordana Belsona iz šezdesetih godina, i na književnost i slike izvornih romantičara, ali i na zatamnjenu monohromiju kadrova reditelja Bele Tara, stanje prirode u filmografiji Vernera Hercoga, pa sve do video umetnosti Bila Viole ili istrajno nepomičnih kadrova Sokurova.
Opažanje filmskog toka posetiocima bivšeg Doma Sindikata a sada Kombank dvorane, u kojoj je održan festival, ponudilo je prenos u drukčiji iskustveni svet u kome su istovremeno oblikovanje filmskog vremena i slike prirode dati u ime obnove neophodnog principa nade.
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
