Gusle, kao narodni instrument, pre svega simbolizuju vox populi i njihova osnovna funkcija u političkoj komunikaciji sastoji se u tome da svojim autoritetom jamče da oni koji vrše vlast ili žele da je preuzmu to čine u ime naroda. Budući da se u novijoj istoriji svaka vlast predstavlja kao vlast u ime naroda, gusle su se našle u situaciji da svedoče o narodnom legitimitetu najrazličitijih režima i ideologija koji su se smenjivali tokom protekla dva veka u pojedinim balkanskim zemljama.
Ovaj instrument simbolizovao je glas naroda i u nacionalnom i u socijalnom smislu, bio je glas porobljenih i poniženih naroda ili siromašnih društvenih slojeva, ili jednih i drugih. U vreme pokreta za stvaranje nacionalnih država Južnih Slovena u XIX veku, gusle su bile tumačene kao glas slovenskog naroda i korišćene kao simbol legitimiteta borbe za nezavisnost od stranih, odnosno turskih ili austrougarskih gospodara. Socijalni identitet pobunjenog naroda bio je jasnije određen (kao „kuka i motika“, odnosno „sirotinja raja“) od njegovog nacionalnog identiteta, koji je često ostajao opšteslovenski. Kao simbol autentične slovenske duše i slovenskog jedinstva gusle se javljaju i u prvim decenijama XX veka. Pišući o Petru Perunoviću, najpoznatijem guslaru u Jugoslaviji između dva svetska rata, Radosav Medenica iznosi podatak da je Perunović pevao na sveslovenskom sokolskom sletu u Pragu 1912. godine, da je za tu priliku sastavio i otpevao i jednu pesmu u slavu češkog „oca nacije“ Františeka Palackog, a zatim „na njegov spomenik položio gusle kao simbol slovenske sloge i veličine“ (Medenica, 379).
Pretežno socijalno značenje simbola legitimiteta vlasti u ime naroda gusle imaju u komunističkim režimima. Ivo Žanić je našao podatak da je za vreme Drugog svetskog rata, Milovan Đilas, tada jedan od najviših rukovodilaca KP Jugoslavije, imao običaj da svira u gusle (Žanić, 21). Izgleda da njegov šef, Tito, nije guslao, ali je zato rado slušao guslare, pa se jednom prilikom čak potrudio da to uživanje podeli sa nekadašnjim predsednikom Egipta Naserom. O tome je interesantno svedočanstvo ostavio Mujo Nikčevič, guslar koji je imao čast da peva dvojici predsednika: „Na Sutjesci su Tito i Naser. Tito je voleo gusle i izjavi želju da Mujo gudi njemu i njegovom gostu. Uze Mujo gudalo i poče pesmu Titov put u Crnu Goru. Tito ga slušao jedno vreme, upalio cigaretu i stavio je u onu tako znanu njegovu dugu, tanku muštiklu, ali ga iznenada prekide: – Pjevaj mi ti pjesmu o junaku što je poginuo u ovom kraju – Baju Pivljaninu! … Počeo Muja o Baju, a Tito se pretvorio u uvo. Sluša, muštiklu drži u vrh lica, a pepeo ne istresa. Oni koji su to videli i danas pričaju kako je pesma odmicala, a polako sagorevala cigareta. Sagorela je sve do muštikle, a da Tito nije ni jedan dim povukao. I pepeo nije spao, toliko se slušalac umirio, ni da trepne“. (Radovanovič, 61). Šta je za to vreme radio Naser, ostaje da nagađamo.
I Enver Hodža je koristio albanski folklor da pokaže svoju bliskost sa narodom. U tome se i on služio guslama, odnosno lahutom. Na primer, u propagandnom godišnjaku Nova Albanija (za 1978. godinu) objavljeno je nekoliko fotografija sa jednog festivala folklora, među njima i jedna sa guslarem. Te fotografije ilustruju tekst o kapitalnoj ulozi folklora u radu pisaca, kompozitora i drugih albanskih umetnika. Socijalno i nacionalno značenje folklora ovde nisu u protivurečnosti, jer se nacionalno posmatra kao lokalni varijetet duha socijalno određenih narodnih masa i njihovog stvaralaštva. „Festival folklora će im pomoći“, piše tu, „da u svojim delima ojačaju nacionalni narodni duh, karakter i sadržinu“. Albanski guslari nisu ostali dužni Hodži. Posvetili su mu nekoliko pesama, od kojih su neke objavljene u zbirkama albanskih narodnih pesama.
Sve te gusle, odlomak iz knjige Balkan – teror kulture, Ogledi o političkoj antropologiji 2 Ivana Čolovića, Biblioteka XX vek
